ПРОПАГАНДА НАТО ПРОТИВ РУСИЈЕ све више личи на ХИТЛЕРОВУ
Аутор: проф. др Митар КОВАЧ, Евроазијски безбедносни форум
ОКОНЧАЊЕ Хладног рата, самораспуштање Варшавског пакта у јулу 1991. године и распад СССР, стратези на Западу, пре свега у САД и Британији, доживели су као велику победу и учинили све да очувају НАТО пакт, правдајући у међународној јавности смисао и суштину његовог опстанка.
Како рационално објаснити да након 31 годину од нестанка Варшавског уговора постоји НАТО пакт и који је његов смисао у савременом свету?
Порастом економске моћи Запада, НАТО је постао још агресивнија војно-политичка организација, коју користе неформални центри моћи мултинационалних корпорација у потрази за јефтиним ресурсима и новим тржиштима, кроз процес насилне глобализације.
Крајњи циљ постхладноратовског ширења НАТО, у складу са стратешким интересима САД, јесте да заврши војно полуокружење Русије, тако да она остане изолована од централне Европе, да изазива локалне ратове дуж те линије поделе, уз сталне санкције, све док Русија не престане да буде јединствена функционална држава и да се дезинтегрише кроз унутрашње социјалне противречности, кризе и сукобе.
Разлог за то је што је Русија једина држава чији је стратешки војни арсенал способан да се супротстави интересима САД и што има огроман животни простор и поседује огромне природне ресурсе.
НАТО је сувише „растегнутˮ циљевима и нереалним снагама у односу на те пројектоване циљеве и на срећу човечанства, нестаће у том процесу ирационалног деловања. Битно је да се то деси са што мањим последицама по мир и безбедност у свету.
Посебно од 2015. године, све је агресивнија стратегија НАТО пакта у Европи. Континуирано се повећава војни контингент, дуж успостављене линије поделе у Европи према Руској Федерациј, изграђује војна инфраструктура, повећавају финансије на националном нивоу држава чланица, као и издвајања за НАТО пакт.
Цео тај процес је праћен неразумном и свеобухватном медијском кампањом, која је у основи заснована на лажима и кључним појмовима који Русију настоје приказати као претњу Европи и НАТО пакту. Ти кључни појмови о „руској претњи“ и „руском утицају“ све се интензивније понављају у говорима политичара водећих земаља НАТО и говорима највиших командната и генерала САД, УК и неколико још држава попут Пољске, Румуније и балтичких држава.
Интензитет и обим русофобних и пропагандних изјава НАТО пакта се континуирано увећава и неодољиво подсећа на обрнуте и изопачене тенденденциозне лажи које је пласирала фашистичка Немачка у предвечерје Другог светског рата. Данас то чине САД и УК, уз дириговано ангажовање блиских држава, чланица НАТО пакта.
Бајденова администрација нескривено саопштава да ће учинити све да ојача НАТО пакт и да га инструментализује у остварењу глобалистичких интереса САД. Русију треба „изоловати, казнити, натерати да слуша, блокирати, демократизовати, поделити на више држава, обезбедити да се повинује интересима Запада и сл.“
У том циљу НАТО пакт настоји да држи сталну војну тензију према Русији, да активира и потхрањује „замрзнуте конфликте“, првенствено у близини руских граница. Истовремено свеобухватно учествује у опремању војски држава, које види као НАТО ешалоне у пројектованим ратовима са Русијом. У том погледу највише су инструментализоване Пољска, балтичке државе, Украјина, Румунија и Грузија.
Чине се напори да се и Молдавија придобије за НАТО пакт, како би се интернационализовао проблем Придњестровља и боравак Мировног контигента Руске Федерације. НАТО пројектује и моделује различите кризе и конфликте на границама Русије, почев од Арктика, Балтичког мора, Црног мора па до Блиског истока и Сирије.
У целу ту лепезу криза уврштени су и тзв. Западни Балкан и сузбијање „руског утицаја“.
Повећава се обим и распоред НАТО снага на истоку Европе, под плаштом извођења различитих вежби, у близини потенцијалних кризних региона.
У току 2021. године НАТО ће појачавати притисак на западне границеРусије. У мају-јуну, алијанса ће одржати највеће маневре након Хладног рата – „Бранилац Европе 2021“.
Какав симболичан назив, који не одражава истину и суштину припрема НАТО у Европи. Суштински би одговарао прави назив „НАТО офанзива 2021.“
Руска Федерација је принуђена да због таквих провокација НАТО пакта изводи велике заједничке вежбе Русије и Белорусијепод називом „Запад 2021“, заказане за септембар. Овај назив вежбе јасно указује јасно на узрок проблема и немира у Европи.
За разлику од претходних година, један број вежби посвећен је и тзв. западном Балкану. Посебна пажња биће посвећена заједничким вежбама у Црној Гори, на тзв. Косову и у Албанији. Вежбе ПВО и са ракетама земља-земља одржаће се у Бугарској и Румунији, а Мађарска ће служити као оперативна дубина у другом ешалону.
У односу према Косову и Метохији јасно се види да се ради о НАТО окупацији и да је мировна мисија КФОР-а давно одступила од Резолуције СБ 1244 и од Кумановског споразума. Цео процес се одвија у складу са инструкцијама САД, па се зато дозвољава и подстиче процес изградње тзв. Косовске војске.
Американци ће, кроз припреме вежби, пребацити значајне снаге у Европу. Војска САД ће вероватно плански оставити неке борбене системе у Европи, у складу са офанзивном стратегијом коју заговарају према Русији.
