На данашњи дан 1912. српска војска је ослободила царски град Призрен

 

Мајор Селимир Остојић је ослободио Суву Реку и смело кренуо у ослобођење Душановог града – „Побио сам српску заставу у Призрену, не одступам и крај ње ћу умрети!”

Ушао је у Призрен 3. октобра 1912. и мудро маневрисао до 3. новембра, када је стигао командант 3. армије, ђенерал Божидар Јанковић.

30. октобра око 7 часова у Суву Реку, у штаб коњичког дивизиона, дошли су председник општине града Призрена, неколико виђених Срба и преводилац руског конзулата с молбом да српске трупе уђу у Призрен. Командант дивизиона, мајор Остојић, нашао се у тешкој ситуацији. Имао је свега 97 коњаника. Наћи се у пределима насељеним већином непријатељски расположеним становништвом, далеко од главнине, с којом су везе биле споре и несигурне, значило је изложити се опасности уништења. Страховао је да буде намамљен у клопку. Али је, убрзо, из Призрена добио поуздане извештаје да албански прваци позивају на оружје Љумљане и друга околна племена и да српско становништво Призрена живи у страху од вероватног покоља. У таквој ситуацији, иако је располагао малим снагама, мајор Остојић је смело одлучио да пође на Призрен.

Командант дивизиона је посео град само коњицом и јаким патролама, а остале снаге, у групама, распоредио на висовима око града. Овде је предузет низ демонстративних мера у циљу обмане непријатеља: шатори су поређани у једну врсту; свуда су запаљене многобројне ватре; трубачи су непрестано свирали на разним странама, стварајући утисак о масовности војске; једини топ био је непрестано у покрету око града; прибегло се и вештом протурању лажних вести о јачини снага и о доласку нове војске, па је у ту сврху командант одредио за лиферанта једног грађанина турске националности, наредивши му да свакодневно испоручује 10.000 хлебова и 3.000 кг меса за војску „која се сваког часа очекује”. Ратно лукавство је успело. Турски и албански војници су остали мирни све док из Скопља нису пристигли Шумадијска дивизија I и Штаб 3. армије.