Дан касније или није се могло више од мање материјала
Нема ничега личног у мојим констатацијама, ни зависти, ни оптерећности појединцима, али све је указивало да Ненад Чанак, Мико Живковић, Саша Зековић и Веселин Вељовић неће, с далеке клупе, упливати у петерац неког новог љетописа
Пише: Горан Даниловић
Покушаји да историју вјештачки нагурате у један дан, само дан касније, готово увијек, изгледају јадно и бесмислено.
Није мало примјера у којима су чак и сати одређивали судбине царстава. Бивали су то историјски тренуци распадања и пропадања система који су трулили и урушавали се зипујући се потом у један кратки прасак који је изгледао нестварно и немогуће. Ипак, историја таквих болести и дугог боловања онима који су пажљиво посматрали указивала би на то да ће све нестати у даху, у посљедњем чину пропадања.
Много је, међутим, примјера када су оновремени и садашњи креатори живота пожуривали процесе, трпали их с намјером у један догађај, пажљиво креирајући своје учешће и улогу како би извјесно наџивјели и надиграли оно што је куцало на врата.
Није, ипак, крај кад „ја кажем да је крај“, нити је почетак тако лако ухватити.
Сва пратећа збивања око устоличења Митрополита на Цетињу имала су одлику вјештачког упумпавања и надоградње једног посве нормалног дана, и то садржајем и ликовима који се са маргине нагуравају у центар фабуле.
Нема ничега личног у мојим констатацијама, ни зависти, ни оптерећности појединцима, али све је указивало да Ненад Чанак, Мико Живковић, Саша Зековић и Веселин Вељовић неће, с далеке клупе, упливати у петерац неког новог љетописа.
Било би и некако фарсично, неизбирљиво, да Ђукановић отпочне нову еру у кожном сакоу. Само једном, у времену раскопчавања оне државе, исти такав џемпер имао је смисла.
Донекле се разумијем у политички ПР али је промашио и када се на крају „испланираног“ али другачије завршеног евента појавио без оног наметљивог кожњака, само са раздрљеном кошуљом. Изненада, заличио је на „одртог“ виновника какве протутњале кафанске туче.
Претходно, није помогла ни спектакуларна оргиналност са обурдавањем стијена на пут и паљењем половних гума.
Цетиње није заслужило да на такав начин, још једном, и то ко зна који пут, уђе у историју. Није никада прије па је сценариста морао знати да неће ни сад.
Да је наставио више да чита и мање да пише савјетник Вељовић би знао да полицијске легије на периферији Рима не мисле да је он Максимус којега чека оседлани ат и командно мјесто само да се појави и каже „ја сам онај који јесам“!
Другачије је то у филмовима, команданте, чисти, брутални Холивуд.
Ипак, од свега виђеног и немоћног, најнестварније, скоро митски, изгледао је бивши „канонски“ и троструки предсједник Филип Вујановић.
Када сам га видио да кораком збуњене срне излази на барикаду, помислио сам да је залутао, да му није јасно откуда ти људи и тај тренутак? Као да је желио да шмугне помоћним путем, али су га бездушни ловци натјерали право на чеку. Признајем, негдје ми се омакла и мисао да је кренуо на устоличење Митрополита, просто по навици, у „једину канонску Цркву коју он признаје“, али ме и истим, брзим махом, тргла стварност. Ипак, не. Опет су га изгурали на позорницу иако је то тражило несебичну сугестивност и посебну аргументацију. Замишљам како је, осјетивши немир и нелагоду, аутомобил бившег предсједника једва извукао уз Кокоте, како се раздвајао од живота мимовозећи поред Царевог Лаза, како је тужно мигао Корнетима и знао да је готово кад је видио таблу на којој је писало Метеризи. Дао бих најљепшу причу да ми је било чути разговор бившег предсједника Вујановића и његовог аутомобила када су пролазили кроз Мекавац – најдужи тунел на овој страни свијета.
За то вријеме, на Цетињу, Миливоју Катнићу није било јасно ко је звао Вујановића и откуд тај мањак историје у дану који и онако није много обећавао. „Е, мој Филипе, да је госпођа Весна Меденица, на коњу седланику, протуњала преко Белведера и слећела у подножје Стијовићеве Виле, добило би се на епској тежини. Овако, да се разилазимо!“
Није се могло више од мање материјала. Историја, ипак, није толико непредвива.
Можда се и радило о дану који је увод у неки очекивани крај? Можда је то осјетио и Ђукановић поручивши управо то; ово крај Митрополије и Српске православне цркве.
Сачекајмо, међутим. Само је један у низу који је то најављивао у минулих пола миленијума. Није изгледао баш пророчки стабилно и надахнуто, макар колико Риска у Белој Лађи.
Несумњиво, једино је профитирао Ненад Чанак. Дочекао је након скоро деценије да још негдје у региону може да буде у центру пажње, а да му новчаник није потребан.
