Танасковић: Неки у Сарајеву као да очекују да Шмит у Босну доведе војску са Запада

ЈЕФТИНА ЕГЗАЛТАЦИЈА: „ВРИЈЕМЕ СЕ У БОСНИ РАЧУНА ОД ИНЦКА КАО ОД КУЛИНА“

• Бакир Изетбеговић, који је плахо поздравио наметање „Инцковог закона“ и пожелео добродошлицу Шмиту, пожурио је да Немца охрабри проценом да ће, после прве бурне и бунтовне реакције, Додик и његови ретерирати и „лећи на руду“. Без и најмање жеље за успех Шмитове мисије, ваља објективно приметити да му не би било препоручљиво да се поузда у Изетбеговићеву експертизу
• Бивши реис Мустафа Церић Церић Шмиту је упутио пет савета. Ево три прва: (1) „Нека Вам бивши високи представник Paddy Ashdown буде узор. Нису га вољели негатори геноцида, али су га се бојали и поштивали; (2) „Српска политика у Босни не признаје силу аргумената на истини, већ признаје аргумент силе на бонским овластима и одлучној акцији високог представника“; (3) „Руска политика у Босни је непринципијелно антибосанска и антицивилизацијска под утјецајем српске антибосанске политике из Београда“
• Најбољи бошњачки арабиста Есад Дураковић од Шмита, који долази из моћне Немачке, тражи да онемогући даље уплитање Хрватске и Србије у унутрашње ствари БиХ
• Очекује ли се ово да Шмит, попут неког Омер Паше Латаса, али са Запада, у служби неформалне пробосанске империје, силом скрши побуну у БиХ, овога пута не бошњачког беговата, већ српску и хрватску борбу за равноправност у оквиру дејтонског поретка?
• Надајмо се да о таквом сценарију нико озбиљно не размишља. У супротном, БиХ као држава сигурно и коначно не би преживела, а ни химерној „земљи Босни“ не би било лако да настави своје ванвременско и ванисторијско трајање

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ИНЦКОВ нелегални и нелегитимни наследник на дужности високог представника у БиХ, Кристијан Шмит, у последњих неколико седмица једна је од најпомињанијих личности у политичкој и широј јавности на бившем југословенском простору.

Упућује му се највише порука, позитивних и негативних, разних препорука, а у вези са његовом и пре отпочињања компромитованом мисијом исказују противречна очекивања и прижељкивања.

Поједностављени биланс досадашњих реаговања на његов долазак био би да га Бошњаци свесрдно, па и одушевљено, са нескривеним надама прихватају, Срби не признају и одбацују, а Хрвати резервисано указују на то да би институција високог представника требало да буде посматрана као недемократска изнудица прошлости, без изгледне перспективе да учини било шта корисно за складнији саживот конститутивних народа у Босни и Херцеговини.

Премда нема нимало сумње да је именовање и слање у Сарајево овог искусног, али и контроверзног германског политичара (а не дипломате, што и сам за себе каже), као уосталом и наметање „Инцковог закона“ о забрани негирања геноцида (у Сребреници), део ширег и дугорочнијег плана „дисциплиновања“ оних који се противе пројекту унитарне, тзв. „функционалне демократске и грађанске“ БиХ, има основе за претпоставку да Кристијану Шмиту први дани на дужности баш и не протичу у најбољем расположењу.

С једне стране су (пре)велика бошњачка очекивања, а са друге одлучно одбијање РС да сарађује са њим као са високим представником, што је раскорак који никако није лако премостити.

Шмит се вероватно узда у неосетљиво чиновничко стрпљење, тајну дипломатију, јавне непосредне и посредне притиске, као и на учинак времена, којима би се постигло омекшавање и реалтивизовање чврстине и јединства на српској страни, али му позиција свакако није завидна.

Бакир Изетбеговић, који је плахо поздравио наметање „Инцковог закона“ и пожелео добродошлицу Шмиту, пожурио је да га охрабри проценом да ће, после прве бурне и бунтовне реакције, Додик и његови ретерирати и „лећи на руду“, тако да нема превелике бојазни да се ствари ускоро неће улити у рутину уобичајеног натезања и надгорњавања, али уз постепени помак ка већој практичној и прагматичној кооперативности, на путу ка „функционалној држави“.

