ПЕТОКОЛОНАШИ И КОМПРАДОРИ: Шта се заиста крије иза захтева за стварање војвођанске нације

Иза камуфлираног залагања за дијалог и права на слободно изјашњавање и војвођански идентитет крије се стара сепаратистичка тежња да се, креирањем још једне нације, поред већ формираних Бошњака у БиХ и Црногораца у Црној Гори, додатно разбије корпус српског националног бића

Већ више од два века, од одласка Турака са Балкана, велике силе, прво Европе а данас колективног Запада, покушавају да реше своје „Источно питање“, односно, да остваре потпуну доминацију над Балканским полуострвом. То што моћни геостратези нису успели ратовима и мачем, не значи и да су и одустали од циља.
Не, само мењају терен и тактику, и фамозном „меком силом“ настављају да тежње и намере заокруже и дају им коначни печат, штедро се служећи латинском синтагмом Дивиде ет импера (завади па владај), потврђујући оно што је Јован Цвијић написао још пре више од једног века да „етнографска карта ниједне области у Европи не застарева тако брзо као етнографска карта Балканског полуострва“.

ПЕТОКОЛОНАШИ И КОМПРАДОРИ

Било би то и те како тешко да им у томе не помажу петоколонаши и домаћи компрадори, као овдашњи агенти за рачун иностраних газда и налогодаваца. У том наративу треба гледати и најновију иницијативу политичког савеза странака из Војводине, окупљених у Војвођанском фронту, коју су недавно представили министарки за људска и мањинска права Гордани Чомић како би се свим грађанима омогућило „право на слободно изјашњавање и војвођански идентитет“.

Тај савез чине Лига социјалдемократа Војводине (ЛСВ) и Војвођанска партија, странке које се од оснивања залажу да се ова покрајина Србије прогласи републиком или да јој се бар врати статус аутономије из времена социјалистичке Југославије, а Ненад Чанак, председник ЛСВ, и његов коалициони партнер Александар Оџић, челник Војвођанске партије, од министарке у ствари траже подршку да се на попису становништва Србије омогући да се као посебна националност класификује „Војвођанин“.

Иницијатива долази пред предстојећи попис који се, ако пандемијске мере дозволе, очекује 2022. године. Гордана Чомић је 24. августа изјавила да је њено министарство отворено за дијалог на ту тему, као и о свим другим које се тичу пописа и обавеза које Србија има према Савету Европе.
ПОЛИТИЧКИ КОНСТРУКТ

С друге стране, у Покрајинској влади Војводине, коју предводи Српска напредна странка председника Србије Александра Вучића, кажу да су непријатно изненађени, пре свега начином на који је ово питање непотребно и потпуно неутемељено уведено у дневну политику, и да Покрајинска влада сматра да се министарка Гордана Чомић и други учесници у такозваном друштвеном дијалогу прво морају упознати са историјским чињеницама, вишевековним процесом изградње националног идентитета и посебно чињеницом да политички представници Срба који живе у Војводини дијалог о таквим непобитним чињеницама сматрају непотребним, штетним и увредљивим јер, како стоји у саопштењу, војвођанска нација не постоји већ представља „политички конструкт смишљен са циљем да се настави дробљење српског националног ткива“.

Стога у Покрајинској влади очекују и реакцију Владе Републике Србије о току и начину спровођења оваквих, у најмању руку, неутемељених намера и ставова.

Слично мисле и неки високи функционери у Београду, попут председника Народне скупштине Ивице Дачића и министра полиције Александра Вулина (затражио је хитну оставку министарке Чомић), али премијерка Ана Брнабић и републичка Влада још увек ћуте и не дају званични коментар на намере своје министарке.

