Што треба да знаш, ту је!
У реду. Ви вашим ђедовима реците то. Ја моме не могу. Ваља и мени. Пред Христа. Пред Милоша. Пред Његоша. Пред Риста. Пред Која. Пред сина му Риста. Не могу да им се правдам са „мора тако“. Ми смо живјели и умирали да не мора.
Пише: о. Дарко Ристов Ђого (унук Којов)
Можда најмање истинит тачан податак о мени јесте онај да сам рођен у Сарајеву. Свакако, тачан је: тако пише у књигама матичним. Не стидим се мога града, али га одавно не посјећујем. Дуга је то прича. Но можда би тачније било рећи да ме родио ђед Којо, очев отац. Рођен сам у његовим гуслама. Дакле: на Вучјем Долу и Граховцу. На епици и етици. На оном моменту када се ђед Којо Ристов Ђого, отац Риста Којовог Ђога и ђед Дарка Ристовог Ђога врати из смјене у ГРАСу и остави кондуктерско-возачко тегет одијело. Сједне да руча, поглади бркове и „навије“ Ђорђија Копривицу. Или неког друог Хомера српског рода. Да јечи. Да се зна. Да се памти.
– Ђеде, може ли нешто друго? Питамо ми.
– Шта друго? Шта ће ти друго? Што треба да знаш, ту је.
Што треба да знам, вели, ту је. Српство је тада значило: поуздање, сигурност, сазнање да си свој на своме. И заувијек ми је то остало. Црна Гора – та идеја и идеал, љубав и бол нас Херцеговаца била је метафора једног стаменог става. Можда смо прегонили. Можда жељели да је она оно што не може бити – непрекидна стијена, без колебања и промјене. И остала ми је таква, и када ме је све још дуго упућивало да ствари не стоје тако. Било је у тој ђедовој љубави оне херцеговачке наивности коју научно прецизно сецира Будо Алексић у својом радовима. Било оног повјерења које ништа – па ни мање хвални поступци цетињске, онда још сасвим српске власти – нису пољуљали. Било поуздање да Црна Гора припада Српству само онолико колико је постојана и несавитљива. Стамена и иста!
Јер Исти је Онај који је Истина. Промјена и савитљивости има код онога који је непрекидни промјенитељ људских жеља и мишљења…
– Шта је то тамо, оче Дарко?
Порука не мало. Мимо мојих утисака. Мимо нешто дана. Мимо нешто литија. Мимо нешто служења.
– Ви се крећете међу нашим народом у Црној Гори. Више сте тамо него овдје. И када сте овдје нисте овдје. Шта је то тамо?
Гледам у телефон. Шта да кажем? Гледам у поруке само једног пријатеља (а гдје су сви други? Гдје они који јесу Србљи? Гдје они који су то, али да се не зна? Гдје они који су то по језику, али их је пасош омађијао?) И како да их сажмем?
„Не брини се, драги брате, све ће бити добро. Још који дан – ето Пасхе и потписаће се Темељни уговор и све за шта ти срце стрепи и за шта ме сада питаш, биће прошлост. Добро је све. Имај повјерења.“
„Зашто толико страхујеш? Зашто непрекидно питаш? Мање пиши – непријатно је твоје писање. И за нас не брини. Ево, чим се изабере Митрополит – ако се изабере јер Београд прави сталне опструкције (знаш да нам они не желе добро!) биће потписан Темељни уговор. Пусти нас мало на миру. Не прија већ твоја брига. Дођи да живиш овдје.“
„Драги брате Дарко. Опет питаш за ситуацију овдје – као да је не знаш и сам. Не брини се. Само да Влада опстане. Темељни уговор ће бити. УРА га не жели, ни Амбасаде. А све од њих зависи. Знаш да није лако. Деценијама се градило наопако. Није толико ни важан ТУ. Само да опстане Влада. Без ње смо пропали. Не треба таласати. Молим те. Мање пиши. Или мекше.“
„Чуо сам, брате, да се препоручујеш Београду, па зато пишеш. Зар си се и ти продао за парохију у Београду? За професуру? Не пиши и не брини. Овдје је све у реду. Чуо сам и да хоћеш да дођеш овдје. Имамо и ми овдје свештеника. Нека те ту. И мање пиши. Јави ће ти се НН. Ако можеш, помози му за дом. Поздрав.“
„Оче мили. Све је у реду овдје. Превише бринеш и пишеш. Пиши мало о Додику и Вучићу. Никад ниси о њима толико бринуо.“
*
И шта рећи? Како сажети дан? У ком правцу то иде?
Савременике човјек и може оставити на чекању. Може бар мало одгодити одговор. Но: шта рећи бркатом ђеду Коју чије лице свакако гледа у мене сваки пут када погледам у огледало, сваки пут када се навече помолим Христу? За његову љубав се ишло и иде се, тамо гдје Српство и даље одређује сваки уздах, тамо гдје нема преваре, гдје нема двоумљења, гдје нема комформизма. Тамо гдје нема компромиса са стварношћу јер је бескомпромисност и неприлагодљивост једино што епски пјесник пјева као вриједно памћења – све остало није вриједно памћења.
Шта да му кажем? Да је врхунско умијеће сањане Црне Горе – вазалноство? Да је „МОРАОЕ“ или „тако хоће амбасаде“ или „не да УРА“ све што има да се каже?
У реду. Ви вашим ђедовима реците то.
Ја моме не могу.
Ваља и мени. Пред Христа. Пред Милоша. Пред Његоша. Пред Риста. Пред Која. Пред сина му Риста.
Не могу да им се правдам са „мора тако“.
Ми смо живјели и умирали да не мора.