Без и најмање жеље за успех Шмитове мисије, ваља објективно приметити да му не би било препоручљиво да се овога пута поузда у Изетбеговићеву експертизу.

Од његових топло-хладних порука, које се крећу у амплитуди од призивања освете до уверења да се све ипак креће у добром смеру, неупоредиво су занимљивија два отворена писма упућена Кристијану Шмиту од стране двојице познатих, али по много чему различитих Бошњака.

Из њих се може штошта ишчитати и било би добро да је немачком беамтеру на тешком задатку неко на њих скренуо пажњу.

Прва посланица носи потпис бившег реис-ул-улеме Мустафе Церића, коме изгледа да је састављање отворених писама постало омиљени хоби, без обзира на одговоре које на њих добија или, чешће, не добија. Он је бесумње уверен у неку своју мисију вишег духовног и моралног реда, па му непосредни дуњалучки учинци његових обраћања по свој прилици нису ни битни. И добро је за њега, ако је тако, јер му је углед међу Бошњацима пао на ниске гране.

То, међутим, не значи да епистоле реиса емеритуса треба потпуно занемарити, пошто у чистом виду одражавају неке преокупације једне категорије професионалних муслиманских душебрижника, чији су стварни мотиви почесто далеко од куранског ахлака, па су утолико више склони беспризивном моралном осуђивању својих неистомишљеника, како ћафира тако и браће по вери.

Иначе, Церићево одушевљење наметнутим „Инцковим законом“ иде дотле да је чак нашао за сходно да понесено напише да се „од јучер вријеме у Босни рачуна од Инцка као од Кулина“! Ни мање ни више.

Ето колико овом великом Бошњаку, који чак и цитате из Андрићевих приповедака преводи на „босански“, значи светла успомена на Кулина бана, зачетника свега онога на чему се заснива савремена (а за њене поклонике свевремена) „босанска парадигма“.

Упоређивати значај бледог аустријског чиновника са Кулиновим! Свашта!

Церић Шмиту упућује пет савета. Ево их, у донекле скраћеној верзији: (1) „Нека Вам бивши високи представник Paddy Ashdown буде узор. Нису га вољели негатори геноцида, али су га се бојали и поштивали, те радили су под његовом палицом бонских овласти оно што су морали радити за добробит свих босанских грађана“; (2) „Српска политика у Босни не признаје силу аргумената на истини, већ признаје аргумент силе на бонским овластима и одлучној акцији високог представника“; (3) „Руска политика у Босни је непринципијелно антибосанска и антицивилизацијска под утјецајем српске антибосанске политике из Београда“. То Шмита не би требало да обесхрабрује јер „Босна је увијек била у зони еуропског интереса, гдје Русија нема шта да тражи“; (4) „Нека Вас негативни босански медији не узнемиравају“, јер одражавају приватне политике; (5) „Ви сте у Босни да чујете глас жртава геноцида“.

Шмит се мора супротставити негаторима геноцида и залагати за то да „оптужени“ (sic!) за геноцид исплате одштету жртвама геноцида.

Упркос Церићевом рогобатном и на моменте аграматичном начину писаног изражавања, што тешко да може одражавати норму чак и „босанског језика“, све је јасно.

Познато ја да је Ешдауново (не)правно и силеџијско витлање тзв. бонским овлашћењима за многе Бошњаке узорни образац стила рада високог представника, али је Церић испустио из вида да се од времена администрирања покојног британског барона и колонијалног службеника (2002-2006) понешто у БиХ, око ње и у вези са њом променило.

И да хоће, Шмит тешко да се може угледати на Ешдауна.

Није нова ни констатација да Срби разумеју само језик силе, али је мерхаметли бивши реис заборавио историјску поуку да они који су је против њих примењивали дугорочно нису добро пролазили.

Па онда ће Церић да поучи Шмита и о „малигном утицају“ антибосанске политике Русије која, по његовом мериторном мишљењу, нема у БиХ, земљи одувек у зони европског интереса, „шта да тражи“.

Посредно му је руски амбасадор у Сарајеву Игор Калабухов узвратио констатацијом да је, по правилу, „утицај Русије све већи што више покушавају да је изолују“, објаснивши, такође да Кристијан Шмит за његову земљу није високи представник, већ да се само тако представља.

А кад је о „еуропству“ БиХ реч, не устврди ли својевремено исти Мустафа да је Турска бошњачка мајка?