ПОПИС СТАНОВНИШТВА

Из Републичког завода за статистику поручују да „Завод није надлежан да се бави питањима утврђивања или признавања националног идентитета“, а директора завода Миладина Ковачевића, како каже, „не занима иницијатива војвођанских странака, Гордане Чомић, Савета Европе и осталих. РЗС се у свом раду води Међународним препорукама УН за попис становништва и препорукама ЕУРОСТАТ-а“. То значи да грађани који се приликом пописа буду изјашњавали као Војвођани приликом обраде података биће подвођени под категорију „регионална припадност“, из простог разлога што Војвођани као нација – не постоје.
Према последњем попису из 2011. године, у Србији су регистрована 7.186.862 становника. Најбројнију етничку заједницу чине они који се изјашњавају као Срби – 5,9 милиона. Најбројнија је мађарска национална мањина – више од 253.000 људи. Следи ромска заједница са више од 147.000 људи и бошњачка заједница која, према последњем попису, броји преко 145.000 припадника. Према том попису, 30,7 хиљада или 0,4 одсто се изјаснио у смислу регионалне припадности (на пример, Војвођанин, Шумадинац, Ваљевац, Београђанин и слично). Највише у региону Војводине, 28.567 њих, док се у београдском региону тако изјаснило 1.289. њих.

АУТОНОМАШЕЊЕ

Све што се даље дешавало, сводило се на медијску полемику већ поменутих лица, што се на неки начин претворило и у својеврсан дијалог. Па тако у ЛСВ, којој припадају Ненад Чанак и Бојан Костреш, а који спадају у групу „аутономаша“ због захтева за већим степеном аутономије за Војводину, сматрају да је Војводина историјско-културно-цивилизацијски заокружен простор који више од једног и по века функционише као аутономни ентитет, док њихов саборац Александар Мартон додаје и да није реч само о посебности Војводине, наводећи да се на попису у Хрватској око 15 одсто становништва Истарске жупаније изјаснило као Истријани, да се око шест одсто становника Чешке изјаснило као Моравци…

За додатни ветар у леђа војвођанским сепаратистима требало је да послужи каталонски пример. Међутим, одлучна реакција шпанске владе и ЕУ да се супротставе каталонском сепаратизму на неки начин је охладила и усијане сепаратистичке главе у Војводини.
Биће да су у праву теоретичари који тврде да су аутономије „клице“ федерализма, а да су сви закони везани за њу само путеви ка коначном циљу.

Што, уосталом, ни сам Чанак не крије, говорећи да се Србија не граничи са Хрватском, већ Војводина, док председник, чак и за војвођанске оквире маргиналне Војвођанске партије (чији је слоган „Војводина није Србија“) Александар Оџић, иначе некадашње крило ЛСВ које се 2005. отцепило и касније формирало странку, и даље позива да се Војводини додели статус републике у оквиру „федерализоване Србије“ и на „формирање фронта за одбрану северне републике“.

Сада на површину испливавају и подаци да се Чанак још 1991. године обраћао лорду Карингтону и Конференцији о Југославији са објашњењем да, између осталог, историјски услови из 1918, када је Војводина придружена Србији и Југославији више не важе, и да у будућности Војводина треба да буде конфедерална јединица Србије и, ако то Србија не прихвати, независна држава.

НЕМАЧКИ СЛУЧАЈ

Износећи овај детаљ из Чанковог деловања на почетку растурања Југославије, „Вечерње новости“ подсећају на речи нашег еминентног историчара, покојног академика Милорада Екмечића, да је од великог значаја била крилатица створена од немачких историчара 1984. године да је нација мртва и да „живи регија“. Та теза, по речима Екмечића, постала је застава нове науке о нацијама као вештачкој творевини у историји, али да то није сметало да се у случају Немачке промовише уједињење, а на другој страни растакање старих историјских нација. Несумњиво је да је Екмечић мислио на српску нацију.
Тако, у Немачкој данас, на сајту Федералног завода за статистику, у категорији „националност“ стоје само две рубрике – Немци и странци. Треба напоменути да је Немачка изразито децентрализована земља, где је савезна држава велики део својих компетенција препустила покрајинама, од којих неке, попут Баварске, инсистирају на својој аутономији. Али, ни Баварци, а ни Саксонци, као ни Источни Немци нису препознати као посебна етничка група.

СТВАРАЊЕ НАЦИЈЕ

А ево како је то било на примеру настанка бошњачке нације. Као посебна етничка група они почињу да се издвајају после аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878. године (заслугом Бењамина Калаја, аустријског намесника у БиХ), а потом у неколико наврата мењају своју националну свест и национално име.

