Дигитална изложба: Средњовековне фреске у минијатури
Светозар Пајић Дијак, самостални уметник
Члан Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије
E-mail: svetozarpajicdijak@gmail.com
Уметничко-калиграфски циклус Средњовековне фреске у минијатури, настао је током 2018/19, и обухвата мој избор фресака осликаних у византијском стилу из српских православних манастира – царских лаври, које су ми биле подстицај и узор у сликарско-калиграфској обради одабраних тема. Радови чине наставак мог вишедеценијског рада на очувању српске средњовековне ћирилске рукописне баштине. Ове минијатуре, доносе нови приступ у преписивању одабраних страница богослужбених књига, будући да садрже иконопис и калиграфски испис тропара празнику, или светом који се прославља, који су осликани у религиозној сцени.
Радови су димензија 50 х 35 цм, насликани су на пергаменту.
Богородичини празници
- Благовести
- Успење Пресвете Богородице
Господњи празници
- Рођење Господа Исуса Христа
- Преображење Господње
- Цвети, улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим
- Распеће Христово
- Васкрсење Господа Исуса Христа
ПЕРО ЗАНЕСЕНО ЛЕПОТОМ
Покушај да се разуме књижевно-историјски и културолошки значај средњовековне књиге, непосредно је повезан с феноменом рукописне књиге као знаком-симболом сваке средњовековне библиотеке. Она уједињује историју људске мисли и писања кроз векове, и окупља небројене анонимне или потписане писце, писаре, преводиоце и редакторе, калиграфе, илуминаторе, књиговесце, на послу за који се сматрало да је богоугодан и свет.
Отварање рукописне ризнице, после много векова, није једноставно улажење у свет књига, какав је он данас. Оно подразумева претходно познавање стваралачке и књижевне поетике средњег века, технику настајања рукописа и рукописних књига, правила и начина исписивања текста, и најважније, различитост у схватању ауторства и оригиналности једног дела у односу на савремене погледе.
Књижевни језик Срба у средњем веку – српскословенски, и њихово писмо – ћирилица, били су истовремено писмо и језик Светог писма и службе Божије, српски свети језик. Далековиди српски владари и мисаони државници, веровали су у књигу и моћ писане речи. Писање се сматрало узвишеним делањем, и било је писмена потврда бескрајног трајања Божије промисли и Његовог непресушног милосрђа према људима.
Српски светородни витешки краљеви и властелини, градећи манастире, своје велелепне задужбине, у којима је цветала духовност и уметност, били су по дометима у просвећености и раскоши, угледници међу тадашњим европским народима. Средњовековни манастири били су својеврсни духовни расадници писара – дијака као и образованих писаца, даровитих и учених монаха, који су заветујући се на повученост и ћутање, учили вештини обликовања слова, страница, целих књига, за опште добро и спас сопствене душе. Српска средњовековна рукописна баштина, књижевно узорна, отмена, пуна побожности и господства, остала би скривена или заборављена, да није било подвижничког делања писара – преписивача. Они су својим посленичким радом наткрилили минула столећа и задужили потомство.
Овај узор не застарева ни данас, то видимо у живом, уметнички подстицајном и изражајном перу Светозара Пајића Дијака. Три деценије, он обделава, као чувар српског ћирилског наслеђа. Трудољубиво и самопрегорно развија, попут маштовитих писара, вештину цртања и украшавања ћирилских слова, раскошних иницијала.
На овом тешком, али лепом рукоделатном послу, Пајић је удахнуо свој особени, препознатљиви печат. Сликар, калиграф, илуминатор и књиговезац нашег доба, на свитку патиниране хартије, пергаменту…уверава нас да лепота Речи, не мора да остане запретена у словима. Он им дарује богате одежде, преодевајући их сигурном руком у бујна иницијална слова, разбокорене вињете, минијатуре, заставице…удахњујући им нови живот. Каткад је витко слово у бледој сепији и танким пером исписано, украшено златном бојом. Нека слова имају седефасто црни тон, украшена бобицама и филигранским украсним детаљима. Странице Четворојеванђеља и других богослужбених књига украшене су заставицама, минијатурама са декоративним и раскошним биљним украсима, стилизованим гранама са листовима, лозицама и цветовима, или преплетима који обликују квадрате, осмице, елипсе; птице са крунама повијених или раширених крила, животињски и цветни мотиви – уметнички обликована слова или живе слике светитеља и празника, уцелињених у црквеним празницима.
Вешто и стрпљиво перо Светозара Пајића Дијака, занесено лепотом српских рукописних књига, потврђује да је непресушан светосавски медоточни извор и непобедива снага светих витешких предака, да заувек сведоче од кога смо постали и стасали.
Весна Башић, архивски саветник
