МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ И СРПСКИ ЦАРСКИ ИДЕНТИТЕТ

“Без Косова наш народ нема будућност, зато је витални интерес цркве његово очување.”

Митрополит др ПОРФИРИЈЕ Перић

Била је довољна само ова реченица да се активирају знани и незнани мрзитеља српске цркве, државе и нације и отпочне оркестрирана хајка на нашег Митрополита Порфирија.

Неочекивано и непојмљиво за сваког пристојног човека, који има макар и трунку емпатије и саосећања, као да су се отвориле адске уставе и покуљале су поруге, клевете и најподмуклије сеирење са језика и врхова прстију оних, који не разумеју и никада неће разумети Господа када вели: “Сазидаћу Цркву своју и врата пакла неће је надвладати“ (Мт.16,18). Запљушлали су шамари и ударци по образу Цркве – Тела Христовог, од стране оних, који као да се упињу да понове и што бешње урликну поруге древних христоругача: “Прореци нам, Христе, ко те удари?“ (Мт.26,68).

Напади на српску Цркву трају већ дуже време. Почело је то још далеко пре упокојења Свјатјејшег патријарха Иринеја и Високопреосвећеног митрополита Амфилохија, али се сада усмерила на једног од најистакнутијих, најобразованијих и најкроткојих српских архијереја – митрополита Порфирија и то једино и само зато што је стамено на путу којег су се држала и поменута двојица наших великих покојника.

Није њима главна сметња и замерка што је Високопреосвећени гостовао и медоточно и мудро говорио на једној одређеној телевизији. То је само повод, али главни разлог је управо то што је он и тада и раније јасно изложио, неподељени и безброј пута артикулисани, став наше Цркве о Косову и Метохији и свим другим актуелним питањима од пресудне важности за очување српског идентитета – тј. наше саме бити, без које не можемо ни постојати као крштени и цивилизован народ.

Да су га пажљиво слушали и да су имали воље или капацитета да га разумеју, без обзира на то што гаје нетрпељивост према овој или оној телевизији или према овој или оној политичкој странци или политичару, отупио би њихов другосрбијански фанатизам и заслепљеност. Јер и сам Високопреосвећени Порфирије тада рече: “Фанатизам је, по себи, заправо, несигурност. Онај који је сигуран у свој идентитет, у своју веру православну, који је сигуран у Христа, он нема проблем да скочи у најжешћи огањ, потпуно свестан да неће сагорети у томе.“ Зато је владика Порфирије спреман и готов да поднесе њихову жаоку, јер он није несигуран ни у Христа ни у сопствени идентитет, нити у идентитет Цркве, којој неодустајно и са љубављу служи толике године.

С друге стране, мора бити да су појединцима, као милозвучна хармонија и ангелски славопој зазвучале речи једног (номинално) српског редитеља, који је истовремено гостовао на једној другој телевизији и емисији, које се доживљавају као конкурентске оној на којој смо могли да гледамо владику Порфирија. Тај господин не жали за Патријархом, али жали за Мујом Надаревићем и најпогрднијим изразима говори о покојном владики Амфилохију, без и трунке обзира и смисла за меру, у својој заслепљености и аутошовинистичкој мржњи. Излива сав свој гној на Цркву, којој не припада, по сопственом признању и то баш тада – на ТАЈ дан и ТОМ приликом! Његовим истомишљеницима је то, засигурно, импоновало, али их је силно ражестила блага и очинска, али и косовско-заветна реч митрополита Порфирија у исто време, али на конкурентској фреквенцији. Можда их је то бљување редитељске жучи посебно ободрило, окуражило и довело и у екстатично стање? Као да су се понадали да ће је, ипак, врата пакла надвладати и да ће сада и они, слично својим идеолошким претходницима и очевима, мало зајахати Цркву и попове и, поново, мало обезглављивати овај распети али храбар народ?

Да су слушали шта Високопреосвећени говори, а да се нису усредсредили искључиво на то где он то говори – било би им јасније да Црква није Црква оних који гледају ову или ону телевизију, оних који гласају за ове или оне или оних који уопште и не гласају, који припадају некој првој или некој другој Србији… Чули би његов лековити наук, да Црква не може и никада неће бити партијска, већ саборна, јер

предмет њеног старања није парс, тј. неки делић друштва, већ друштво боголиких личности у својој свеобухватности и тоталитету. Зато Цркву, наравно, занима друштво и тиче је се политички живот, али она није и никада неће партиципирати у њему на партизанским основама и неће делити сопствени народ по тим шавовима. Зато Црква не посматра телевизије као конкурентске, наше или њихове, већ сведочи тамо и где то може и где се за то укаже прилика, интересовање и потреба или где је то умесно и смислено. Зато је она кров, под који су позвани и први и други и наши и њихови – сви, без разлике и без задршке. Црква није позвана да се опредељује и арбитрира у питањима дневне политике. Није призвана ни да поништава или заузима место политичких странака, већ да буде место сабрања, где су такве поделе ирелевантне и беспредметне.

Можда ће наследницима титоистичког богоборства требати мало времена да се привикну на чињеницу да је Црква позвана и призвана да сведочи, а не да ћути и да дозволи да буде сабијена у порту и ограничена на вршење обреда. Можда ће им требати још мало времена да им неко дојави да је Броз умро и да је његов вакат давно прошао. Можда ће тада разумети и поруку Светог Владике Николаја, који рече: “Ви презриво ћутите о Богу; зато ће камење проговорити: А кад камење проговори, ви ћете хтети говорити, али нећете моћи. Узеће се од вас и даће се камењу. И камење ће бити људи, а ви камење.“ Црква је, дакле, грађевина у коју се уграђује живо камење (1.Петр.2,5), а не сервис за чешање ушију оних који би на друштвеним мрежама да бирају и смењују патријархе, иако Цркву нити разумеју нити јој, суштински, припадају.

Можда ће се, једном, са стидом сетити своје садашње пљувачине на Цркву и митрополита Порфирија, чија служба је сасвим у духу оне латинске: Номен ест омен (име је знак). Јер, понављамо, ако послушамо шта човек говори, а не одбацимо га само због тога што то говори на месту које неко не симпатише, ми ћемо, заиста видети да је овај наш архијереј по промислу Божијем, добио име по порфири – по царском идентитету. Јер је његов, као и призив сваког архијереја, свештенослужитеља или мирјанина да послужи Богу и Цркви Његовој, у свом њеном порфирородном и царственом достојанству и идентитету.

То је требало да чују и разумеју незнавени опадачи и ружитељи Цркве у пастирским речима владике Порфирија, јер једино сабрани у Цркви, а не закрвљени, раздробљени и атомизирани по политичким или медијским линијама, ми ћемо бити достоји нашег вечног призива: “А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну светлост своју“ (1.Петр.2,9).

Александар Ђурђев, председник Српске лиге