Светозар Маровић затражио опрост: Митрополит је био с нама када смо мислили да смо високо, а још искреније када су нас гурнули и газили!
Умро је митрополит… наш… црногорско приморски… пријатељ моје дјеце… мој саговорник у ћелији… тихи говорник на гробу моје мајке… брижни глас охрабрање мојој породици… први који нам је у годинама тамњичења наздрављао првомученика нашег… и Ђину храбрио Св Стефаном нашим кримовачким и грбаљским… Није нас заборављао ни када су сви окретали главу… ни Милоша ни Драгана… ни Миленицу на Цетињу, ни Раденка… ни никог мога… није пропустио ниједну прилику да пита… да поздрави… да благослови… Био је са нама и када смо мислили да смо високо а још више и искреније када су нас гурнули… газили… одбацивали…
За нас је он био Црква… Светац… мученик… бранилац светиња и старац чије је срце храбрије од младости… он је био све то, градитељ божјих домова… слуга људским патњама… чувар морачког и црногорског камена и традиције… живо памћење нашег имена и побједник против безбожног закона…
Данас као да смо остали без главе и срца… видимо тијело… али нас, као да нема… заћутали смо… не знамо што да кажемо а да се не постидимо своје неукости… није ми стид што плачем… сви плачемо… иако то није по вољи Христовој… али ми смо ипак људи… обични и паћени а његова ријеч нас је држала… рука миловала.. стрпљење храбрило…
Било је и биће владика на трону Светог Петра Цетињског… али никога у мојој породици и моме срцу нико од нас неће памтити… чувати… бранити… славити као овог… нашег митрополита… усамљеног чешће него подржаног… оспораваног више него хваљеног… и истрајнијег од свих упорних непријатеља људских….
Као камен са упаљеном свијећом стајао је изнад свих и чувао и вјеру православну и Бога у Црној Гори… Нико као он… и јаче и искреније од њега… Све то је народ осјећао а Бог благословио… И нико никада није имао толику подршку… такву снагу… толико људи да га испрате у вјечност као он у духовним литијама с којима је дигао Црну Гору на ноге… вратио јој образ… и оживио дух православља у њој….
Био је то последњи загрљај његове митрополитске љубави и искрености вјерујућег народа под небеским сводом нашим и отворен за сваки поглед да сви и свако може видјети то сједињење Црне Горе у Богу… и истини… и човјеку… све на радост Богу и времену које је почело…
Умро је мој пријатељ… умро и више га нећу видјети… он ће отићи у рајске просторе божје а мене без њега чекају јос многа страдања и муке… умро је мој учитељ вјере… стрпљиви слушалац мојих теолошко религиозних блебетања… отишао је човјек који ме подржавао и поштовао више него што сам то заслуживао… а ја у себи тако тако олако присвајао и неизмјерно поштовао и људски волио…
Опрости ми драги Владико за све моје грехове и небригу… лаковјерност и повремену заслијепљеност влашћу и моћима… и за моју непоказану љубав и захвалност према Вама… која и ме и сада гуши док ове незграпне ријечи слажем да бих бар нешто што осјећам сакрио од заборава… за сва времена док Маровића буде и док буду гледали у даљину плавог мора на које и јутрос гледа Св Стефан наш… молећи се за нас и Вашу узвишену душу…
