Александар Ђурђев: Партнерство Србије и Русије у енергетици и нафти – старије од многих савеза и држава

Александар Ђурђев, посланик и председник Српске лиге, објавио је нови ауторски текст који преносимо у целости:

О српско-руским везама кроз историју често се пише на обе стране – оној која те односе ниподаштава и њихов квантитет и квалитет кривотвори или малициозно тумачи и оној која исте сматра богатим, садржајним и важним, али их најчешће тумачи кроз призму војне и дипломатске сарадње, као и етничких, културних и историјских веза између наших народа. Мало ко зна, међутим, да је енергетска сарадња Србије и Русије такође историјска категорија, а не само савремена реалност за нашу земљу, јер су још 1906. године цар Николај Други Романов и краљ Петар Први Карађорђевић потписали споразум о нафтној и енергетској сарадњи између наших земаља.

Руска компанија ,,Трансњефт” и српска ,,Транснафта” данас са поносом истичу историјску димензију нафтних и енергетских српско-руских веза и виде је као сигуран залог за још бољу сарадњу у тој области у будућности. Прва ствар која ми у вези ове информације запада за око је чињеница да у то време многе данашње околне државе како у случају Србије, тако и Русије нису ни постојале, као и то да нису постојали ни многи трансатлантски енергетски аранжмани између земаља Западне Европе и САД. Русија је због потребе за покровитељством над младом и васкрслом српском државом хитно кренула у развој речног бродарства, па је тако руски пароброд ,,Соко” већ 1887. године пловио српским водама Дунава. Када су енергетски корени српско-руских односа оволико дубоки, можете само мислити до које дубине досеже наша испреплетеност у другим сферама.
Знамо сви да је руски ,,Гаспром” 2009. године постао већински акционар Нафтне индустрије Србије и да је на тај начин енергетска везаност Србије за Русију постала зацементирана. Присталице тзв. енергетске диверзификације и данас то критикују као тобоже зависност Србије од Русије која није добра. И да јесте у питању зависност, а није јер је реч о стратешком партнерству, зар је лоше зависити од најјефтинијих и увек доступних енергената и то од земље која је не само пријатељска, већ и братска!?

Србија је направила историјски важан избор када се определила да буде практично једина земља која није увела санкције Русији у контексту дешавања у Украјини, али и паметан потез, јер не само да наша целокупна привреда почива на руским енергентима које добијамо по најнижој цени, већ и због тога што је руски енергетски бизнис ушао дубоко у нашу земљу. Увођење санкција Русији могао би бити смртоносан ударац за Србију, а не Русију која то не би ни осетила, тако да је сваки притисак са запада да Србија то учини директан позив нашој земљи да изврши најпре енергетско, а потом и привредно самоубиство. Прича о енергетској диверзификацији Србије, са друге стране, нема никакво историјско утемељење. Према руским подацима већ 1885. године је руски керозин имао монопол на домаћем српском тржишту, јер је успео да потисне америчку и европску конкуренцију на начин да је његова вредност увећана са 30.000 франака 1884. године на 557.390 франака 1885. године. Поређења ради, вредност оног који је тада долазио из САД износила је 288.358 франака, а из Аустроугарске 85.167 франака. Србија је 1887. године увезла 29.584 центнера керозина, од којих 22.259 из Русије. Са Русијом смо 1893. године потписали споразум о трговини и пловидби, али и декларацију о успостављању директне везе између руског и српског бродарства на Дунаву, чиме је руска роба још лакше долазила на српско тржиште.

Царински рат између Србије и Аустроугарске (1906-1911) погодовао је јачању руско-српске економске сарадње, па је тако између двеју земаља 1906. године потписан нови трговински уговор захваљујући коме је Руско царство добило монопол над увозом керозина у Србију, где његова вредност само те године достиже 591.000 франака. Тадашњи руски дипломата В.Н. Штрандман је том приликом изјавио следеће: ,,Руски керозин је чврсто освојио српско тржиште и, према речима самих Срба, сада га је готово немогуће заменити керозином другог порекла, за који би горионици који су у земљи били потпуно неподесни”.

Погледајмо данашњу енергетску слику Србије. Наша земља потребе за нафтом задовољава на два начина – из сопствене производње (око 20%) и преко увоза (око 80%). Највише нафте увозимо из Ирака (више од 60%), потом из Русије (преко 20%), а затим следе Казахстан (око 10%) и Норвешка (око 3%). Када је реч о гасу, наша земља око 90% гаса који троши добија из Русије преко Турског тока. Поставља се оправдано питање – може ли се наша земља одрећи енергетског партнера попут Русије, дакле првог по важности за увоз гаса (и незамењивог) и другог по важности за увоз нафте (такође тешко замењивог)? Одговор је и више него јасан – наравно да не може, сем уколико не жели да послуша злунамерне делове колективног Запада и зада смртоносни ударац својој привреди.

Србији се поново прети забранама приступа претприступним фондовима ЕУ, па чак и санкцијама уколико своје понашање не ,,дисциплинује” по аршинима западних центара моћи. Нека ова прича о историјату енергетских веза Србије и Русије буде само један од аргумената зашто је важно да Русија избије на Дунав и колико се увек можемо ослонити на ту земљу у сваком смислу и у свакој кризи. Можда нас и чекају неки нови царински ратови, али ћемо их, као и на почетку 20. века, све добити јер смо имали и имаћемо увек на кога да се ослонимо – на саме себе и на братску Русију.