Ново ратно жариште: убијен генерал, падају летелице!
Од ноћи, 12. јула, сведочимо новој војној ескалацији односа између Јерменије и Азербајџана, из које, како би се указало на њену драматичност, издвојене су следеће вести: јучерашње признање азербајџанског Министарства одбране да је у пограничној зони између две државе погинуо генерал и неколико високих официра азербајџанске војске; данашња информација из Јерменије о обарању две азербајџанске беспилотне летелице (дронови) израелске производње; вест из Бакуа о уништењу једног објеката и јединице јерменске војске.
О уништењу азарбајџанског дрона и јединице јерменске војске погледајте следеће видео снимке:
Шта се, заправо, догађа?
Током посљедњих месеци знатно су се интензивирала кршења режима примирја која све чешће укључују и примену тешког наоружања. Та кршења кулминирала су 12. јула, када су се положаји азербајџанске војске као и азербајџанска села у регији Товуз дуж државне границе између Азербајџана и Јеррменије нашли под интензивном паљбом тешке артиљерије с положаја на којима се налази јерменска војска. Тада су погинула 4 азербајџанска војника а још су четворица била рањена, а јерменска војска је одбацила супарничке јединице и заузела неке њихове дотадашње положаје.
Ту је битно нагласити следећи елемент: ради се о простору међудржавне границе, далеко од спорне зоне Нагорно Карабаха који је под влашћу Еревана и који Азербајџан сматра својим државним простором, окупираним од стране Јеррменије у време турбулентних збивања пред распадом СССР-а када Азербајџан није био у могућности никаквим озбиљнијим војним средствима спречити такав сценарио, којим је, осим Нагорно Карабаха, јерменска војска заузела и неке регије Азербајџана које су неоспорно њихова државна територија, а какво је стање и данас. Подсећамо како је Нагорно Карабах био део азербајџанске територије који је већински насељен јеррменским становништвом.
Дакле, јерменска је војска пре три дана извршила напад на положаје азербајџанских снага на неспорном делу државне границе, у зони Товуз, из себи знаних разлога. Службени Баку такав потез Еревана сматра агресивним чином којим се настоји прикрити све сложенији политички положај Јеремније у међународној заједници када је реч о државно-правно статусу Нагорно Карабаха. Једна од (полу)службених верзија Бакуа након описане најновије ескалације односа (која има своју утемељаност али и поједина ограничења), наводи, како тиме Јерменија „отворено показује како има за циљ искористити нове позиције и повећати напетости у региону, уместо да елиминише последице сукоба и повуче своје окупацијске снаге с међународно признатих територија Азербајџана”. Баку притом подсећа како је 1993. г. Веће сигурности УН-а усвојило 4 резолуције у којима се захтева тренутно и безусловно повлачење јерменских трупа са свих окупираних територија Азербајџана и повратак свих избеглица и унутарњо-расељених особа на њихове земље. Резолуције ВС осуђују употребу силе против Азербајџана и окупацију његових територија те потврђују суверенитет, територијални интегритет и неповредивост граница Азербајџана, а што Јерменија до сада није испунила. У том смислу, наводи даље азербајџанска страна, нису поштоване нити одлуке и резолуције Главне скупштине УН-а, ОЕБС-а (Организација за европску безбедност и сарадњу), Европског парламента, Већа Европе и других међународних организација. Азербајџан сматра како Јерменија ескалирањем сукоба на неспорном делу међудржавне границе настоји приморати руски пандам НАТО савеза – Организацију договора о заједничкој сигурности (чија је чланица и Јерменија, а Азербајџан није), на реакцију и његово јасно заузимање пројерменског става по питању целокупног сукоба те земље са својим исламским суседом. Али није све тако једноставно.
Наиме, сукоб две државе одавно је у управљачком смислу том кризом изван примарног одлучујућег деловања и Еревана и Бакуа. Осим тростране међунардоне “тројке” која по њему води главну реч (САД, Русија и Француска), на њега итекако утичу и односи између Русије и Турске, с обзиром како две земље, свака са своје стране, подупиру велике антагонисте и непријатеље: Руси Јерменију, Турци Азербајџан. Али те су потпоре врло прецизно доциране иако у вербалном смислу гледано оне знају бити и врло оштре. У њима се итекако води рачуна да не би додатно оптеретиле руско-турске односе који се последњих година интензивно развијају. Управо су данас Москва и Анкара обновиле међусобни ваздушни промет, обустављен пре неколико месеци због пандемије коронавируса, што би требало припомоћи и турском туристичком сектору; интензивна је њихова привредна сарадња; политички интензивно сарађују по питању решења сиријске и либијске кризе где немају заједничке погледе око низа битних питања али их итекако држе под међусобним надзором и спречавају ескалацију која би угрозила међусобне односе који имају знатно већу перспективу од локалних проблема итд.