Назив „Бошњаци“ употребљавају од 1993. године, када је на Првом бошњачком сабору у Сарајеву донета одлука о преименовању дотадашњих југословенских Муслимана у Бошњаке.

Несумњиво, данашњи Бошњаци потичу од исламизованих Словена, углавном Срба из средњовековне Босне и средњовековне Србије. Као посебна етничка подгрупа издвајају се током османске управе над овим земљама и за то време више пута мењају своју националну свест. Академик Екмечић закључује да су босански Муслимани између 1868. и 1993. године мењали свој идентитет чак девет пута.
И у Црној Гори је током Аустро-Угарске окупације (1916-1918) и следом стварања марионетске фашистичке Независне државе Црне Горе (1941-1945), сваки покушај да се укине српски етнички идентитет Црногораца доживљавао пораз. У јеку самог краја Другог светског рата истакнути функционер Комунистичке партије Југославије, Милован Ђилас, у интервјуу за дневни лист „Борба“ од 1. маја 1945. године, излази са гледиштем по коме у Црној Гори живе Црногорци српских етничких корена. Он инсистира на засебности Црногораца у односу на друге гране српства, али не негира израстање Црногораца из српског етничког стабла.

Готово пола века идентитет већинске заједнице у Црној Гори третиран је тако што се подразумевало да су Срби у Црној Гори национални Црногорци, а Црногорци етнички Срби. Све до 1948. године удео српског народа у укупном броју црногорског становништва износио је преко 90 одсто. Извршени пописи из 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, у складу су са тим наративом. Стога и не чуди што је број Срба понекад био на нивоу статистичке грешке. Црногорство је третирано као „круна српства“, па су се Срби добровољно изјашњавали као Црногорци.

Комунисти, наводно, нису желели да залазе у приватна осећања, већ су кроз поистовећивање Црногораца и Срба добијали изјашњавање на националној идентитетској основи, по принципу: сви су Црногорци Срби, па нема потребе да се Срби ограђују од свога „националног црногорства“. Слична је ситуација била и у посттитоистичком периоду, и након распада велике Југославије, све док један број „национално освешћених Црногораца“ није почео да негира своје српско порекло, и да се чак поставља антисрпски, обрушавајући се на темељне парадигме српског идентитета.
КРЕАТИВНО ТУМАЧЕЊЕ

Министарка Чомић је пак, бранећи своју намеру, била поприлично нетактична и арогантна (на ТВ-у), дрско поручујући коалицији НАДА (коју чине ПОКС, ДСС и 19 удружења грађана, а који су захтевали од премијерке Ане Брнабић да је смени због залагања да се у попису становништва Србије уврсти и национална припадност Војвођанин) да „има право да лаже“, ма шта то значило, потврђујући, изгледа, да не одустаје од намере да се на листи нација на попису нађу и Војвођани.

У ствари, министарка Чомић и нема неку валидну аргументацију и углавном се позива на препоруке Савета Европе о изјашњавању вишеструким идентитетом, иако се у препоруци то односи на изјашњавање у оквиру постојећих националности.

Њени критичари, не без ироније, рећи ће да је Чомићкино „креативно“ тумачење европских докумената сасвим у духу њене прошлости, с обзиром на то да је својевремено била поносита полазница тзв. Кумровачке школе Савеза комуниста, и зато их не чуди што наставља политику која се на тој школи учила и која је зацртана још на Дрезденском конгресу и на крају довела до одвајања и нација и територија које су биле саставни део српског етничког простора.

Многи данас, не без револта, подсећају да су они који промовишу војвођански идентитет исти људи који подржавају лажну државу Косово, који су подржали Мила Ђукановића и његов покушај отимања српских светиња у Црној Гори, да то друштво чине и потписници „Апела 88“ и они који злочин у Сребреници промовишу у геноцид и подржавају Инцков закон, а за Србе тврде да су сами криви за бомбардовање 1999. године.

Иако војвођанска нација (још) не постоји, цинични посматрачи нашег политичког живота мисле да ће је глупост нације која постоји врло успешно направити, мислећи, ваљда, на толику толерантност према поменутим компрадорима који делују чак и из владе. И закључују да ће после кукати како је то урадио Запад, ЦИА, комунисти…

Слободан Иконић