Рајко Петровић, Институт за европске послове: КРКОБАБИЋ ЈЕ ПРВИ ПОСЛЕ МИЛОША ОБРЕНОВИЋА КОЈИ БРИНЕ О СРПСКОМ СЕЛУ!
Рајко Петровић са Института за европске студије поводом објављивања књиге “Регионални развој Србије” оценио је да је министар Милан Кркобабић први који после Милоша Обреновића брине о српском селу.
Шта Вас је подстакло да напишете монографију о регионалном развоју Србије?
Много се говорило и писало о темама попут европских интеграција Србије, сарадње са земљама региона, јачања демократских капацитета или демографији, а да се притом није говорило о регионалном развоју као концепту који у себи сублимира све претходно наведено. Знамо сви да се српска села и мањи градови празне на уштрб развоја Београда, Новог Сада или Ниша. Оно што можемо јесте да што је могуће више ублажимо те негативне трендове. У том смислу потребно је оснивања посебног министарства за регионални развој, довршетка израде Националног плана регионалног развоја, јачања инвестииционих потенцијала мањих места, наставкаизградње путева и брзих пруга и сл. Зато у наслову књиге и стоји да је регионални развој Србије уједно и њена шанса и њена нужност. У претходном мандату Владе Србије имали смо министарство за регионални развој, тадашњи министар без портфеља Милан Кркобабић био је задужен за регионални развој и тиме одржао свест о значају истог. То је добро, јер је континуитет у том погледу важан.
Да ли питање равномерног регионалног развоја треба посматрати искључиво на националном или пак и на регионалном и европском нивоу?
Никако. Све земље нашег региона пате од истих проблема – млади одлазе, села се празне, још увек је много запуштене инфраструктуре коју треба обновити, неопходна је примена иновација и савремених технологија… Пут земаља Западног Балкана у Европску унију је успорен и све мукотрпнији и зато је важно да се земље истог окрену међусобној сарадњи. Грађани који живе на пограничним просторима по природи ствари су упућени једни на друге. Срби са леве и десне обале Дрине су добар пример. Наши проблеми су заједнички и зато су нам потребна заједничка решења. У том смислу, иницијатива Мини Шенгена коју је покренуо председник Вучић, везана за олакшање протока робе, услуга, рада и капитала у региону, може бити велики стимуланс за регионални развој целог Западног Балкана. Не треба занемарити ни европски пут ових земаља, који је користан и плодотворан у том контексту, јер Европска унија има читав низ фондова, програма, стратегија и институција посвећених проблематици регионалног развоја које обухватају и земље кандидате.
Колико је важна улога села за регионални развој Србије?
Битка за равномерни регионални развој Србије је пре свега битка за опстанак њених села. Село је Србију увек хранило и бранило, а деценије неодговорних власти су нас довеле до тога да је скоро ¼ истих данас у фази нестајања. У Србији 1.034 села живи мање од 100 становника, а у 550 мање од по 50 становника. Имамо чак 50.000 напуштених сеоских кућа, док у 150.000 нико не живи. Пошту није имало око 2.000 села, 2/3 амбуланту, а 500 асфалтни пут. Овакви подаци су поражавајући, јер не заборавимо да и даље 40,5% укупне популације у Србији чини сеоско становништво. Ипак, у последњих неколико година дешавају се важни помаци вредни помена. На иницијативу министра Кркобабића 2016. године је успешно реализован пројекат ,,52 поште за 52 недеље“ у оквиру кога су 52 забачена места први пут добила поште. Исти министар је 2017. године покренуо пројекат ,,500 задруга у 500 села“ захваљујући коме је за само две године основано 580 нових задруга, а недавно је покренуо и пројекат откупа 150.000 сеоских кућа у којима нико не живи, а које ће кроз посебан програм и конкурс бити додељиване онима који желе да се врате на село. Ово је једини исправан пут за опстанак и оживљавање српских села који треба максимално подржати.
Србија је 2020. године први пут у историји добила Министарство за бригу о селу. Шта то значи за село и сељане?
