20 година албума “Песме изнад Истока и Запада
Пре двадесет година, на Васкрс 2001, појавио се један од најнеобичнијих музичких албума не само српске, веће целе постјугословенске популарне културе. Реч је о албуму “Песме изнад Истока и Запада” насталом на стихове владике охридског и жичког Николаја Велимировића. Тој несвакидашњости додатно доприноси чињеница да је настао по идеји недавно упокојеног митрополита црногорско-приморског Српске православне цркве Амфилохија. На митрополитов подстицај, садашњи владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), тада јеромонах, окупио је групу музичара која се радо одазвала позиву да учествује на овом пројекту. Посебан допринос током стварања албума дали су Горан Марић (еx Бјесови), Драго Сенић (еx qрве) и Светлана Спајић. Прве демо-снимке направио је Драго Сенић за време бомбардовања, док је албум, за чију продукцију је био задужен Иван Кљајић, сниман у студију “О” од децембра 1999. до јуна 2000. године. Издање албума је заједнички подухват Радија Светигоре и ПГП РТС-а.
Према речима Драга Сенића, атмосфера је током снимања била полетна, пуна ентузијазма и многи су хтели да се прикључе том пројекту о чему сведочи и дугачак списак учесника са простора Србије, Црне Горе, Републике Српске и Македоније (види: Списак учесника). На албуму се нашло тринаест песама које су урађене у различитим аранжманима: рок (Горан Марић, Драго Сенић, Партибрејкерс, ДСТ, Револт и 357), експерименталним (Даркwоод Дуб, Горан Трајкоски), као и са мотивима из традиционалне музике (Светлана Спајић, Зора Витас), док је Јасмина Митрушић-Мина направила префињену и снажну композицију.
Иако албум није био први који се дотицао верских тема, јер су то претходно урадили Идоли са плочом “Одбрана и последњи дани“ (1982), овде је то учињено много непосредније. “Песме изнад Истока и Запада” се више ослањају на оно што су радиле групе Падот на Византија, Мизар, Апореа и Анастасија у чијем раду је први пут дошло до спајања нашег аутентичног предања са поп културом и за чију делатност је важно деловање Горана Трајкоског, који је такође узео учешће у овом пројекту.
Објављивање албума био је својеврстан културни шок и изазвало је различите реакције. У једном осврту, неколико година касније, професор Александар С. Јанковић је приметио да “Песме изнад Истока и Запада” задиру у саму суштину духовности, те је, очекивано, овај албум више био нападан због страха, него слављен због онога о чему збори и због неспорне вредности коју ће сваки слушалац морати сам да открије.
О времену настанка албума, његовој заоставштини и утицају на новије стваралаштво, поводом двадесете годишњице, разговарали смо са некима од главних учесника на самом пројекту.
Осврнувши се на време изласка албума, Горан Марић каже:
“Песме изнад Истока и Запада дочекане су са чуђењем и негодовањем на српској музичкој и културној сцени. Представници грађанске левице су га дочекали готово као клеро-националистички пројекат, а представници доброг дела клера као духовно сумњив због укрштања стихова Светог Владике Николаја са рокенролом, који код традиционалиста није уживао углед богоугодне музике. Иза свега била је искрена жеља свих учесника да пођу у сусрет изазову и покушају да својим доприносом посведоче о личном сусрету са вером. Био сам свестан, још док је рад на албуму трајао, да се налазимо на необележеном терену и да ће побудити многе контроверзе на свим странама. О томе је најбоље сведочила емисија “Културни нокаут”, ауторке Маје Узелац, посвећена овом догађају”.
Горан Марић, Драго Сенић у манастиру Ћелије (приватна архива Горана Марића)Драго Сенић је, говорећи настанку албума, рекао да “Песме изнад Истока и Запада” сажимају дводеценијско искуство једне рок генерације која је одрасла на новом таласу у бившој Југославији:“Након почетног оптимизма који је владао почетком осамдесетих, а потом меланхолије и депресије с краја осамдесетих, и затим болног крика деведесетих, та генерација је крај миленијума дочекала у својеврсном егзистенцијалном понору из којег се чинило да нема излаза. “Песме изнад Истока и Запада” сведоче о искуству младих људи који су имали снаге да пронађу веру у тим тешким тренуцима друштвеног и културног распада. Овај албум је тако обасјао почетак новог миленијума једном изузетно ведром визијом будућности”.“Неуротичност рок музике”, каже Сенић, “нашла је своје смирење у цркви, кроз текстове владике Николаја Велимировића, и то је једна од веома јасних порука овог албума. Мало ко је очекивао да ће вест о томе одјекнути тако снажно, па су на одређен начин “Песме изнад Истока и Запада” представљале својеврстан културни шок тог времена”.Светлана Спајић каже да је албум и данас популаран:
“Сваке три до четири године погледам на јутубу и видим да се албум и даље увелико слуша. За млађе нараштаје то је сада класично дело – нове генерације прихватају га природно. Није било тако када се албум појавио, био је то велики шок. Јавност је била подељена. У истом недељнику, на пример, могли сте да прочитате одушевљен, надахнут приказ албума Небојше Грујичића, али и најжешће, мрзилачке нападе аутора чија имена нећу овом приликом помињати”.Присећајући се тог времена Горан Трајкоски је испричао како се укључио у пројекат:
“Отац Јован Ћулибрк тада, а данас владика пакрачки, чак је два пута долазио до мене. Први пут да ме убеди да треба да учествујем, а други пут са снимком Светлане Спајић. Донео је касету са сувим Цокиним вокалом, без инструменталне пратње и након тога нисам имао куда са изговорима. Била је то задња година неформалног постојања Анастасије, јер званично група није и никад објавила распад, па ми је добро дошао тај експеримент. А имао сам отпор на почетку. Намучио сам оца Јована својом неодлучношћу. Но урадио сам због њега, у част његовој упорности. И поврх свега у Славу Христа”.
