Рајко Петровић „Више родољубља и стручности, а мање политиканства зарад дневнополитичких потреба!“

Рајко Петровић је најмлађи доктор наука на Факултету политичких наука, истраживач-сарадник, политички аналитичар, а завршио је специјализацију и за Латинску Америку.

Како бисмо Петровића приближили читаоцима, превасходно смо га питали о себи, и он његовим почецима. Дошао је из Републике Српске, несвакидашњих услова, а захваљујући труду и раду на себи направио је одличне резултате, и каријеру на завидном нивоу.
„Ја сам у животу увек следио своје снове и своје жеље, ма колико нереалним изгледали у датом тренутку. Често бих се сетио изјаве Михајла Пупина да га ништа не чини спокојним као сазнање да је учинио све што је било до њега. Мислим да је тајна било каквог успеха у томе да се човек такмичи једно са самим собом, да увек буде боља верзија себе. Људи из мањих средина су увек били жељни доказивања у великим градовима, ваљда зато што је у таквим људима усађена жеља да не само себе, већ и крај из кога долазе представе у најбољем светлу.“

О својим студентским данима, као и мотивацији коју је пружао првенствено себи, а коју би пренео на нове нараштаје, рекао је следеће: „Студије на Факултету политичких наука, од основних до завршетка докторских, дефинитивно су најбоља ствар која ми се десила у животу. Када сам са неких тринаест година сазнао да постоји такав факултет у Београду, нисам имао дилему да ћу управо њега једног дана уписати. Политика је нешто што ме је занимало још од почетка основне школе. Не знам зашто, али више ми се допадало да гледам политичке емисије и скупштинске наступе неголи цртане филмови. Таква је била атмосфера у којој смо одрастали, људи су били заинтересовани за политичка збивања јер су држава и народ били на некој врсти историјске прекретнице крајем 1990-их и почетком 2000-их. Будућим студентима могу само да поручим да следе своје снове, да завршавају факултете које воле не обзирући се на могућности за запослење или зараду веће своте новца након завршетка студија. Онај ко воли оно што ради увек ће имати срећу коју никакав новац не може купити, а такви људи неретко пронађу начин да од таквог рада живе пристојно.“

Да је политика његов позив, као што је рекао, схвати је још као дечак. Додао је и следеће: „Морам признати да је моја околина, прилично политична тада, оставила утицај на мене у том смислу. Моје одрастање обележиле су расправе на сваком кораку у вези Слободана Милошевића, а потом и Војислава Коштунице, Зорана Ђинђића и других великих политичких фигура у нашој новијој историји. Временом сам схватио да ме више интересује рад у сфери политичке аналитике неголи борба у самој политичкој арени. Један пријатељ ми је рекао да превише анализе често значи и парализу и мислим да је то случај код мене, јер је мој ментални склоп такав да не бих могао да будем класични политичар. Са друге стране, политика је озбиљна наука и, како је Шарл де Гол говорио, сувише озбиљна ствар да би била препуштена само политичарима. Не видим себе у некој другој науци, иако су моја интересовања увек била широка. Волим да читам и стручну литературу из других области попут психологије, медицине или вештачке интелигенције. Свемир, научна фантастика и тајна друштва такође су одувек привлачила моју пажњу.“

Ситуацијом у Републици Српској није задовољан, поготово ако се посматра из српских националних интереса. Питали смо га и за мишљење о актуелним политичким странкама – будућности истих, и ставовима које заступају; „Прича о криминалу, корупцији и владавини права је од изузетног значаја, али не сме бити приоритетна тема у јавном дискурсу и повод за обрачун између странака власти и опозиције у ситуацији када политичко Сарајево уз помоћ својих западних патрона жели да формално и суштински уништи Републику Српску. Босна и Херцеговина је у највећој политичкој кризи од завршетка грађанског рата 1995. године и свесрпско једниство мора постојати као брана насртајима на Републику Српску коју многи желе да утопе у унитарну и квазиграђанску, а заправо суштински већински муслиманску земљу. Чини ми се да ДНС са Ненадом Нешићем има потенцијал, јер је Нешић показао управо оно о чему сам говорио – да је