Захваљујући подршци председника Вучића као шефа Националног тима за препород села Србије, коначно је реализована ова дуго најављивана идеја Милана Кркобабића, првог министра за бригу о селу у историји наше земље. Од Милоша Обреновића до данас нико није озбиљније, енергичније и систематичније приступио српском селу од Милана Кркобабића. Надам се да ће његова иницијатива о стављању села у Устав Србије уместо насељених места, као и враћању сеоских општина у територијалну организацију Србије наићи на разумевање, јер би то био знак максималне озбиљности државе и друштва у односу према овим питањима. Са друге стране, када већ помињем Обреновиће, нико до сада није изашао са бољим планом за спас југа Србије, који је ослободио Милан Обреновић, од његовог имењака министра. Његова стратегија пет приоритетних округа на југу Србије – Нишавског, Топличког, Пиротског, Јабланичког и Пчињског, у којима је мапирано 100 села тзв. гравитационих центара која ће бити инфраструктурно опремљена, стигла је у последњи час. Ова села ће добити приступне саобраћајнице, мултифункционалне објекте (поште, амбуланте, сале) и максималну посвећеност државе решавању питања егистенције пољопривредних домаћинстава и породичних газдинстава. То су ствари које живот значе за људе који тамо живе и нада да се зла парадигма ,,што јужније то тужније“може и мора променити.
Како оцењујете актуелну политичку сцену у Србији у контексту решавања проблема везаних за српско село и регионални развој Србије уопште?
Након приступања Шапићевог СПАС-а у СНС-у, коалиција Кркобабићевог ПУПС а –Српска лига постала је трећа политичка снага у нашој земљи судећи по релевантним истраживањима. С обзиром на то да је стожер те коалиције партија министра Кркобабића, мислим да је то добро за развој села и регионални развој уопште. Што је јача политичка моћ људи који су претходних година фокус своје пажње усмеравали управо на ове проблеме, већа је шанса да ће они бити решени, а што, судећи по поменутим истраживањима, добро разумеју и сами бирачи. Када вашу иницијативу о спасу српског села подрже председник и влада земље, Српска православна црква и друге цркве, САНУ и јавне личности, то значи да сте започели нешто епохално. Нико од нас не сме бити пасивни посматрач свега тога, јер је то питање које се тиче свих нас. Крај српског села значио би и крај Србије и зато, као што је и сам министар рекао, у бици за опстанак српског села не сме бити дезертера.КОЈИ БРИНЕ О СРПСКОМ СЕЛУ!
Рајко Петровић са Института за европске студије поводом објављивања књиге “Регионални развој Србије” оценио је да је министар Милан Кркобабић први који после Милоша Обреновића брине о српском селу.
Шта Вас је подстакло да напишете монографију о регионалном развоју Србије?
Много се говорило и писало о темама попут европских интеграција Србије, сарадње са земљама региона, јачања демократских капацитета или демографији, а да се притом није говорило о регионалном развоју као концепту који у себи сублимира све претходно наведено. Знамо сви да се српска села и мањи градови празне на уштрб развоја Београда, Новог Сада или Ниша. Оно што можемо јесте да што је могуће више ублажимо те негативне трендове. У том смислу потребно је оснивања посебног министарства за регионални развој, довршетка израде Националног плана регионалног развоја, јачања инвестииционих потенцијала мањих места, наставкаизградње путева и брзих пруга и сл. Зато у наслову књиге и стоји да је регионални развој Србије уједно и њена шанса и њена нужност. У претходном мандату Владе Србије имали смо министарство за регионални развој, тадашњи министар без портфеља Милан Кркобабић био је задужен за регионални развој и тиме одржао свест о значају истог. То је добро, јер је континуитет у том погледу важан.
Да ли питање равномерног регионалног развоја треба посматрати искључиво на националном или пак и на регионалном и европском нивоу?
Никако. Све земље нашег региона пате од истих проблема – млади одлазе, села се празне, још увек је много запуштене инфраструктуре коју треба обновити, неопходна је примена иновација и савремених технологија… Пут земаља Западног Балкана у Европску унију је успорен и све мукотрпнији и зато је важно да се земље истог окрену међусобној сарадњи. Грађани који живе на пограничним просторима по природи ствари су упућени једни на друге. Срби са леве и десне обале Дрине су добар пример. Наши проблеми су заједнички и зато су нам потребна заједничка решења. У том смислу, иницијатива Мини Шенгена коју је покренуо председник Вучић, везана за олакшање протока робе, услуга, рада и капитала у региону, може бити велики стимуланс за регионални развој целог Западног Балкана. Не треба занемарити ни европски пут ових земаља, који је користан и плодотворан у том контексту, јер Европска унија има читав низ фондова, програма, стратегија и институција посвећених проблематици регионалног развоја које обухватају и земље кандидате.
