Непоштена објава измишљеног повода за рат – СПЦ у Црној Гори је одбила „дил“

Данашња јавна изјава премијера је несумњив de facto, позив на рат против Цркве, тј. causa belli, тј. објављивање одлучујућег разлога којим се измишља објашњење и повод за– оно што ће бити.

Владан С. Бојић

Предсједник Владе Црне Горе је данас објавио да је с предсједником Црне Горе прије неколико дана (уочи рушења конака при манастиру Светог Василија Острошког код Улциња) обављен дуг и исцрпан састанак с Митрополитом Амфилохијем и Владиком Јоаникијем за разрешење спора у вези са закона с дугачким, а лажним називом. Састанак је припремљан и организован на начин на који се иначе уобичавају овако осјетљиве теме, ван медијских домета и притисака, на којем су премијер и предсједник умјесто предложеног нацрта Закона о измјенам и допунама, уврстили нову тему а с два дискурса: 1. Преустројавање Цркве; 2. Привремена обустава примјене закона. 

Наравно да су Митрополит и Владика одбили те неучтиве и неуставне теме, па је Предсједник Владе видевши да предстоје литије, пожурио непоштено да јавно саопшти „њихову истину“ и „грађане и вјернике“ привуче себи а одвуче од Цркве јер се Црква држала договора о дискрецији. Ту није било никакве државничке достојности, већ је превладао велики страх – страх од литија.

Страх од литија ДПС-а да по свом партијском програму оснује црногорску цркву је оправдан, чак и очекиван, али није се вјеровало да ће се спустити толико ниско да уз све то Цркви нуди дилове.

Правном лаику се може учинити да је „дил“ тешка и груба ријеч, али у контексту Устава и закона, посреди је заправо „лака ријеч“ за оно што се догодило. Наиме, према чл. 95 5 Устава Црне Горе јасно је одређена надлежност Предсједника Црне Горе, гдје нема ни натруха од надлежности да он има ма какву надлежност у „привременој обустави примјене закона“. Ако је то била његова жеља као Предсједника ДПС у остварењу партијског програма, у праву је познато да се ни држава не смије уплитати у устројства вјерских заједница, као што то није смјело ни да се помене другим.

Ерго, другим вјерским заједницама Црна Гора је зајемчила недодирљивост у унутрашња питања а за Митрополију и епархије СПЦ у Црној Гори, тај аксиом садржан и у чл. 14. ст.1 Устава не важи.  И Предсједник је у скоријем снимку из 2001. правилно рекао да држава не може оснивати цркве.

Када оставимо по страни понуде Предсједника ЦГ, треба извидјети откуда надлежност Влади, односно Предсједнику Владе ЦГ да нуди „привремену обуставу примјене закона“. Чл. 100 Устава ЦГ је утврђена јасна надлежност Владе ЦГ, тачком 1 ст.1, да Влада inter alia – „извршава законе“.

Зато  се враћамо наравно на законодавну власт и чл. 82 3  Устава Црне Горе у тачки 2 ст.1 каже да Скупштина доноси законе. Донијете законе неспорно извршава Влада Црне Горе, али у њима ни једну запету, ни слово не смије промијенити, а таман посла „привремено обуставити примјену“. Правништву је познато да се у конкретном случају конкретни закон могао и смио само законом измјенити и то у било којем сегменту, а наравно и сегменту примјене. Он је ступио на снагу и у примјени је након усвајања и промулгације од 27. 12. 2019. осмог дана од објаве у Службеном листу Црне Горе 9. јануара 2020. у складу са чл. 146 ст.1 Устава Црне Горе. Сваки па и овај закон с лажним називом, може се измјенити путем новелирања/измјена и допуна. Закон о измјенама и допунама искључиво доноси Скупштина као законодавна власт, на исти начин како је донијет. У супротном, џаба би Скупштина доносила законе, кад би их Влада и Предсједник државе према својим диловима примјењивали кад хоће, откад, докле. То је обесмишљавање правног поретка.

Дакле да закључим, још је Монтескје у свом чувеном дјелу „О духу закона“1748. утврдио нужност тројне подјеле власти, на чему је израсла европска, одн. њемачка кованица о правној држави и ангосаксонска о владавини права. Ноторно, законе доноси Скупштина а извршава Влада. Али ни Влада нема власт „даљу од извршавања закона“. Све да су Предсједник ЦГ и Предсједник Владе хтјели то што су нудили, морали су претходно израдити нацрт, одн. предлог закона о измјенама и допунама закона и прослиједити га Скупштини на усвајање. „Руку на срце“ сваком просјечном правнику би тешко пала измјена/допуна која би нормативно гласила овако: „да се привремено обуставља примјена закона до одлуке Уставног суда и до одлуке ЕСЉП у Стразбургу“. Код ове прве инстанце је проблем што она сама има проблем, а друга, одлучује о појединачник актима а не о општим актима какав је првенствено закон. Резимирано, и једно и друго је јако недолично.

Не треба сметнути с ума да је Црква прихватила понуду Владе за дијалог, под условом да је тема промјена а не примјена закона, па је Влада позив за дијалог прерушила нашироко и надугачко.

Црква је увидјела њен циљ, да само прикрије стварне намјере, тј. да угаси литије и освоји власт.

Епископски савјет СПЦ у Црној Гори је прозрео ове науме врховника црногорске власти и најавио литије што је у складу с црквеним канонима, тражењем вјерника и изневјерених, јер су оне  задња црквена линија одбране, јер је систем заказао: Кад систем закаже праведни људи устају.

Прокламован хибридизован режим у Црној Гори је превазишао, надмашио све, па и њега самог.

Објелодањивање „спремне истине“ са састанка, Предсједник Владе, данас, уочи почетка литија није поштен, а некмоли државнички чин. Иако су након тог неприхватања дила кренула рушења и хапшења, забране улазака, протјеривања, Црква је одржала своју ријеч, а врховници власти су учинили то што је у просвјећеном свијету просто незамисливо: да власт хушка вјернике на Цркву!

Данашња јавна изјава премијера је несумњив de facto, позив на рат против Цркве, тј. causa belli, тј. објављивање одлучујућег разлога којим се измишља објашњење и повод за– оно што ће бити.

Епископски савјет СПЦ у Црној Гори и Правни савјет су учинили све и то под прогоном и стигмом, кривичним процесуирањима, оптужним актима. Упркос свему – и даље моле за искрен дијалог

Пише: Адвокат Владан С. Бојић, предсједник правног савјета ИН4С/ ИН4С