Пошто медији у БиХ нису под Церићевим утицајем и не саопштавају његово виђење ствари, наравно да их не треба узимати у обзир, јер су инструменти „приватних политика“. Остало је нејасно на које и какве приватне политике је бивши реис мислио.

И најзад, обавезни геноцид и налог супротстављања његовим негаторима, јамачно применом одредаба које је Инцко насилно угурао у текст Кривичног закона, али уз додатни елеменат захтевања одштете за жртве, да се не остане изван актуалног тренда који диктирају Аљбин Курти и Вјоса Османи. А ваљало би и нешто пара…

Није тешко закључити колико овакви савети могу бити од помоћи Шмиту, али је добро што их је Церић овако отворено саопштио, јер не пада снег да покрије брег…

Друго, и занимљивије, отворено писмо Шмиту потписао је један Бошњак по готово свему различит, па и супротан од Церића, универзитетски професор Есад Дураковић.

Овај водећи босанскохерцеговачки арабиста, академик импозантног научног и преводилачког дела, човек потврђеног моралног интегритета, у више наврата се јавно оглашавао критиком исламистичког екстремизма и вахабизма, као изразито штетних по Босну и Бошњаке, али и лицемерне и интересне инструментализације ислама од стране личности чији је прототип управо бивши реис-ул-улема Мустафа Церић.

Са Церићем, који га је апсурдно оптужио за „антибошњаштво“, дошао је у директан сукоб у јавности, али је, згађен клеветама и потворама којима је био засут, одлучио да са њим прекине било какву комуникацију.

Дураковића у јавном општењу одликују искреност и јасноћа исказа, па је његово отворено писмо Шмиту додатно индикативно за начин размишљања озбиљних интелектуалаца и босанских патриота који сматрају да је на БиХ извршена агресија и да јој је, укупно узевши, међународна заједница учинила страшну неправду, наметнула јој „ембарго на самоодбрану у вријеме када су је напале двије сусједне земље“, Србија и Хрватска. Онемогућила јој је, затим, да се до краја ослободи, а њеним великим делом наградила је починиоце геноцида, сматра Дураковић.

„Међународна заједница је овдје начинила ‘државу чуда’, државу какве нигдје нема, а чудо је и то да она још увијек опстаје упркос свим тим напорима да се уништи. Знате ли зашто? Зато што је Босна више од државе: Босна је земља, а такве није једноставно уништити“.

За разлику од Церића, Дураковић препоручује Шмиту да се не ослања на наслеђе претходних високих представника: „Уколико желите добре резултате, немојте слушати савјете ни препоруке бивших високих представника. Будете ли слиједили њих, Ви ћете направити негативну инерцију у БиХ“, јер „током четврт вијека у БиХ се ништа није поправило“, а „агресија Србије и Хрватске на БиХ и даље траје“.

Дакле, према Дураковићевом суду, „узрок свим невољама у БиХ је у актуалним и доминантним политикама Хрватске и Србије (нипошто и никада их не поистовјећујем са народима)“.

Дураковић, од Шмита, који долази из моћне Немачке, тражи да онемогући даље уплитање Хрватске и Србије у унутрашње ствари БиХ, јер „Ви то можете учинити!“.

„Поштовани господине Schmidt, Ви долазите из моћне земље, из земље са горостасном културом, умјетношћу, филозофијом и др., из земље достојне поштовања па се ми овдје надамо да ћете дјеловати у складу с том чињеницом – са импозантним вриједностима Ваше земље. Надамо се да ћете својим дјеловањем неутрализирати све оне неправде које су учињене БиХ. Имамо право, зар не, да очекујемо адекватну терапију јер смо унакажени не својом кривицом“.

Од једног озбиљног и рационалног научника помало изненађује једнострана тврдња да узрок свим невољама које су задесиле БиХ треба тражити ван ње, јер то противречи комплексној стварности, а и самој логици. Теза о агресији, при чему Дураковић равноправно оптужује и Србију и Хрватску, није нова и очигледно представља осу његове перцепције средишњег вектора у динамици збивања у БиХ од 1992. године, па све до данас.

Занимљиво је објашњење да је Босна више од државе, да је она земља и да је зато није било могуће уништити.

