Војвођанске приче: Видимо се код Милетића!

Споменик вођи аустроугарских Срба у Новом Саду два пута постављан, а прашина се не слеже већ 76 лета. Питања коме народни трибун прети, зашто и чему окреће леђа не престају. Данас омиљено место за састанке

ВИДИМО се код Милетића – најчешћа је одредница на коју се Новосађани позивају било да уговарају рандеву, бежање с часова, одлазак у биоскоп, политички митинг, или нешто сасвим пето.

Тако је већ 76 година (с мањим прекидом током окупације) од оне јесени 1939. године, када је Светозару Милетићу (1826 – 1901), српском политичком вођи, адвокату и новосадском градоначелнику подигнут споменик.

Народни трибун у бронзи, у натприродној величини, висок седам метара, тежак 30 тона, огрнут пелерином и пркосно уздигнуте деснице, исклесан је у атељеу Ивана Мештровића и постављен на тргу између Градске куће и Катедрале имена Маријиног. Оба ова симбола града изграђена су 1895. године.

Код Срба склоних спорењу, нарочито са историјом, ни неспорно најзначајнији вођа у Хабсбуршкој монархији није мимоишао оспоравања. Истина, мање их је имао за живота, а више у његовој тзв. бронзаној фази. Нека трају до данас.

Да ли је било боље идејно решење Хрвата Ивана Мештровића, или зачетника српског вајарства, притом Новосађанина, Ђорђа Јовановића? Зашто Милетић има уздигнуту руку? Коме прети? Зашто је окренут леђима Градској кући, у којој је у два наврата био градоначелник?
ПОЛИТИЧАР И ПЕСНИК
Мало је познато да се Милетић бавио и песништвом. Најзначајнија његова песма је „Спасова ноћ“, а најпознатија „Већ се српска застава свуда вије јавно“. Литерарни рад почео је у слободарским стиховима у часопису „Славјанка“, чији је био уредник и издавач. Био је први уредник листа „Застава“, који је окупљао многобројне српске писце и националне раднике тог доба.

– Мислим да није ту реч о симболици, него о логици – каже историчар др Драго Његован.

– Логичније је да је леђима окренут Градској кући, а лицем ка катедрали и Саборном православном храму, који се налази на крају главне, Змај Јовине улице.

Његован, међутим, додаје да је од Мештровићеве верзије споменика мање милитантна била Јовановићева верзија споменика, али је на конкурсу, расписаном 1935. године, ипак, победио Мештровић „јер је био у великој љубави са династијом“.

– Милетић је за Србе у Аустроугарској био неприкосновени вођа, али је био веома критичан према Обреновићима, као и хрватским политичарима и њиховом ставу о хрватском државном праву – наглашава Његован, додајући да је откривање споменика било величанствено, „нема ко није био, али, ето, вајар Мештровић је изостао, имао је другог посла“.

Заиста, тог 2. октобра 1939. године, нешто пре осам часова, у Нови Сад почели су да пристижу званичници, а међу првима је дошао др Александар Моч, председник Матице српске и Одбора за подизање спомника, затим председник новосадске општине др Милош Петровић, инжењер Дака Поповић и остали. Присутна је била и Милетићева ћерка Милица, удова Јаше Томића, другог великана овдашњих Срба.

У новосадском листу „Дан“ забележено је да се на Тргу окупило око 30.000 људи. Када су великодостојници заузели своја места, а после беседе др Александра Моча, скинут је застор којим је споменик био покривен, те се пред масом указала џиновска фигура бронзаног Светозара. Хор певачког друштва отпевао је „Боже правде“, а пред микрофон је затим стао председник Краљевске владе Драгиша Цветковић.
СТАТУА ИЗВАЈАНА У ЈАБЛАНИЧКОМ МЕРМЕРУ
Споменик Милетићу извајан је од јабланичког мермера, као и спомен-обележје Незнаном јунаку на Авали. Када је 1944. године на иницијативу Васе Стајића споменик враћен на главни новосадски трг, постављен је на нови постамент од сивог мермера, а вајар Павле Радовановић уклесао је 1951. године текст који и данас стоји: „Светозар Милетић 1826 – 1901, рад Ивана Мештровића 1939“. Данас је ово Мештровићево дело на списку споменика културе од посебног значаја.

Новосадски хроничар и публициста Зоран Кнежев подсећа да је Милетићев споменик уклоњен са постоља непосредно после уласка мађарских окупационих снага, средином априла 1941. године.

– Дуго се налазио у бившој касарни Возарског ескадрона, на крају Кисачке улице, где су га родољуби благовремено маскирали и сачували од уништења – вели Кнежев. – Други пут свечано је постављен и откривен 10. децембра 1944. године у присуству представника народних власти, које су поводом овог догађаја издале посебан проглас.

Мештровић (1883 – 1962) ни овој свечаности није присуствовао.

– Прекори који су упућени Мештровићу да намерно није хтео, као Хрват да учествује на свечаности откривања споменика, мислим да немају смисла – сматра Кнежев. – Прво, он је био веома одан југословенској идеји, а друго – није волео параде и церемоније. Никада, ни у једној прилици није учествовао на свечаностима, када су откривани његови радови, па зато, ваљда, није дошао ни у Нови Сад.

Новости