Сто година од рођења Јована Солдатовића
Уметник познат по монументалним делима широм некадашњих југословенских простора, оставио је иза себе позамашну уметничку заоставштину
Нови Сад – Пре 100 година рођен је један од знаменитих српских вајара и зачетника модерне скулптуре Јован Солдатовић. Сремац, родом из Черевића, подарио је Новом Саду, у коме је провео велики део свог живота, неке од најпрепознатљивијих симбола овог града ‒ фигуре „Породице” на кеју (1971), „Разиграних коња” (1973) на сајму, „Борбе јелена” (1965) на Петроварадинској тврђави.
Његов новосадски „Ђура Јакшић” (1982), у бронзаном мантилу и са шеширом на глави седи у Дунавском парку. Иста таква фигура песника постоји и у београдској Скадарлији, где дочекује неке нове боеме. У меморијалном комплексу Крагујевца, кошчате фигуре старица, „Суђаје” (1979), држе новорођенче и одређују му судбину. У спомен жртвама фашизма Шајкашке области посветио је своје издужене фигуре људи у атару Жабља, висине девет метара (1962). Један је од аутора Спомен-парка „Сремски фронт” недалеко од Шида…
Уметник који је познат по својим монументалним делима широм некадашњих југословенских простора, оставио је иза себе позамашну уметничку заоставштину у виду цртежа, мањих галеријских скулптура, рељефа… Један део тог породичног фонда изложен је сада поводом стогодишњице његовог рођења (26. новембра 1920), у холу Историјског музеја Новог Сада, у сарадњи са Студијом „Солдатовић”, и сином вајара Срђаном Солдатовићем.
По вокацији лекар, али и ликовњак, са својих 26 самосталних изложби у области дизајна, каже за „Политику” да су у заоставштини његовог оца затекли „два кубна метра папира”. Требало је читав живот, како наводи, да се све то прегледа, у покушају да се спасу скице и цртежи.
„Некада је он бежао у графику, али првенствено то су вајарски цртежи на ковертима, на блокчићима, који имају неку драгоцену вредност и за историчаре уметности, а верујем и за студенте ликовности, или будуће вајаре. Претоставка је да се то мора сачувати и то смо и урадили. Ово јесте место где то и треба учинити. Мој отац је за собом оставио дневничке записе, документацију, исечке, каталоге и то је сортирано у албумима који треба да се чувају у овај кући”, каже аутор изложбе „Искре из стваралаштва Јована Солдатовића”.
О том наслеђу, отворио је причу, како је објаснио, правећи сажетке, групишући мотиве и нумеришући их тако да сваки може да буде накнадно допуњен, јер верује да ће се временом појављивати оригинални цртежи.
„Невоља је што његови исписници, вршњаци, вероватно деле са њим неке друге просторе, али претпостављам да ће њихови наследници реаговати на ово и да можемо направити једну врсту матичне збирке”, каже млађи Солдатовић.
У Историјском архиву Новог Сада сматрају изузетном чашћу сарадњу са породицом уметника јер, како наводи директор установе Петар Ђурђев, вајар чија се стогодишњица рођења обележава ове године, јесте један од отаца модерне скулптуре некадашње Југославије и један од најзначајнијих стваралаца који је живео у „Српској Атини”.
Један део мемоарске грађе остаће, по речима директора, у Архиву и биће полазна тачка за истраживање дела овог вајара јер се поред значајних награда и признања виде и његови лични, породични моменти, све оно што јесте условљавало рад уметника.
Изложба ће моћи да се посети и онлајн, на сајту Архива, а с обзиром на ограничена окупљања у доба епидемије која влада, трајаће и у јануару, а могуће и после тога. „Дакако су људима, поред борбе за здравље, потребни и овакви садржаји”, каже Ђурђев.
За њега су Солдатовићеви радови део колективног наратива, али и личног, породичног сећања на трауму из Другог светског рата, коју памте и Нови Сад и Шајкашка, а коју је вајар успео да персонификује у бронзи, кроз споменик „Породица” на новосадском Кеју жртава рације.
Био је ангажовани уметник који је 1968, поводом Године права човека, под покровитељством Унеска, поставио своје скулптуре на отвореном простору Петроварадинске тврђаве, где је имао атеље. Излаже „Људску фигуру са мртвим дететом” (1961), високу десет метара, која је касније, 2003. године, доспела у сталну поставку Музеја савремене уметности града Хирошиме.
На отвореном простору старе тврђаве излаже и 1972, преплављујући је са 72 лобање од гипса унутар којих поставља светло – „Дође ли рат, одоше људи”. Ову инсталацију, донекле измењене, поставља и у време НАТО бомбардовања Југославије, 14. априла, на рушевинама новосадског моста који је тада носио назив по маршалу Титу, подаци су из богате биографије уметника који након смрти 2005. у Новом Саду почива на гробљу у родном Черевићу.
