Ђаво је у детаљима, Бог у цјелини (поводом текста Р. Љушића „Не верујте Црној Гори“)
„Читава издаја српских стремљења, нада и очекивања које се десило од 30.8. наовамо – а које није ни прва, ни посљедња борба коју морамо да добијемо да нам се српске мошти Св. Василија и Св. Петра не врате у наш оквир у коме нећемо прелазити никаве „границе“ створене да нас раздвајају – искориштена је да се једним јефтиним и најприземнијим психолошким механизмом (оним одустајања од заједничког живота уврјеђење младе) оправда сада „србијанска“ позиција против српског интегрализма“.
Пише: О. Дарко Ристов Ђого
Један од мојих румунских познаника непрестано ми је захтијевао да му пишем о дешавањима на простору бивше Југославија. То ми, свакако, не би био проблем да он није тражио специфичан модел писања: „знам“, каже, „да се људи у суштини и воле и сарађују, немам времена да читам о томе. Пиши ми само зажетке конфликтних односа данас и њихову историју“. Ту се негдје завршио наш однос. Иако смо се и касније виђали на неким од конференција, никада нисам нашао ни воље, ни начина да му испуним жељу, а због личне менталне хигијене и духовнога здравља (вођен оном опоменом старца Пајсија о мухама и пчелама и шта свака од њих може да нађе и на ливади и на ђубришту), нисам желио да преузмем улогу коју хришћански доживљај свијета приписује само демонским бићима, увијек спремним да сажму људске слабости и конфликте.
Наравно, то не значи да неко други не би био спреман да учини тако нешто. Ево, рецимо, најновијег чланка Р. Љушића под називом „Не верујте Црној Гори“. Ставови које је Р. Љушић у њима изнио нису нови и раније су нам познати. У питању је једнострани низ из контекста извађених историјских података које би врло радо, вјероватно, потписали и дукљанско-„crnogorski“ историчари Аџић, Андријашевић или Паповић. Биланс је то тужног и вјечитог српско-српског спора у новоме вијеку, који Љушић – опет у маниру HRT-a, N1, помињаних „историчара“ и свих осталих верзија усташке правашке идеологије – назива „србијанско-црногорским“ спором.
Љушић се труди – као што се и иначе трудио – да свој у суштини авнојевски став који он историјски идентификује са обреновићевским српским изолационизмом а оправдава заиста недостојним поступцима и резонима краља Николе (који, као и сви српски владари, није могао да се отргне од властољубља) оправда и пројектује у данашњи момент. Тако се конструише наратив о дугогодишњем, у суштини „издајничком“ менталитету црногорских Срба – народа који јесте збуњиван (и данас је! Много!) разним идентитетским експериментима и притисцима, али народу, српском, истинском, који се управо у својој борби за свој опстанак и идентитет окретао Србији и Српској током цјелокупног времена гутања сузаваца и жиљења у апартхејду. Народа који је и сам трпио и трпи и асимилацију и деполитизацију и посљедње што му треба јесте лажно „обреновићевство“ а заправо авнојевство Р. Љушића. Да ли би вриједило одговарати Љушићу низом чињеница о томе да су његови увиди погрешни? То би било могуће када би се цјелокупна историја српске Црне Горе – а таква све до 20.вијека јесте цјелокупна њена историја – као и историја Србије и свих српских земаља могла ставити у низ, попут његовог низа међусобних неспоразума, себичних инетерса и зађевица.
То напропсто није могуће јер проблем са Љушићевим текстом није у томе што је он тек тако лажан већ јер је полулажан, она отровна смјеса тачних податка и погрешних интерпретација, тачних података извађених из контекста. То је она „полулаж“ гора од сваке лажи, како би рекао патриајрх Павле. У питању је срамотна апотеоза – подједнако дефетистичка и капитулантска – једног историјског процеса којим се Црна Гора одвајала од Србије и остатка српског свѣта, само сада „са друге“ (мада заправо из исте, авнојевско-коминтернске) стране. Читава издаја српских стремљења, нада и очекивања које се десило од 30.8. наовамо – а које није ни прва, ни посљедња борба коју морамо да добијемо да нам се српске мошти Св. Василија и Св. Петра не врате у наш оквир у коме нећемо прелазити никаве „границе“ створене да нас раздвајају – искориштена је да се једним јефтиним и најприземнијим психолошким механизмом (оним одустајања од заједничког живота уврјеђење младе) оправда сада „србијанска“ позиција против српског интегрализма. Ако је и од Љушића, много је! Ако Љушић нема интереса, воље, снаге, ума, душе да се бори за мој српски народ у Црној Гори, за њену прошлост, садашњост и будућност, нека одустане у свом дефетизму и провинцијалном менталитету авнојевско-пашалучком, равночасном противнику интегрализма попут авнојевско-нахијске манијакалне егоцентричности многих у Црној Гори данас (од неоусташа до „Срба“ зеленашких и дуалистичких позиција). Илити, језиком његовог текста: не варајте се: нема никакве разлике између Ђуаконовића/Кривокапића и Љушића који би да се Срби и Срби раздруже и живе паралелно у својој србијанштини и црногорштини. Интегрализам, пак, захтијева много жртве, више разумијевања, оданост Цјелини и то: Цјелини Божијег Бића, цвјелини историјског бића српског народа у свим његовим еопхама и на свим просторима, цјелини борбе за то биће, како бисмо, гледајући Очи изнад нас, и сами једног дана стали у потоње редове у Небеској литургији исте такве Србије – не обреновићевске, не авнојевске, не данашње, већ оне надвременске и свевременске, надпросторне и сверпскопросторне. Да је њу имао у виду, Љушић би знао да је оно што је написао срамота.
Јер ђаво јесте у детаљима – онима које је он набројао.
А Бог у Цјелини.
