Lična zaštitna oprema na radu nije stvar dobre volje poslodavca niti se njen izbor svodi na kupovinu rukavica, šlema ili radnih cipela za svakog zaposlenog. Vrsta zaštite određuje se prema rizicima koji postoje na konkretnom radnom mestu.
Prema Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu, poslodavac je dužan da zaposlenima obezbedi korišćenje lične zaštitne opreme u skladu sa aktom o proceni rizika, da je održava u ispravnom stanju i zaposlene obuči za njenu pravilnu upotrebu.
To znači da obaveza poslodavca ne prestaje kupovinom opreme. Potrebno je utvrditi šta zaposleni zaista treba da koristi, proveriti da li je oprema odgovarajuća, zameniti je kada izgubi zaštitna svojstva i kontrolisati njenu pravilnu upotrebu.
Šta se smatra ličnom zaštitnom opremom?
Lična zaštitna oprema, odnosno LZO, obuhvata sredstva koja zaposleni nosi ili koristi da bi se zaštitio od jedne ili više opasnosti i štetnosti na radnom mestu.
U zavisnosti od poslova i utvrđenih rizika, u ovu grupu mogu da spadaju:
- zaštitni šlemovi i druga zaštita glave;
- zaštitne naočare, viziri i druga zaštita očiju i lica;
- čepići i antifoni za zaštitu sluha;
- maske, polumaske i druga oprema za zaštitu disajnih organa;
- zaštitne rukavice;
- radna i zaštitna obuća;
- zaštitna odeća namenjena zaštiti od određenog rizika;
- oprema za zaštitu od pada sa visine.
Obična uniforma ili radno odelo koje nema posebnu zaštitnu funkciju ne smatra se automatski ličnom zaštitnom opremom. Presudna je namena proizvoda i rizik od kojeg zaposleni treba da bude zaštićen.
Procena rizika određuje koja je oprema potrebna
Poslodavac je dužan da donese akt o proceni rizika u pisanoj formi za radna mesta u radnoj sredini. Njime se utvrđuju opasnosti i štetnosti, procenjuje nivo rizika i određuju mere kojima se rizik uklanja ili smanjuje na najmanju moguću meru.
Lična zaštitna oprema dolazi u obzir kada rizik nije moguće ukloniti ili dovoljno smanjiti tehničkim, tehnološkim, organizacionim i drugim merama. Propisi daju prednost kolektivnim merama zaštite u odnosu na pojedinačnu zaštitu zaposlenog.
Zbog toga dva radnika u istoj firmi ne moraju da imaju isti komplet opreme. Zaposlenom koji radi sa mašinama mogu biti potrebni zaštita očiju, sluha i odgovarajuća obuća, dok radnik izložen prašini, gasovima ili isparenjima može zahtevati potpuno drugačiju zaštitu disajnih organa.
Poslodavac snosi troškove zaštitne opreme
Troškovi mera bezbednosti i zdravlja na radu ne mogu se prebaciti na zaposlenog. Ako je aktom o proceni rizika određeno da su za konkretan posao potrebni šlem, rukavice, zaštitne cipele, maska ili druga LZO, poslodavac treba da ih obezbedi o svom trošku.
Kada je utvrđeno koja vrsta i nivo zaštite odgovaraju konkretnom radnom mestu, prilikom nabavke može se pregledati Safety Shop ponuda lične zaštitne opreme, koja obuhvata različite kategorije opreme namenjene zaštiti zaposlenih tokom rada.
Pri izboru nije dovoljno voditi se samo cenom ili nazivom proizvoda. Oprema mora da odgovara uslovima rada, identifikovanom riziku, zaposlenom koji je koristi i zahtevima koji važe za konkretnu vrstu zaštite.
Oprema mora biti ispravna i odgovarati zaposlenom
Poslodavac zaposlenom može da izda samo odgovarajuću i ispravnu ličnu zaštitnu opremu. Ona treba da odgovara postojećim uslovima na radnom mestu, ergonomskim zahtevima i zdravstvenom stanju zaposlenog, a njeno korišćenje ne bi smelo da stvara novi rizik.