У тим и таквим околностима, нити споменута проруска војна организација, чији је члан Јерменија, уопште нема намеру активирати свој чл. 4 о заштити једне од нападнутих чланица (осим у радикалном случају развоја стања с обзиром да је Јерменија руски стратешки геополитички савезник, важан за шири блискоисточни простор с обзиром на тамо стационирану велику руску војну базу, укључно и ваздухопловну), а најмање када се ради о проблему Нагорно Карабаха. Истодобно Анкара, независно о томе што је турско Министарство спољних послова синоћ оштро осудило јерменске нападе на азербајџанску војску и “јерменски национализам” везан уз “окупацију Нагорно Карабаха” и изразило наставак своје пуне подршке азербајџанском народу и политичком врху те земље, из истих разлога не потиче председника Азербајџана Илхама Алијева на покретање одлучне војне интервенције с циљем ослобађања Нагорно Карабаха.
С друге стране јерменски лоби врло је активан и на Западу и од њега управо сада тражи помоћ за заустављење “агресије” Азербајџана. Тако је Јерменско национално веће Америке (АНЦА) синоћ саопштило како ће Заступнички дом америчког Конгреса размотрити могућу забрану извоза оружја Азербајџану. Један од мотива је и наводна претња како ће азербајџанска војска обарати цивилне ваздухоплове Јерменије који лете у Нагорно Карабах (изоловану територију, одвојену од копнене границе с Јерменијом, окружен азербајџанском територијом).
Овде је важно напоменути и како председник Азербајџана Илхам Алијев по питању решавања проблема Нагорно Карабаха има прилично снажну опозицију и унутар генералитета своје војске али и одређених унутарњих политичких токова, који заједнички заговарају војно решење кризе, сматрајући како је наступио повољан тренутак за војну опцију – својеврси “Дан-Д”, с обзиром на наводне руско-јерменске несугласице од времена револуције у тој земљи од пре две године. О томе сведоче и синоћње масовне демонстрације грађана у Бакуу, којима се отворено тражило проглашење опште мобилизације и покретње рата против Јерменије с циљем враћања Нагорно Карабаха, при чему су демонстранти у једном тренутку упали и у зграду парламента након чега је интервенисала полиција и протест разбила.
Наиме, председник Алијев се војној опцији у садашњем тренутку оштро противи и разумно сматра како за њу још није дошло време, али, такође, и одлучним мерама пред домаћом јавношћу јасно даје до знања како је једино он тај (а не поједини генерали или опозиција) који, као заповедник оружаних снага о томе може и хоће одлучивати.
С друге стране Јерменија има и својих унутарњих разлога за покретање најновијих војних инцидената. Наиме, тамошња је јавност већ дуго незадовољна, како сматрају, пасивним и дефанзивним понашањем њихове војске на азербајџанске пограничне провокације. Тј. захтева од своје владе чвршћу акцију а не само реакцију. Могуће је како је јерменски државни и војни врх зато и одлучио показати како то ипак није тако. Јер њихова је војска сада, не само покренула нови, ко зна који по реду међусобни инцидент, него је то учинила на неспорном делу међудржавне границе, при чему је и освојила нове положаје.
Хоће ли их она успети и задржати с обзиром на динамичан развој ситуације, хоће ли њима “трговати” или пак нешто треће, у овоме је тренутку још прерано за рећи. Али посве је јасно како две кључне земље – Русија и Турска, у овоме тренутку никако нису заинтересиране за ратну опцију између те две земље, која би дефинитивно резултирала и њиховим сврставањем на једну од двеју страна, на овај или онај начин – посредно или непосредно. Можда би неко трећи управо због тога и био заинтересован за војну опцију решавања овог, вишедесетлетног опасног и експлозивног кризног жаришта у кавказком региону (који би се, онда, врло лако прелио и у суседне регије), али ти “трећи” су физички ипак далеко од саме зоне конфликта и на њега нити у политичком нити у војном смислу нису у стању утицати ни приближно онолико колико то могу Анкара и Москва.
geopolitika.news
