Немогуће је не реаговати на чланак на украјинску тему, изузетан по лажима, који је објављен у листу „Политика” 3. јуна ове године, који су потписали амбасадори Велике Британије, Канаде, Норвешке и Пољске. Немогуће је, јер аутори до непрепознатљивости искривљују актуелне догађаје у Украјини и око ње, као и њихову позадину. Немогуће је из поштовања према српским читаоцима који заслужују да знају истину, али којима западњаци покушавају да „продају” свој ерзац производ.

Немогуће је, јер се сећамо невиних жртава агресије НАТО-а на Југославију 1999. године, у којој су учествовали Лондон, Отава и Осло и коју је ватрено подржала Варшава која је тада тек приступила алијанси. Сматрамо да би аутори прво требало да се позабаве својим односом према бесрамном кршењу међународног права од стране сопствених држава (мада, судећи по интервјуу немачког колеге „Политици” од 5. јуна ове године, од препознавања своје одговорности за трагедију 1999. године – па чак и од најмање гриже савести – Запад је веома далеко).

Жао нам је што су, описујући украјинску кризу, дипломате с изненађујуће селективним памћењем намерно прећутале државни удар у Кијеву 2014. године (Пољска је тада била један од гараната спровођења споразума између украјинских власти и опозиције, који је опозиција погазила одмах по потписивању). Ниједну реч не говоре о томе како је кијевски режим седам година саботирао Минске споразуме, који су предвиђали мирну реинтеграцију Донбаса (исто тако, у случају српске Аутономне Покрајине Косово и Метохија, заборављају да њихови штићеници у Приштини девет година опструишу Бриселске договоре). Увредљиво говоре о грађанима Доњецке Народне Републике и Луганске Народне Републике, који од 2014. године живе под сталним гранатирањем од стране украјинских оружаних снага и националистичких батаљона.

Међутим, истинито стање ствари у Украјини очигледно не занима амбасадоре. Најважније је оцрнити Русију и величати злочиначки кијевски режим. Због тога се понављају клишеи обележени британским заштитним знаком „highly likely”. Игноришу се бројни докази о злоделима оружаних снага Украјине и неонацистичких оружаних формација које спречавају евакуацију цивила, подмукло се склањају иза цивила и објеката социјалне инфраструктуре.

Маргинализује се врло незгодна за Запад тема војних биолошких лабораторија у Украјини, где се, као што је сада доказано, радило на опасним експериментима са сојевима заразних болести, укључујући и оне на људима. И то никако није „фантастика”, како се изражавају амбасадори, већ стравична реалност, коју више није могуће скривати од јавности.

Аутори оптужују Русију за стварање глобалних проблема с храном. У ствари, неповољна ситуација директно је повезана с кризом у вези с короном, а искомпликована је увођењем нелегалних западних ограничења Русији и Белорусији. Што се тиче извоза пшенице из Украјине (који је крајње незнатан у укупном обиму трговине овим житарицама у свету), то спречава само Кијев, који је минирао своје луке и не пропушта трговачке бродове. Русија је, напротив, обезбедила неопходне сигурне морске коридоре.

Изненађују коментари о „зависности” Србије од руских енергената, који иначе припадају парадигми самог Запада (који развија односе с другим државама само под условом да се потчине његовој вољи). У односима Москве и Београда није било и нема места зависности и неједнакости. Сарадња у области нафте и гаса и у свим другим областима била је и остаје обострано корисна. Сигурни смо да Запад неће моћи да наметне Србима своју изопачену логику: онима који су увели рестриктивне мере Русији најмање је стало до добробити сопственог становништва, које сада жање горке плодове своје русофобије, као и политичке и економске кратковидости. Радује што већина земаља не подлеже овим провокацијама. Покушавајући да нанесе штету Русији, Запад показује равнодушност према земљама као што је Србија, све више се изолује од осталог света, подрива свој кредибилитет, приближавајући се крају своје глобалне доминације.

Дакле, ауторима (као и Западу у целини) Украјина је потребна само као један од алата у конфронтацији с Русијом. Исто тако циничан, усмерен на сопствене интересе, диктиране осећањем искључивости и сведозвољености, био је и приступ САД и њихових европских сателита бројним сукобима које су распиривали у бившој Југославији, на Блиском истоку, у Северној Африци и Авганистану. Ове методе сматрамо неприхватљивим. Одлучни смо да доследно идемо ка више избалансираном полицентричном светском поретку заснованом на међународном праву, а не на неким дневнополитичким „правилима” које предлаже Запад. Волели бисмо да Срби и остали слободољубиви народи и даље наставе с нама тим путем.