„Пусто турско“ – Утицај силе са Босфора на Азију, Европу и – Балкан
Две деценије од када је Реџеп Тајип Ердоган дошао на чело Турске, ова земља је прешла пут од концепта неоосманизма, преко чистог ердоганизма. О томе, али и о утицају Турске у Азији и Европи, а посебно на Балкану, говори нова књига српског оријенталисте и дипломате Дарка Танасковића „Пусто турско“, која је промовисана у Народном музеју у Београду.
Књига „Пусто турско“ збирка је радова, научних и публицистичких, које је Дарко Танасковић о Турској писао последњих десетак година. Из књиге можемо да сазнамо како се у Турској гледа на Балканске и Први светски рат, али и како савремена Турска, путем серија и музике спроводи меку моћ на Балкану.
„Пусто турско“ – од неоосманизма до ердоганизма
Према теми Турске, како каже, Танасковић има дубоко лични и људски однос, не само научнички или дипломатски.
„То је, наравно, предност, али у извесном смислу и хендикеп. Тешко је бити објективан онда када ти је нешто блиско и када нешто волиш; а мени је Турска блиска и ја је волим. Због ове књиге и текстова које пишем оптуживали су ме за антитурско расположење, туркофобију чак, што је веома далеко од истине и не би било могуће. То произилази из чињенице што се писање о једној одређеној карактеристици турске спољне политике, једној константи у државно-националном наступању Турске, о нечему што је дубински својствено турском менталитету, доживљава као непријатељство према том народу. То је врло кратковидно, површно и мислим, погрешно“, каже Танасковић.
У дискурсу, натопљеном политичким садржајем ствари се често посматрају манихејски, црно-бело, додаје Танасковић, који се Турском, како је рекао, бави од 1966. – прво као предавач на факултету, а касније и као дипломата – амбасадор у Турској био је између 1995. и 1999.
Према Танасковићевим речима, неоосманизам је дубинска константа, не само турске спољне политике, већ укупног државно-националног наступања турске државе и суштински елемент турског менталитета.
„То никако не значи негативан вредносни суд у смислу потребе да увек и свуда будемо против Турске, да мрзимо Турке, да нећемо да са Турском имамо што боље међусобне односе, већ једино, да је потребно увек знати да је стратегијска пројекција турске спољне политике, без обзира на промене, увек и неоосманистичка“, наглашава Танасковић.
Неоосманизам и Ердоганови заокрети
О књизи су говорили и писац предговора, директор Института за европске студије Миша Ђурковић и професор геополитике на Универзитету Источно Сарајево Срђан Перишић.
Књига „Пусто турско“ је синтеза онога што је Дарко Танасковић радио, објављивао и пратио о развоју Турске у последњих десет година, али, истовремено и врло вредан документ о томе како се унутрашња и спољна политика Реџепа Тајипа Ердогана мењала.
У унутрашњој политици, Турска је доживела неколико озбиљних прелома од када је 2003. Ердоган дошао на власт, објашњава Ђурковић. Раскид са Фетулахом Гуленом, показао се као кључан за развој Турске, а који је резултирао коначним обрачуном након неуспешног државног удара из 2016.
„Као хроничар свих тих унутрашњих дешавања, професор Танасковић даје велики нагласак на уставне промене које су уследиле око 2017. и чињеницу да је центар моћи у том тренутку пребачен на ниво председника и да је Ердоган тада ушао у нову фазу коју, чини ми се, професор Танасковић са правом назива ердоганизмом“, каже Ђурковић.
Ђурковић ердоганизам објашњава као облик личне власти Реџепа Тајипа Ердогана који се гради на покушају одбране од онога што турски председник назива тероризмом и да, са друге стране, напуклине у сопственој партији и другим структурама моћи сузбије на начине који нису повезани са демократском традицијом.
О спољнополитичким заокретима Турске говорио је Срђан Перишић. Према његовим речима било је четири таква заокрета. Први се догодио након распада СССР, када је Турска покушала да оствари утицај међу средњоазијским државама. Тај покушај је пропао.
Почетком двехиљадитих, када је Ердоган дошао на власт, Турска почиње сарадњу са Русијом. Од 2011, Турска се окреће од своје евроазијске политике и удаљавање од Русије и окреће се неоосманизму, чији је врхунац досегнут обарањем руског авиона у Сирији. Следећи преокрет у спољној политици Турске долази 2016, током покушаја држаног удара у Турској. У ком се правцу креће турска спољна политика, има ли у њој још примеса неоосманизма, пита се Перишић.
„Мислим да се Турска са Ердоганом креће у правцу ердоганизма – то су примесе неоосманистичке политике, али су у њој избачене САД и атлантистичка геополитика, што је добро за нас. У последњих пет година гледамо добре односе између Турске и Србије“, каже Перишић.
