Добри демон (а)симетрије
У својој цивилизаторској улози доброг демона кренули и да бране Никшић од Марка Ковачевића. Конструкција оптужбе треба да буде таква да – брани се, не бранио се – Марко може само да потврди оптужбу. Јер оптужба је она конструисана већ стотинама година. Када год те неко оптужи за „великосрпство“ – не помаже одбрана јер је одбрана од оптужбе већ прихватање легитимности. „Нисам великоСрбин већ Србин“ већ ментално пристаје на то да неко „великосрпство“ постоји.
Пише: о. Дарко Ристов Ђого
Џефри Расел, у својој, на жалост, на српском језику никада поново штампаној књизи о Ђаволу, наводи једну занимљиву и честу противрјечност коју савремена култура сугерише човјеку: то је културолошки феномен „доброг ђавола“ – познат још од мита о Фаусту („а желећи зло, ипак чиним добро“).
Наиме, по сриједи је убјеђење да демонска сила ипак може имати неку конструктивну улогу, да може послужити човјеку, да човјек – нарочито добар човјек, може некако искористити чак и демонску силу. Расел примјећује унутрашњу противрјечност оваквог гледишта: ма колико да протестна култура модерне жели да идентификује сопствене пориве са ликом једног „доброг ђавола“, амерички религиолог ће емфатички нацртати бесмисленост једног не само контрадикторног појма („суштина демонског је зло, па је добро зло немогуће“) већ и једне духовне (предис)позиције: смјешаност добра и зла, то толико пропагирано искуство (пост)модерне у суштини претпоставља сталну стопљеност преспектива, извjесну маглу у којој се, опет, крије демонско: магловиту несигурност око нас настањују подједнако легиони обезличених непоменика колико их има и у мраку.
То је искуство не само новозавјетно – оно је конкретно живљено. На примјер, у аскетској књижевности: подвижника ће често напустити демон блуда ако га је среброљубље сасвим овладало. Можда је још непосредније искуство наших ђедова: иако је идеолошка конструкција симетричних непријатеља инсистирала на изједначавању Југословенске војске у Отаџбини коју је предводио човјек кога су САД одликовале за организацију једног поркета отпора и спасавање хиљада оборених савезничких пилота и једног геноцидног злочиначког покрета (оног усташког), стварност није била таква.
За вријеме и након бруталног обрачуна, као „златна средина“ или „добри полицајац“ би се појављивали домобрани и разни локални елементи који су неријетко раније и сакупљали свијет предодређен да у херцговачким и црногорским српским јамама падом у бездан узелти у Царство небеску, у Небеску Србију. Појавио би се покоји „добри демон“ да „утјеши“, да „упита“ преживјеле „што вам је било потребно све ово?“ (а „ово“ би било: бивање Србином). Да понуди „средњи пут“, онај „разумни“: u Hrvatsku pravoslavnu crkvu.
Трик стар колико и човјек. Од демона који туче лијечи ће нас демон који ће нам понудити асимилацију. Једино су демони претплаћени на ону сигурност да их демони не туку.
Тако и Србима у Црној Гори. ND Vijesti изгледа, одлучила да је доста било да једна марчна сила туче. Већ дуго се нуде да „помогну“. Да „разумију“. Притом су мало и пљувале Владику (данас Митрополита) Јоаникија. Конструсале Београд – из кога многи од њихових сарадника не избивају – као архинепријатеља не само Црне Горе (у свим њеним полисемантикама) већ – ни више ни мање него – Срба у Црној Гори.
У својој цивилизаторској улози доброг демона кренули и да бране Никшић од Марка Ковачевића. Конструкција оптужбе треба да буде таква да – брани се, не бранио се – Марко може само да потврди оптужбу. Јер оптужба је она конструисана већ стотинама година. Када год те неко оптужи за „великосрпство“ – не помаже одбрана јер је одбрана од оптужбе већ прихватање легитимности. „Нисам великоСрбин већ Србин“ већ ментално пристаје на то да неко „великосрпство“ постоји.
„Нисам четник“ већ подразумијева да је један ројалистички покрет отпора крив за своју несретну кончину – ону за коју је крива и „Армија крајова“ у Пољској или комунисти у Хелади. И да заиста читаве јаме пуне костију једне несретне војске и даље не зову да их опојемо, да можемо да сахранимо људе којих се данас по старој Црној Гори понекад и потомци одричу и заборављају – можда би сва та бол могла постати апстрактум. Овако: нису. И зато: у конструкту „антифашистичке“ стварности политичког ентитета истоименог негдашњој српској краљевини – конструкту коме се сваких мало омакне фројдовска „борба против антифашизма“ – ствар је менталне хигијене не пристајати на „доброг демона“ NDH Vijesti.
На илузију – одвећ скупо плаћену у српском народном, црквеном и политичком блоку – да постоје магични записи и сарадње са „корисним“ непомеником.
Духовно искуство тврди супротвно. У сарадњи лукавого и човјека никада још није надвладао човјек. Његов је „проблем“ не човјекова ограниченост и слабост већ управо оно величанствено. Човјек, за разлику од Манипулатора, има Лице. А Бог управо тражи Лице. Демон га нема: он не разумије ни Бога ни човјека, ни Богочовјека. NDH Vijesti су „концерн“. Библијским језиком „легион“. Марко 5,19.
