Како је корона вирус раскринкао РАСПАД Европске Уније

Показало се да свемоћни Брисел, и друге структуре у којима партиципирају европске земље, попут рецимо НАТО пакта нису способне да одрже чак ни вјеру у солидарност и једниство

„Европска солидарност не постоји, то је била бајка на папиру“ – изјавио је 15. марта ове године предсједник Србије Александар Вучић на конферецији за штампу, на којој је објелоданио увођење ванредног стања и додао: „Замолио сам нашег пријатеља и брата председника Си Ђинпинга, гарантујући му вековно челично пријатељство са малом Србијом да нам помогне. Тражио сам од Кине да нам пошаљу све, чак и да нам пошаљу лекаре.“

Оно што је моменту највеће хуманитарне кризе са којој се свијет среће од Другог свјетског рата објелоданио предсједник Вучић, пророчки је увиђао Слободан Милошевић. Сада већ далеке 1997. године, Милошевић је посјетио НР Кину и тамо одвео делегацију од 30 водећих југословенских привредника. Поред више уносних уговора и економских споразума, СР Југославији је тада одобрена директна финансијска помоћ и кредити под најповољнијим могућим условима.

Милошевићеву визију да од Србије и Црне Горе створи главног кинеског стратешког партнера у Европи, срушио је петооктобараски преврат. Друштвена предузећа која су требала да приватизују кинеске компаније поклољене су западним мултинационалним компанијама и домаћим тајкунима. Већина их нажалост више не постоји.

Србија отворила очи

Точак историје се нажалост не може вратити уназад. Истину, ма како била болна, боље је свакако сазнати икад, него никад. Ако је нешто позитивно било у овом злу које нас је задесило почетко 2020. године то је увиђање реалности, коју већ равно деценијама маскира евроаталнтски мит.

Поред Кине, која је Србији послала подршку и више него што је тражено, тамошња влада се јуче за помоћ у борби против пандемије корона вируса обратила и Русији. Очекује се да предсједник Путин српски захтјев помоћ позитивно ријеши можда већ и у наредних 48 часова.

Европска солидарност био је термин који је се користио да означи изузетност и савршеност Европске Уније, у односу на остале транснационалне асоцијације и субјекте у међународним односима. Прво озбиљније искушење, као што је корона вирус, показао је да је то била илузија, односно “бајка на папиру“ како рече предсједник Вучић.

Ширење заразе у Италији и Шпанији, те пројекције кретања епидемије у другим земљама, показало је да ће свака појединачна земља чланица бити принуђена да се бори сама са епидемијом. Међусобну изолацију по свим основама већина чланица ЕУ види као пут за излазак из кризне ситуације.

Чему служи НАТО?

Показало се да свемоћни Брисел, и друге структуре у којима партиципирају европске земље, попут рецимо НАТО пакта нису способне да одрже чак ни вјеру у солидарност и једниство.

Рецимо, алијанса располаже моћним лабараторијама и експертима који се активно баве истраживањем вируса. Међутим, у насталој хуманитарној катастрофи НАТО пакт се држи као да се коронавирус појавио на некој другој планети, а не да хара државама које су га основале прије 71 годину.

Умјесто борби са вирусом и помоћи погођеном становништву земаља чланица, НАТО се, укључујући и територије гдје букти епидемија корона вируса, бави одавно испланираном гломазном војном вјежбом “Дефендер Еуропе 2020“.

Одавно се у ЕУ хвалишу специфичним институтима и механизмима за помоћ државама чланицама у кризним ситуацијама. У овим тешким условима италијански премијер Ђузепе Конти предложио је да се за борбу са пандемијом и њеним последицама искористе средства фонда основаног за рјешавање проблема националног дуга земаља чланица ЕУ. Тај фонд у овом моменту поседује око 500 милијарди евра.

Осим тога, ЕУ је у стању да донесе и допунске мјере за подршку националним економијама, које се суочавају са највећим проблемима кроз стабилизационе механизме.

Тако су Италијани такође предложили да се искористе и допунски кредитни потенцијали ЕУ, кроз емисију хартија од вриједности, еврообвезница које би свима у невољи биле доступне под истим условима.

Међутим постоји реална скепса да ће италијански предлози тешко бити реализовани. Наиме, мало је вјероватно да ће финансијски стабилне земље својим ресурсима подржати попраљање ситуације у слабијим земаљама и пристати да се њихов јавни дуг доведе у корелацију за дугом високо задужених земљама чланица ЕУ.

Европска централна банка (ЕЦБ) ипак је понудила програм стимулације економије, који би пружио земљама више средстава за борбу са епидемијом корона вируса. Тако ће до краја 2020. Године ЕЦБ куповати обвезнице држава чланица, што међутим у перспективи може негативно да утиче на интеграцију у буџетима земаља еврозоне.

Непријатељство Чешке и Пољске према Италији

Поред неизвјесности подршке заједничких институција ЕУ, Италија се у вријеме свог највећег страдања од Другог свјетског рата, суочава готово и са неразумљивим, готово непријатељским односом других земаља чланица “европске породице народа“, како то воле да кажу наши балкански еврофанатици.

Тако рецимо, Пољска није дозоволила прелет преко своје територије руским авионима са хуманитарном помоћи и љекарским тимовима намијењеним Италији, док је Чешка Италијанима заплијенила пошиљку медицинске опреме из Кине.

Умјесто “савезника“ из НАТО пакта и браће из “европске породице народа“ Италији у овом моменту помажу Кина, Русија и малена Куба, измучена 60-о годишњим америчким санкцијама.

Да се нехумани и чудовишни карактер америчких санкција према Куби и другим непокорним земљама Латинске Америке, преноси и на европске земље видјели смо почетком овог вијека.

То што су кубански љекари масовно радили у болницама Венецуеле након побједе Боливарске револуције, САД су искористиле да стопирају и за неколико година одложе набавку савремених медицинских апарата европских произвођача, попут Филипса, које је наручила влада Хуга Чавеза.

Изговор је био да то кршење Ембарга према Куби, јер су се у Филипсовим апаратима налазила техничка решења која су патентирали амерички научници.

Имајући у виду раније поступање према Венецуели, неће бити изненађење да САД можда и Италији, сада када су тамо стигли кубански љекари, уведу санкције.

Драгоцјена и најважнија помоћ у овом моменту Италији је, ма како то изгледало формално апсурдно, стигла је из Русије, којој је иста Италија заједно са осталим чланицама ЕУ и НАТО-а прије равно 6 година увела санкције.

Италијански министар иностраних послова Луиђи Ди Мајо и начелник генералштаба генерал Енцо Вичерели дочекали су 14 транспортних авиона Ил-76 са медицинском опремом, специјализованим возилима и 100 прекаљених љекара и медицинског особља, које се раније широм свијета хватало у коштац и са опаснијим болестима од корона вируса, као што је ебола у Африци. Право са аеродрома, руски конвој се упутио у епицентар епидимије Бергамо.

Упркос свему што се десило претходних година, Русија је пружајући руку страдалном италијанском народу практично демонстирала што значи солидарност и одговорност.

Фиктивна европска солидарност пукла је пред првим озбиљнијим искушењем као мјехур од сапунице. Србији је корона вирус отворио очи, а ми у Црној Гори бојим се још дуго ћемо остати заглављени и заробљени у евроатлантском беспућу.

Игор Дамјановић (ин4с.нет)