Posebnu pažnju treba obratiti kada se istovremeno koristi više delova opreme. Zaštitne naočare, maska, šlem i antifoni, na primer, moraju biti međusobno kompatibilni tako da jedan element ne umanjuje zaštitnu funkciju drugog.
Ministarstvo za rad objavljuje podzakonske akte iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, uključujući propise koji uređuju korišćenje lične zaštitne opreme, procenu rizika i zaštitu pri različitim vrstama poslova.
Poslodavac mora da održava i menja LZO
Zaštitna oprema koja postoji samo na reversu, ali je oštećena ili više nema potrebna svojstva, ne ispunjava svoju svrhu. Poslodavac treba da obezbedi njeno čuvanje, održavanje, popravku i zamenu kada je to potrebno.
Posebno treba pratiti opremu koja se intenzivno koristi ili ima delove koji se troše. Oštećena zaštitna obuća, napukao šlem, izgreban vizir, dotrajali filteri ili pocepane rukavice mogu značajno promeniti nivo zaštite.
LZO je, po pravilu, namenjena ličnom korišćenju. Kada istu opremu zbog prirode posla mora da koristi više zaposlenih, potrebno je organizovati održavanje i higijenu tako da zajedničko korišćenje ne ugrozi njihovo zdravlje.
Obuka je obavezni deo zaštite
Nije dovoljno zaposlenom predati opremu i očekivati da zna kako da je koristi. Poslodavac treba da ga upozna sa rizicima zbog kojih je oprema propisana i da ga teorijski i praktično obuči za pravilnu upotrebu.
To je posebno važno kod složenije opreme. Kod zaštite od pada sa visine pogrešno podešen pojas može izgubiti svoju funkciju. Kod zaštite disajnih organa pogrešan izbor filtera ili loše naleganje maske mogu ostaviti zaposlenog izloženim štetnosti iako opremu formalno nosi.
Obuka za bezbedan i zdrav rad potrebna je i kada zaposleni počne da radi, bude premešten na druge poslove ili kada se uvedu nova tehnologija, sredstva ili promene u radnom procesu.
I zaposleni ima obavezu da koristi propisanu opremu
Odgovornost za organizovanje bezbednog rada ostaje na poslodavcu, ali zaposleni takođe ima propisane obaveze. Dužan je da pravilno koristi izdatu ličnu zaštitnu opremu, pažljivo njome rukuje, čuva je na predviđenom mestu i prijavi uočena oštećenja ili nedostatke.
Poslodavac je istovremeno dužan da kontroliše njenu upotrebu. Nije dovoljno postaviti pravilo da se na gradilištu nosi šlem ili da se pri određenom postupku koriste rukavice ako se u praksi dopušta rad bez propisane zaštite.
Inspekcija rada pri nadzoru može proveravati ličnu zaštitnu opremu i njenu upotrebu. Ministarstvo je objavilo i kontrolne liste za inspekcijski nadzor koje poslodavcima mogu pomoći da razumeju koje oblasti bezbednosti i zdravlja na radu podležu proveri.
Dobra zaštita počinje pre same nabavke
Najvažnije pitanje za poslodavca nije koliko komada zaštitne opreme treba kupiti, već od kojih konkretnih rizika zaposleni moraju biti zaštićeni. Tek nakon procene radnog mesta mogu se pravilno odrediti vrsta opreme, potrebna svojstva i uslovi korišćenja.
Uređen sistem podrazumeva procenu rizika, izbor odgovarajuće LZO, dokumentaciju, izdavanje opreme bez troška za zaposlenog, obuku, kontrolu korišćenja, održavanje i pravovremenu zamenu. Kada jedan od tih koraka izostane, sama činjenica da se zaštitna oprema nalazi u firmi nije dovoljna da bi obaveza poslodavca bila ispunjena.