Зоран Стефановић, креатор кампање и визуелног идентитета албума, сматра да је то био геном којим је дискретно одређено доста данашњих најважнијих појава, чак и неких алтернативних, андерграунд и неоавангардних:
“Само то питање заслужује стручно-научни скуп. Не много различито од исповедања у албуму “Одбрана и последњи дани” или “Пакет аранжману”, “Песме изнад Истока и Запада” су биле још жешће, и у још важнијем моменту кад је глобални бездан дословно урлао на нас. Рађено је без идеолошких рукавица и, чини ми се данас, са много већим директним духовним и политичким утицајем него што су имали старији и уваженији музички подухвати. Има ту неколико дубљих, неизречених слојева које је хтела да саопшти генерација, условно речено, из 60-их и раних 70-их. Ми смо та значења уградили не само кроз музику и избор људи, већ и у визуелизацију пројекта и графички дизајн. Албум није био прозелитска намера, већ лична потреба”, закључо је Стефановић.
Албум је временом заживео и што се више слуша може се стећи утисак као да је владика Николај писао стихове за конкретне певаче који су их отпевали када је дошло време. Неке од песама су у више наврата обрађиване док има и оних које бендови на својим наступима редовно свирају. Уз песму групе Партибрејкерс “Кога ћу да хвалим“, међу најпознатијим је свакако и песма “Дарови светог Јована Владимира” коју пева Светлана Спајић. Када се слуша ова песма, стиче се утисак као да сте је већ раније чули. О томе сведочи и анегдота коју је владика Јован испричао Светлани Спајић:
“Један од старијих монаха, када је чуо “Дарове Светог Јована Владимира”, коментарисао је да он одлично зна ту песму: ’Како је не би знао! Па то се од давнина тако певало’. Лепши коментар није могао бити изречен”, сматра Светлана Спајић и каже да је песма доживљена као исконски народни напев: “Заиста је брзо заживела међу омладином, најпре у Црној Гори, а онда и шире, и много пута је обрађивана у протеклих двадесет година. И данас ове песме звуче свеже”.
Према Зорану Стефановићу “то је било генерацијско довршавање музичког и, више, културног канона, после две деценије тражења. И он и данас постоји што се види и у науци и уметности и у култури. Дух епохе је 2001. могао да оде на потпуно другу страну, али сада видимо да смо тада дали, осим личног и генерацијског, и један колективни манифест”.
Драго Сенић сматра да се истинитост емоције која је уденута у песме албума, као и аутентичност израза сваког од учесника, тешко уклапају у стереотипне представе о вери и цркви какве владају у нашем друштву и у медијима генерално. “Док многи припадници етаблираних структура и дан-данас осећају нелагоду при спомињању “Песама изнад Истока и Запада”, ми обични људи срећни смо да постоји овакав музички албум који зрачи надом да је спасење могуће”.
За сам албум Горан Трајкоски каже:
“Идеја није била музичка, тачније мисија није била музичка, него егзистенцијална. И у том погледу веома успешна. Највећи део музичара је нашао свој смисао у томе, без обзира на различите погледе на музику”.
Иако су се поједини учесници сусретали са хришћанским темама и пре овог албума, а и у даљем раду им се враћали, попут Партибрејкерса и 357, може се рећи да се Горан Трајкоски томе највише посветио. Он у свом стваралаштву користи библијске теме и византијско наслеђе, што је посебно дошло до изражаја на албуму “Тешкиот глас за новите химни” (2017), као и у музици за позоришне представе.
И поред тога што се не може утврдити непосредна веза, нема сумње да је албум извршио утицај на нове генерације рок музичара, попут бендова Есхатон, Сион, Деца Апокалипсе и друге. Песме са албума, иако можда људи нису тога свесни, свакако су имале одјека у литијском покрету у Црној Гори и борби за светиње а може се рећи да је на том трагу настала и песма Београдског синдиката “Свиће зора”.
Сваки слушалац понаособ, уколико приступи без верских и/или жанровских предрасуда, биће у прилици да открије вредност овог албума. Уосталом, врата су пре двадесет година широм отворена и ко уђе неће се покајати, напротив.
Објављено у лıсту “Православље – новине Српске патријаршије”, број 1298, од 15. априла 2021.
