Отворено писмо В Инцку

Herr Inzko,

Од првог дана Вашег појављивања на овим просторима Ви сте помно његовали имиџ пријатеља српског народа. И онда када сте, праћени обезбјеђењем, дошли у сарајевску српску Цркву Светог Преображења, да се помијешате са народом, да, ваљда, осјетите његово било, да поиграте коло и поразговарате са окупљеним свијетом и свештенством, мени је лично била далека Ваша нападна народност, Ваша самопромоција због веза са српским епископатом и свештенством које сте створили још за вријеме Вашег амбасадорства у корист Аустрије у однашњој СФРЈ и ондашњем Београду. Играли сте у колу, пјевали сте нам „Маријо славна“, пили сте наше вино и дуго остали са нама, али и тада су Ваш тешки германски нагласак са којим говорите српски језик, прегоњење у интимизацији и апсолутна усредсређеност на политичке интересе супротне српском народу говорили о томе да је све оно напријед наведено било обмана или, мислио сам, самообмана. Морам да признам да сам понекад жалио и Вас самог – некако налазећи у судбини аустријских Словенаца (али и Словенаца уопште) неку посебну трагичну ноту, људе који су вијековима живјели у стокхолмском синдрому љубави према окупатору и тлачитељу, али који су – Ви сте нам то покатали – и сами одвећ лако постајали равни својим германским господарима. Тужна је то судбина, а за Ваш духовни профил и одлучујућа. Попут угарског племства које је кукало на Беч и служило Бечу, попут толико оданих Словенаца, Пољака, Чеха, Хрвата, Срба који су научили да владају за оне који их презиру, и Ви сте у исто вријеме тражили спону са нама и грубо пљували по сваком гостопримству које Вам је указано.

Ја нећу коменарисати Ваше данашње одлуке. Политичари су рекли своје. Као дијете које је избјегло на Пале, које се одлично сјећа протеклог Отаџбинско-одбрамбеног рата, као неко ко је одрастао у чемеру сиромаштва и личних губитака, ја према Вашим одлукама немам неки нарочито заинтересован став. Оне за мене не постоје, не обавезују ме и сматрам их животно ништавним. Оне су за мене само знак несретних времена која иду у којима ће се ране отворене на овим просторима парати свим могућим ножевима из политичког репертоара тзв „међународне заједнице“. У извјесном смислу, ова најновија офанзива на више фронтова (Црка Гора, АП Косово и Метохија, тзв „Босна и Херцеговина“) само нам јасније одсликава да су наше жеље да вријеме учини своје и да се свакоме да прилика да отплаче и да се смири и утјеши – ствар прошлости. Тамо сте их Ви смјестили.

Можда ће вас они политички, емотивно, идентитетски, на сваки други начин поистовјећени са Вашом одлуком и Вашим виђењем тапшати по рамену и честитати Вам, не сумњам да ће се појавити традиционални шум који ће у оваквој Вашој одлуци налазити моралне разлоге у „цивилизацијским“ вриједностима и непримјереним аналогијама правдати и поздрављати Ваш чин. Али нека Вас не вара халабука тапшача по раменима. Ви сте само још један глас – ни први ни посљедњи – који је у посљедњих 25 година разорио саму могућност да се дође до легитимности сваког плача сваке мајке сваког народа на простору бивше Југославија, у сваком рату и у сваком походу. У том сте смислу, на жалост, или на срећу управо као и сарајесвка политичка чаршија више учинили да се моја дјеца никада више неће ни моћи поистовјетити са трулим протекторатом вјештачке заставе и нијеме химне. Као и сва реторика коју слушамо на „државној“ телевизији, она је више учинила да нам илуструје да ни минимум заједништва не можемо имати ни у оном што сте сами одлучили да нам буде заједничко. Када ћете схватити да ниједан Ваш и њихов притисак неће учинити ништа друго до сабити редове, затамнити политичке спектре, још једном нас снажно подсјетити да нама Србима, на жалост или срећу, докле је год Вас и Ваших одлука, нема живота ни среће са било киме ко сматра да наше мајке и наше жртве не заслужују исти морални и људски одговор и приступ који тражите за жртве сваког другог народа, мајке и жртве? Када ћете схватити да се под Вашим притисцима ми нећемо пробудити промијењеног идентитета од онога вијековног, миленијумског, онога српског са којим је име „Босна“ први пут записано као „земљица“ у оквиру српских крајева у хроникама у порфири рођеног цара Константина? Зар не схватате да ћете нас само удаљити – као што већ у много чему и јесте – од себе, да ћете од нас још више учинити заједницу људи које више ни не интересују сарајевски догађаји, зенички проблеми, бихаћке комуналије? Зар је тако тешко било научити за 25 година колонијалне управе да сте својом једностраном виктимизацијом једног народа, геноцидизацијом другог и наизмјеничним приступима трећем учинили више да се чак и оно елементарно, људско ткиво међу нама покида и расплете? Или је можда то одувијек и био Ваш циљ, као и сваке колонијалне управе: да овдје никада не побједи бар пристојност и осјећај толико неопходног подношења, ако су већ за осјећај заједничког смисла и оквира предуслови били унапијед изгубљени већ одавно.

Ви ћете, попут толико људи, за коју годину и деценију написати мемоаре. У њима ћете ипак наћи начина да своју слику уљепшате, своје потезе оправдате, да дате за право и српској позицији – то је већ опште мјесто, скоро па микро-жанр у оквиру меомарске прозе са тематиком ових јадних ратова на простору бивше Југославија. Али ми ћемо овдје остати да живимо. Једни поред других, али са што мање тема и проблема који нам могу бити заједнички. Остаће вријеме, трговина и хоби. Све друго ће бити раздјељено језиком, виђењем, осјећајем за своје и страно. И Вашом кривицом, одлазећи колонијални управниче.

Само знајте: Срби, ма гдје живјели, од вајкада, од наших краљева, владара и владика Војисављевића, Немањића, Котроманића, Лазаревића, Петровића, Зимоњића, Обреновића и Карађорђевића, у српској земљици Босни и у Херцеговини од Светога Саве, у Црној Гори и Брдима, у Шумадији или Банату – једном ријечју, ма гдје у Србији – нису и никада неће постати аустријски Словенци.

Толико сте могли да сазнате о нама, пијући ваше вино и играјући коло.


Дарко Ђого