“Срце злочина – Јагње на заклање” Павле Булатовић
Пише: Мишо Вујовић
Раскрчио је бриљантни Ивица Виденовић, својим документарцем “Срце злочина јагње на заклање” многе у коров зарасле стазе које воде до расветљавања убиства Павла Булатовића. Али кога брига данас за епилог атентата на министра војног, непостојеће државе коју су подједнако газили њени творци и њени џелати.
Као што у мутној глави нема чистог погледа тако међу дивљим зверима не постоји милост. Постоје сурова правила садржана у вечној песниковој дефиницији неправде “вук на овцу своје право има ка тирјанин на слаба човјека”.
Али Павле Булатовић није био слаб, осим на људску муку и патњу. Био је јак толико да је код многих изазивао страх. А страх призива мрак. Од страха се мучки пуца из мрака. Није се плашио ни упозорења служби које греше само кад им се нареди, служби које “обневиде” једино на команду да зажмуре. Али сви ћуте са свешћу да мртва уста не говоре. Зато је закон шутње изнад свих закона природе. Сви знају све и нико ништа не зна. А Павле није знао да ћути. Био је свестан куда се креће лађа чији грудобран је држао у својим рукама. Било му је јасно да има нејаког пријатеља и много моћних непријатеља. Био је странац по много чему. Припадао је себи, породици, пријатељима и имагинарној илузији званој отаџбина.
Нису га својатали моћници ни овде ни тамо у окупираном завичају. Био је неуклопив у нову транзицију, још мање спреман да прави компромисе сам са собом. Био је министар војске чији је отпор НАТО алијанси, код слободоумног света изазвао дивљење. “Три дана рата и брза капитулација”, по најавама главнокомандујућег генерала НАТО алијансе Веслија Кларка, претворила су у безмало тромесечно, неселективно бомбардовање цивилних циљева широм Србије. Само на Космету посејане су тоне и тоне бомби, а Војска Југославије је остала готово неокрњена. То је признао и Мајкл Џексон, британски генерал, први командант КФОР—а на Космету. Пример за поштовање који ће маргинализовану војску претворити у респектабилну силу али и у примамљив ресурс за владајућу номенклатуру у Србији.
Ивица Виденовић је у мало времена уклопио много факата са једном необоривом чињеницом. Рафал у Павла Булатовића био је погребни плотун војсци и држави.
Јасно је, данас, након две деценије, и ових педантно поређаних сведочења, да је Павле Булатовић, верно служио, отаџбини, за разлику од оних којима је та држава била сервис за разне марифетлуке, каријеризам, криминал и на крају профит. Јасно је да у серији неразјашњених ликвидација последње деценије двадесетог века, његова смрт носи премису невино проливене крви. Јасно је данас да је овај поштени човек био препрека и Београду и Подгорици,и мафији и корумпираној политичкој олигархији. Јасно је данас, да је у Београду удављена, а у Подгорици сахрањена заједничка држава “два ока у глави”.
Као што је био одан завичају, задојен древним предањем својих предака чији се иметак мерио неукаљаним образом и чистим рукама, тако је био веран домовини носећи у срцу идеал о једнородном и недељовом бићу српског рода. Остало му је то у аменет још од ђеда Нова Богданова и оца Никице Новова једног од највиђенијих Ровчана свог земана, рекли би у Колашинском срезу. Тог аманета данас је достојан и његов првенац Балша, чија непоколебљива оштроумност упакована у тиху разборитост потврђује стару мудрост, да ивер не пада далеко од кладе.
На крају овај филм је оживео много онога што смо већ одавно заборавили, а импресија Ивице Виденовића само потврђује његово истинољубиво дело: “Осећао сам велику силу зла која се надвила над Павлом, и пробао сам да покажем механизме тог лудила власти и новца. Са друге стране, имам осећај да је са Павловом погибијом,умирао и један нама потребни дух лакоће, неоптерећености и неке политичке чистоће”!