најпре важно да сви заједно одбране Републику Српску, а онда да се реше унутрашњи проблеми у истој који свакако постоје. Са друге стране, мислим да је СДС у великој кризи, пре свега идеолошкој, јер све више губи обележја једне партије која је настала да би створила Републику Српску, а не да би била антикоруптивна и опозициона дружина која је, зарад простора за критику на рачун Милорада Додика, спремна да се додворава сарајевској медијској чаршији. Тамо има још много часних људи и српских патриота, знам то јер сам им помагао на протеклим локалним изборима у Зворнику, али знам и да постоје многи проблеми. То је лоше, јер СДС је један од симбола отпора српског народа у БиХ 1990-их и потребно је да као такав постоји.“

-Постоји ли странка, или политички програм, у ком видите себе? Шта мислите да би допринело Републици Српској бољитак и благостање?

„Скоро све странке у Републици Српској имају начелно добре политичке програме и са многим стварима у њима бих се начелно сложио. Члан било које од њих свакако не бих постао, јер себе видим као човека чији задатак је да размишља државотворно и стратешки и да пружи свој максимум у одбрани Републике Српске и њених институција, независно од владајућег режима. Више родољубља и стручности, а мање политиканства зарад дневнополитичких потреба би свакако била полазна тачка за бољитак грађана Републике Српске.“

Када смо га питали за потенцијално политичко ангажовање у Србији, одговорио је да све што је рекао за РС, важи и за Србију. „Не желим да будем члан нити једне политичке партије, али желим да пружим своје знање и умеће, колико сам у могућности, да Србија буде снажнија, а њени грађани задовољнији. Ако је то могуће кроз саветничке или друге облике сарадње са политичарима или политичким партијама, а у којима бих препознао добре намере, увек бих био отворен за такву врсту ангажмана. Нисам неко ко жели да живи у удобности своје канцеларије изолован од дешавања око себе. Напротив, мислим да је обавеза академских грађана и научника да се ангажују у јавној сфери колико могу.“

-Потичете из села, а тамо и данас проводите одређени део свог времена. Оценили сте да је Србија постигла одређен напредак у оживљавају и побољшавању животних услова на селу. Да ли је тако и у Републици Српској?

-„Србија несумњиво јесте, јер по први пут у историји имамо министарство за бригу о селу. Морам признати да је за то највише заслужан актуелни министар Милан Кркобабић, који је још у протеклом мандату као министар без портфеља инсистирао на формирању Националног тима за препород села Србије, покренуо пројекат отварања задруга широм Србије, нових пошта у удаљеним селима итд. Рад овог министарства је важан, јер је за само годину дана постојања постигло важне резултате – скоро 1.000 новоотворених задруга, неколико стотина бесплатних сеоских кућа подељено је младима, брдско-планинска села добила су бесплатне минибусеве за превоз грађана итд. Република Српска нема такво министарство, а требала би да има, јер је тамошњи рурални развој потпуно занемарен. Надам се да ће, по угледу на Србију, у будућности и она приступити озбиљније проблематици руралног развоја. Посебно видим потенцијал у прекограничној сарадњи општина из Српске и Србије на том пољу и то треба искористити.“

Знамо и за његове симпатије према Латинској Америци, из којих се изродила жеља за учењем шпанског језика, а потом и научни радови на ту тему. Питали смо га одакле потиче та необична жеља за зближавањем са латинским народима, а он нам је одговорио да такве амбиције почивају у њему дужи временски период. „Љубав према шпанском језику и историји хиспанских простора присутна је у мени још од малих ногу. Сматрам ту цивилизацију богатом, значајном и вредном пажње и увек сам желео да је приближим нашем поднебљу. Много је стручњака који се баве Сједињеним Америчким Државама, Русијом, Кином и сл., а запостављамо друге делове света. Некад ми се чини да смо сувише мегаломанских погледа у смислу међународне политике. Нама требају пријатељства и партнерства са малим државама и народима који се суочавају са сличним проблемима као и ми. Ето, примера ради, Грузија нас подржава у свим међународним институцијама у борби за очување суверенитета на простору Косова и Метохије, а ми немамо амбасаду у Тбилисију. Недавно је грузијски принц Давид боравио у Београду, али то је захваљујући ентузијазму председника једне мале партије Српске лиге Александра Ђурђева, а не држави. Моја порука младим истраживачима јесте да се усмере на такве земље, попут Грузије, Јерменије, афричких земаља итд. Потребни су нам контакти и сарадња са њима.

izvor:www.novisvet.rs