Годишњица чувене битке на Паштрику није било повлачења, поломљена је „Стрела“ НАТО

Пре 21 годину, почела једна од најтежих копнених борби коју је водила Војска Југославије. Знали смо шта бранимо – каже генерал Божидар Делић.

КИША артиљеријских зрна која је у рано јутро на данашњи дан пре 21 годину засула положаје 549. моторизоване бригаде Војске Југославије између караула Ћафа Прушит и Ликен означила је почетак једне од најтежих борби у рату за одбрану земље 1999. године – Битке на Паштрику. Овај сукоб по односу снага, грчевитом отпору бранилаца и жестини непријатељске авијације ушао је у анале херојства Војске Југославије током НАТО агресије.

У предвечерје офанзиве која је имала кодно име „Операција Стрела“ на граничној линији дугој око шест километара било је свега 400 граничара и војника. Наспрам њих било је око 5.000 терориста ОВК, артиљерија и тенкови регуларне Војске Албаније. Циљ „Стреле“, како је замишљен у Бриселу, Вашингтону и Тирани, био је копнени упад у СРЈ, прекид комуникације Призрен -Ђаковица и пролаз у дубину покрајине. Тиме би ВЈ била принуђена на предају границе, одступање и повлачење са простора Косова и Метохије. То се, међутим, није десило.

ЦРНА ПЕЧУРКА

ДЕЈСТВО америчке авијације на Паштрику било је жестоко и смртоносно. Браниоци државе из 1999. године и данас памте злокобни звук авиона и експлозија тепих бомби. Сведочанство о бомбардовању села Планеја и засеока Шех Махала оставио је поручник Драган Марковић Панама. „То никад нећу заборавити, један талас бомбардовања. Зачула се потмула експлозија, затим низ детонација тепих бомби. Циљ ми није био у видном пољу, јер нас је делио планински превој. Изнад села Планеја појавила се огромна црна печурка, налик атомској“, записао је поручник Марковић.
Већ у првом таласу офанзиве команди бригаде која је држала границу постало је јасно да је бранилаца – премало. Издата је команда свим јединицама да формирају по једну пешадијску чету и пошаљу је као појачање. Пушке у руке су узели тенкисти, артиљерци, па чак и војници Позадинског батаљона – кувари и техничари.

„Безусловна одбрана граничне линије“, гласила је команда, али и циљ сваког официра, војника, добровољца. Истог дана, на Паштрику је под оружјем било – 1.000 бораца.

– Нама је сваки човек био борац. Није било изузетака. Сви су имали невероватну свест да бране положај који непријатељ не сме да пређе – каже некадашњи командант већ легендарне 549. моторизоване бригаде генерал – мајор у пензији Божидар Делић.

Он истиче и да је албански напад био очекиван, па и одбрана благовремено припремљена.

– У свим војним студијама написано је да значајније непријатељске снаге могу да уђу на Космет само стратешким дримско-косовским правцем, чији је један тактички крак водио преко Паштрика. Као команданту ми је, међутим, било познато и да немамо снаге које би Албанце задржале ако пређу Паштрик и ступе у Призренско поље. Одатле би им био отворен пут у дубину, ка Приштини. То ми је била највећа мора и највећи страх током рата. Граница се зато бранила – по сваку цену – присећа се генерал Делић.

Већ први дани битке донели су и ново, најтеже искушење – НАТО авијацију. Небом су готово свакодневно крстарили амерички бомбардери А-10 и „торнадо“, ловци Ф-16. Хеликоптери „чинук“ у дубини албанске територије евакуисали су рањене албанске терористе извучене са линије ватре. Није то, међутим, било најгоре. НАТО је дигао стратегијску авијацију – бомбардере Б-52, Б-1 и ракете. У ратним дневницима 549. бригаде записано је да је од 31. маја до 10. јуна зона ове јединице, посебно појас између караула Горожуп и Планеја, чак 24 пута бомбардована из ваздуха.

– Два авиона истоваре и по 100 тона бомби. Тамо где падну, све растиње, камене ограде, букве, електрични стубови – нестају. Куће такође. Оне вишеспратне постају само нешто веће гомиле шута, бетона и црепа – сведочили су војници са Паштрика.

Упркос тешким искушењима сваки борац био је спреман на жртву. Војска се херојски борила. О томе сведоче и жртве – у операцији „Стрела“ 549. моторизована бригада, имала је 25 погинулих и око 200 рањених бораца. У зони бригаде погинуло је укупно 87, а рањено и повређено 300 официра, подофицира и војника.

– И данас се сећам лика сваког погинулог борца – са сетом каже генерал Делић. – Према свим војним параметрима, спрам силе која је била насупрот нас, наши губици су били минимални. Тако каже наука, али ја не мислим тако. Сваки наш губитак за мене као команданта био је превелик. То сам мислио тада, а и данас се ништа није променило.

Србин.инфо