Колико је важна улога села за регионални развој Србије?
Битка за равномерни регионални развој Србије је пре свега битка за опстанак њених села. Село је Србију увек хранило и бранило, а деценије неодговорних власти су нас довеле до тога да је скоро ¼ истих данас у фази нестајања. У Србији 1.034 села живи мање од 100 становника, а у 550 мање од по 50 становника. Имамо чак 50.000 напуштених сеоских кућа, док у 150.000 нико не живи. Пошту није имало око 2.000 села, 2/3 амбуланту, а 500 асфалтни пут. Овакви подаци су поражавајући, јер не заборавимо да и даље 40,5% укупне популације у Србији чини сеоско становништво. Ипак, у последњих неколико година дешавају се важни помаци вредни помена. На иницијативу министра Кркобабића 2016. године је успешно реализован пројекат ,,52 поште за 52 недеље“ у оквиру кога су 52 забачена места први пут добила поште. Исти министар је 2017. године покренуо пројекат ,,500 задруга у 500 села“ захваљујући коме је за само две године основано 580 нових задруга, а недавно је покренуо и пројекат откупа 150.000 сеоских кућа у којима нико не живи, а које ће кроз посебан програм и конкурс бити додељиване онима који желе да се врате на село. Ово је једини исправан пут за опстанак и оживљавање српских села који треба максимално подржати.
Србија је 2020. године први пут у историји добила Министарство за бригу о селу. Шта то значи за село и сељане?
Захваљујући подршци председника Вучића као шефа Националног тима за препород села Србије, коначно је реализована ова дуго најављивана идеја Милана Кркобабића, првог министра за бригу о селу у историји наше земље. Од Милоша Обреновића до данас нико није озбиљније, енергичније и систематичније приступио српском селу од Милана Кркобабића. Надам се да ће његова иницијатива о стављању села у Устав Србије уместо насељених места, као и враћању сеоских општина у територијалну организацију Србије наићи на разумевање, јер би то био знак максималне озбиљности државе и друштва у односу према овим питањима. Са друге стране, када већ помињем Обреновиће, нико до сада није изашао са бољим планом за спас југа Србије, који је ослободио Милан Обреновић, од његовог имењака министра. Његова стратегија пет приоритетних округа на југу Србије – Нишавског, Топличког, Пиротског, Јабланичког и Пчињског, у којима је мапирано 100 села тзв. гравитационих центара која ће бити инфраструктурно опремљена, стигла је у последњи час. Ова села ће добити приступне саобраћајнице, мултифункционалне објекте (поште, амбуланте, сале) и максималну посвећеност државе решавању питања егистенције пољопривредних домаћинстава и породичних газдинстава. То су ствари које живот значе за људе који тамо живе и нада да се зла парадигма ,,што јужније то тужније“може и мора променити.
Како оцењујете актуелну политичку сцену у Србији у контексту решавања проблема везаних за српско село и регионални развој Србије уопште?
Након приступања Шапићевог СПАС-а у СНС-у, коалиција Кркобабићевог ПУПС а –Српска лига постала је трећа политичка снага у нашој земљи судећи по релевантним истраживањима. С обзиром на то да је стожер те коалиције партија министра Кркобабића, мислим да је то добро за развој села и регионални развој уопште. Што је јача политичка моћ људи који су претходних година фокус своје пажње усмеравали управо на ове проблеме, већа је шанса да ће они бити решени, а што, судећи по поменутим истраживањима, добро разумеју и сами бирачи. Када вашу иницијативу о спасу српског села подрже председник и влада земље, Српска православна црква и друге цркве, САНУ и јавне личности, то значи да сте започели нешто епохално. Нико од нас не сме бити пасивни посматрач свега тога, јер је то питање које се тиче свих нас. Крај српског села значио би и крај Србије и зато, као што је и сам министар рекао, у бици за опстанак српског села не сме бити дезертера.
