ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Некада су непријатељи цркве били транспарентни, а сада је много вукова у јагњећој кожи
Патријарх Порфирије поручио је данас у манастиру Прохор Пчињски, поводом 950 година од оснивања тог манастира и 700 година од упокојења краља Милутина који га је обновио, да је молитва Христова његовом оцу позив на јединство и то не на било какво јединство, не на јединствено у идеологијама овога света, не на јединства која нас деле од других, него на јединство управо у Христу.
Током литургије прочитан је одломак из Јеванђела по Јовану, која се зове Архијерејска молитва Христова, а у последњој реченици је молитва Христова Богу у којој Бог моли за све – „молим те Оче да сви једно буду“.
Патријарх каже да му је један човек рекао да је народ уморан од подела – на ми и они, на наше и њихово.
„Јединство разбијамо пре свега ми сами, различитим фанатизмима, осуђивањем једни других, оговарањем, зависти на успеху онога другога, делимо себе различитим вртсама искључивости и фанатизмима“, поручио је патријарх окупљеним верницима.
Додаје да се јединство разбија осећањем некога да је бољи од других, да је позван да буде судија другоме, да види мане другога, да види грешке другога, а да не види себе, своју таму, мрак који носи у себи.
„Не види потребу за тим да пронађе Христа у себи, не види потребу за тим да се мења, да прашта и тражи опроштај, а то значи да расте у Христу и тако расте у сваком јединству са сваким који је његов ближњи, а позван је сваки да буде ближњи јер други је оно како га ми дефинишемо, други је онакав каквог га ми видимо, други је непријатељ само ако смо га ми тако дефинисали“, навео је патријарх.
Каже да се делимо и онда када бирамо да будемо екстремно либерални, модерни, да нас похвали свет, да му се допаднемо, да нам аплаудира…
„Некада је било много више непријатеља Цркве Христове који су били отворени и транспарентни, знали смо ко је ко, није нас могла завести лажна, а наизглед истинита реч, а сада је много вукова у јагњећој кожи. Ми ћемо се молити и молимо се и за њих, да и вукови постану јагњад по свом расположењу, али ћемо знати да су вукови, вукови и знаћемо где је наше срце и где је наш извор, знаћемо да је то Црква“, каже патријарх Порфирије.
Истиче да Црква није институција, већ да је сабор и да су сви позвани да буду Црква, све институције, свака страна у нашем народу је позвана да буде једно у Христу, једно у Цркви.
Указује на то да, када се погледа свет који се хвали својим достигнућим, споља све је златни дворац, а изнутра у највећем броју појединаца руина, рушевине и гробови.
„И зато реч Христова изречена да сви једно буду не значи укидање слобода, не значи да сви будемо копије једни других, значи слобода, али у Христу. Да сви једно будемо у вери, онда ћемо бити једно у себи, бићемо целовити, бићемо једно у својој породици. У јединству породице биће нам здраво и село и град и држава“, каже патријарх.
Подсећајући да Исус Христ каже да нема Грка и Јеврејина, патријарх појашњава да то значи да постајући једно, нећемо се одвајати од других народа и истицати себе важнијим од других.
„Сваки народ јесте створен да буде Црква и сваки човек икона Божија и сваки је позван да буде наш брат. Знамо да смо православни Срби, али знамо и да многи људи припадајући другим народима, и православне вере и неправославне вере, овде у манастир када долазе скрушено наилазе пре свега на љубав монаха и монахиња који овде живе, али осећају и Божију љубав и од Њега добијају помоћ“, закључио је патријарх Порфирије.
Манастир Свети Прохор Пчињски налази се на шумовитим обронцима планине Козјак, на левој обали реке Пчиње, у атару села Старац, 30 километара јужно од Врања, а ради као културно-просветни центар краја у којем се налази и у склопу њега ради богословска школа, преписивачко-илуминаторска радионица, а организовано се учи иконописачки занат.
У саставу српске државе је од када је Стефан Немања у ратовима са Византијом између 1180. и 1190. године освојио област Врања.
Доласком Османског царства у Србију завршава се раздобље просперитета за манастир, у коме је био и снажан духовни и културни центар средњовековне српске државе.
Према неким изворима, кнез Лазар Хребељановић подигао је спољну припрату, испред Милутинове цркве, исто као и у Хиландару, а предање каже и да је кнез, на путу за Косово Поље ту причестио и војску.
Постоји неколико записа који сведоче о великом страдању манастира 1817. године, као и о томе да је у српско-турским ратовима 1876 – 1878. године, манастир био један од важних центара устанка.
На мети Бугара нашао се током оба светска рата и 1915. и 1941. године.
Стављен је под заштиту Закона, као споменик културе 1950. године, а 1979. године проглашен је културним добром од изузетног значаја.
Свеобухватна ревитализација манастира, чији је комплекс други по величини у СПЦ, почела је 1986. године.
Поред потпуне обнове Врањанског конака, тада су реализовани и најнеопходнији радови на храму и осталим објектима у комплексу, укључујући и стару воденицу.
Уређени су порта и велики простор испред манастира, као и минихидроелектрана са акумулацијом како би се избегла свака врста загађења.
Последњи је реконстурисан Краљев конак, који је изгорео у пожару 2014. године.
Током ратних сукоба на тлу СФРЈ био је уточиште избеглица из Хрватске и са Косова и Метохије.
У манастриру се налазе и мошти Св. Прохора и то у малој поклоничкој капели, а из њих већ скоро цео миленијум извире чудотворно миро.