На овај начин Пентагон, из године у годину, повећава своје офанзивне способности у региону, па чак и размешта нове нуклеарне пројектиле кратког и средњег домета.
Све то потврђује предвиђање да ће се повећати тензије у Европи и да ће се односи између Русије и НАТО-а погоршавати, у блиској будућности.
Генерални секретар НАТО Јанс Столтенберг континуирано лажно оптужује Русију да јача своју војну моћ на Криму и у Црном мору. Често истиче да “Алијанса на то узвраћа својим већим присуством у тим кризним областима“.
„Размотрили смо безбедносну ситуацију у Црном мору које имас тратешки значај. Русија наставља да нарушава територијалну целовитост Грузије и Украјине, да јача своју војну моћ наКриму и да све активније размешта снаге у региону Црног мора. НАТО на то одговара јачањем свог присуства на копну, на мору и у ваздуху“, рекао је шефАлијансе по завршетку дводневног састанка министарас пољних пословадржава-чланица.
Он је додао да су министри усаглашавали даље кораке у циљу јачања дијалога саГрузијом и Украјином. Раније је из седишта НАТО саопштено да Русија наставља „енергичну политику и агресивна дејства“, те да ће највероватније до 2030. године остати главна војна претња.
Како се наводи у стратешком извештају НАТО, то омета конструктивни дијалог.
Тешко је замислити да и он сам верује у лажи које медијски шири у функцији сатанизовања Русије.
За НАТО конструктивни дијалог је добровољни пристанак на разбијање државе, као што су то урадили са бившом СФР Југославијом и што чине сада са Р. Србијом.
У оквиру НАТО, САД желе и даље да доминирају и да преко тог савеза афирмишу и штите, пре свега, своје националне интересе и циљеве. Од тзв. одбрамбеног савеза, створен је агресиван војнополитички блок, који покушава да се наметне као „светски жандармˮ и инструмент мултинационалних корпорација и водећих држава Запада.
То постепено изазива забринутост цивилног друштва у моћнијим и „старим“ чланицама Европске уније, јер је угрожен европски мир. Проблем све више ескалира доласком Бајденове администрације
Јавност у Европи све се више пита: Зашто постоји НАТО, данас када нема противтежу другог блока?
Добро је што део јавности и у САД не види оправданост постојања НАТО, поготово не оправдава начин његовог функционисања и деловања у савременим међународним односима.
НАТО се већ потврдио као организација која ствара конфликте, разара многе традиционалне државе и често подржава оружане побуне, „обојене револуцијеˮ и екстремне покрете који разбијају суверенитет појединих држава.
Примера за такво деловање је превише, почев од разбијања бивше СФР Југославије, па до хаоса изазваног на северу Африке и на Блиском истоку.
Схватајући своју незавидну позицију, поједине чланице ЕУ желе да се ослободе зависности од САД-а и НАТО савеза, како би ЕУ прерасла у самосталног играча у међународним односима, у војној и спољнополитичкој сфери. Међутим, поред добрих намера, очигледно је да ЕУ, у овом периоду, није постигла ни политички консензус да изграђује аутономан безбедносни и спољнополитички систем који није под доминацијом САД-а.
Изласком Велике Британије из ЕУ, додатно су пољуљани било какви евентуални покушаји самосталности ЕУ у процесу доношења стратешких одлука.
Водеће државе ЕУ су данас више забринуте због своје будућности него због лажне претње од Русије, која је исконструисана од стране САД у процесу изградње конфликата и сукоба у Европи. Оваква ЕУ није више по мери већине слободних грађана и народа Европе.
Лажним претњама на источним границама НАТО пакта, за бивше совјетске републике се, по „препорукамаˮ САД, изграђује представа да су чак војно угрожене, те да НАТО тамо треба да концентрише снаге и изграђује тзв. противракетни штит и да базира ракете, након једностраног повлачења САД из споразума о ракетама кратког и средњег домета.
Због своје резервисаности према Русији, многе европске државе све чешће су у ситуацији да их САД стављају у улогу таоца, да их увлаче у сукоб преко економских санкција, а у будућности би то могле чинити и кроз оружане сукобе. Посебно је то очигледно за нове чланице НАТО-а и ЕУ на истоку. У том смислу, најистуреније су Пољска, Румунија и балтичке државе. У ред ових земаља, САД настоје да укључе Украјину и Грузију.
Те државе, заједно са Турском, предвиђене су да буду први ешалон дуж линије сукобљености. Због свих наведених политичких дешавања, Европом се шири расправа о томе шта је заправо НАТО данас, али о овој значајној расправи унутар ЕУ медији из познатих разлога упорно ћуте.
Кроз управљање кризама на евроазијском простору, САД преко НАТО пакта и ЕУ настоје умањити способности Руске Федерације и њен све већи значај у међународним односима.
Истовремено, САД намеравају да преко смањења прихода Руске Федерације од извоза нафте и гаса, изазивају социјалне тензије и незадовољство у већим градовима Русије, како би то унутрашње незадовољство расло и постало плодно тло за унутрашње противречности, сукобе, па и смену актуелне власти.
Под плаштом конфликата у Европи и Украјинске кризе, НАТО, а пре свега САД и Велика Британија, настојаће да повећају базирање својих војних снага у Пољској, Немачкој, балтичким државама, Румунији, Бугарској и на целом Балкану. То говори у прилог тези да је врло вероватно да такав развој ситуације јесте последица супротстављености интереса и различитог система вредности бивших и нових центара моћи у међународним односима.