Ако неко буде преводио Шмиту Дураковићево писмо, па за „земљу“, очекивано, употреби реч „Land“, адресат тешко да ће схватити дубину значења које пошиљалац посланице придаје речи „земља“. Јер, као што је познато, федералне конституенте Немачке су савезне земље (Bundesländer) и у томе нема никакве митске конотације. Уосталом, аустроугарски окупатори су својевремено у БиХ основали баш „Земаљски музеј“.

Дураковићева „земља Босна“ је она у којој од памтивека живе Бошњаци, онако како је то објашњавао најутицајнији идеолог „босанства“, односно „интегралног бошњаштва“ и „босанског духа“ Мухамед Филиповић (1929-2020): „Наша хисторија није лагана, наша хисторија је необична. Један народ успијева више од 1500 година да одржава континуитет свога националног, културног, духовног идентитета. Ви не можете наћи толико сличних народа, осим неких затворених народа, да су успјели да се одрже на тај начин. А ми Бошњаци смо се одржали 1500 година, да нас нису измијенили. Ми смо увијек исти. Какви смо год били у вријеме Кулина бана, такви смо били за наших краљева, у вријеме постојања наше државе… Били смо велики патриоти, били толерантни, живјели у пријатељству и међусобном разумијевању с другим народима, у великом међусобном разумијевању… Такви смо ми и данас, само је потребно пронаћи ту жилу наше хисторије која је битна за нас, а то је управо та бошњачка хисторија. Бошњаци 1500 година континуирано живући народ који одржава један стандард понашања, мишљења и дјеловања“.

Јасно је да овако трансисторијски пројектована супстратна „земља“ и њени кроз миленијум и по неизмењени житељи, додуше, не постоји, али зато и не може бити уништена, јер почива на мистификацији, а не на чињеницама прошлости и садашњости.

Државе су се, наравно, појављивале, изграђивале, трајале и пропадале, али „земља Босна“ се није померала, па тако ни данас не признаје политичке реалности, о којима ће Кристијан Шмит и те како морати да води рачуна.

Увођењем у политичку расправу о уређењу државе Босне и Херцеговине оваквог мистичног концепта вечне и неуништиве „земље“ Босне признаје се, заправо, да јединствена БиХ тешко да може опстати као држава, сем у оквиру већих државних целина, јер јој стално прети имплозија услед деловања флуида ендемског босанства које би да је целу прожме и које а приори не прихвата никакав истински национални плурализам и равноправност, а самим тим, у савременим околностима, ни уставно постојање конститутивних народа.

Како онда решити проблем?

Пошто за Дураковића и његове истомишљенике све невоље долазе из суседства, односно од агресивних великонационалних и антибосанских политика Србије и Хрватске, треба спречити њихово мешање у унутрашње послове вечне „земље Босне“, без обзира на то што је реч о матичним државама двају конститутивних народа, за чију су судбину оне легитимно заинтересоване, а који се своје равноправности у држави БиХ немају намеру одрећи.

Нерешив сраз „земље“ и државе!

И сад би Кристијан Шмит требало да донесе решење.

Чак је и Русмир Махмутћехајић, један од најистакнутијих и најмаштовитијих заговорника „парадигме Босна“, на јавној расправи у Мостару „Босанска држава у видицима оспоравања и обнова“(2018), позвао босански народ да се ослободи бројних предрасуда, између осталих и „тражења подршке од сила извана“.

Есад Дураковић вероватно није редован и усрдан читалац Махмутћехајићевих списа, што ми је савршено разумљиво, али је овај апел аутора књиге „О антибосанству. Муке живота у туђим представама“ и те како релевантан за нашу тему.

Јер, шта би у садашњим околностима објективно и конкретно могао значити Дураковићев позив Шмиту да се обрачуна са српским и хрватским утицајем у БиХ, односно евентуални одзив немачког политичара, бившег парламентарног државног секретара у немачком Савезном министарству одбране?

Очекује ли се то да Шмит, попут неког Омер Паше Латаса, али са Запада, у служби неформалне пробосанске империје, силом скрши побуну у БиХ, овога пута не бошњачког беговата, већ српску и хрватску борбу за равноправност у оквиру дејтонског поретка?

Надајмо се да о таквом сценарију нико озбиљно не размишља. У супротном, БиХ као држава сигурно и коначно не би преживела, а ни химерној „земљи Босни“ не би било лако да настави своје ванвременско и ванисторијско трајање.