Књига Зрно рата Драгана Вујичића

Књига Зрно рата Драгана Вујичића новинара Новости појавила се у понедељак 16 новембра а најављена је на Пешчанику Наташе Кандић 30.10 под именом Ревизионистичка читанка Министарства одбране у склопу напада на Мирослава Тохоља уредника Издавачке куће Одбране и његове селекције књига, публикација и тема које овај Издавач објављује.

Аутор је каже затечен да је књига коју није имао у рукама прво залутала у Пешчаник где је оцењена као ревизионистичка.

Иначе Зрну рата је сабрано 50 животних прича људи који су пре 20 година у иниформи бранили своју земљу од НАТО агресије. Књигу је уредила Снежана Ђокић и може да се купи у књижари Одбране Васе Чарапића 24 у Београду или наручи преко сајта Одбране.

Причу која следи објављујемо уз дозволу аутора.

 

МЕРИ ВОЛШ ИРСКА ХУМАНИТАРКА И ПИСАЦ КОЈА ЈЕ 10 ГОДИНА РАДИЛА У ЈУЖНОЈ ПОКРАЈИНИ

НА КОСОВУ ГЕНОЦИД И НАД БОГОМ

Глоса Камен из села Девет Југовића у Ирској чека повратак Срба

Глоса Књига“Скривени геноцид“ коштала ме посла

Глоса Немци су вас и овом рату“обележавали“

-ПОСЛЕ 10 година рада у међународним иниституцијама на КиМ тврдим да је Косово у рукама албанских и међународих криминалаца.Под „шлемом“ УН и ЕУ од 1999.над Србима Косова је почињен велики злочин који су предводили терористи ОВК док их КФОР и УМНИК штитио-овако говори Мери Волш, стручњак за развој УН која је од новембра 1999 пуну деценију радила за програме УН и ЕУ.

Иркиња је у Пећ дошла новембра 1999. као волонтер Ирске НВО. Већ од следеће године постаје носилац пројеката финанисираних од стране УН и ЕУ. Током рада на КиМ „засметала“је колегама 2.000 пошто је иниситирала да макар и симболична помоћ иде и у српске средине. „Вишак“у особљу ЕУ и УН је постала 2009. када се посумњало и да стоји иза књиге „Скривени геноцид на Косову против Бога и хуманости“ коју је потписала Исулт Хенри. Књига састављена од 12 страшних прича о геноциду над Србима, Хрватима и осталим на Косову од јуна 1999. па до 2006. објављена је на енглеском језику у Вашингтону и врло брзо се на Косову сазнало ко је прави аутор.

-Књигу сам објавила под псеудонимом и „није ми помогла“ у каријери-открива она. Од 2009. упркос стручности и великог искуства не могу да добијем посао у међународним организацијама па ни у Комесаријату за избеглице. Усудила сам се да пишем шта се заиста догађало и догађа на Косову али није ми жао.

Волшова говори да је идеју да напише истину о страдању Срба добила 2006. пошто је у Пећкој патријаршији, у Књизи успомена из светиње прочитала запис који је претходно оставио француски официр:

„Хришћани су напустили Бога иако Бог није напустио њих. Ово свето место је вечно сведочанство о Божијој велични. МИ странци имали смо моралну обавезу према овом свету,  према овој светој цркви усред зла јер су патње хришћана овде неподношљиве у неприхватљиве. Ми смо починили овде на Косову злочин против Бога и човечаности“!

-Тада сам схватила да нисам једина од Европљана која види страшну истину. Сетила сам се приче из Ораховца како су Немачки војници КФОР пре одласка кући долазили у домове Срба да се извину јер нису имали наређење да их штите. „Синула“ ми је реченица мог регионалног администратора УНМИК из 2001. да је „међународна заједница на КиМ у ствари потценила устрајност Срба да остану на својим огњиштима“.

Мери даље сведочи да је књигу „која ју је скупо коштала“, лично доживела обилазећи српске средине. Вели, ако написано има неку поруку онда је то да се догађања на Косову могу поновити и у остатку Европе и света. После свега што је урађено Србима на КиМ, свака нација на свакој тачки земљаске кугле може да стрепи.  Довољно је да се удруже пропаганда и међународни криминалци са локалним терористима-тврди она.

Иркиња се сећа како је у Пећ стигла новембра 1999. Одмах јој је било чудно што су њој и колегама Албански преводиоци саветовали да сагињу главе у аутима док пролазе српским селима. Световано им је да Србе никако не гледају у очи!?После неког времена, вели, отишла је до штаба Италијанског КФОР и измолила их је да је превезу до српске енклаве у Гораждевцу.

-ПО доласку у село, схватила да ти људи живе у Конц логору и да је то јавна тајна. Срби су ми испричали да су под сталном ватром ОВК из суседних Албанских села и да КФОФ и УНМИК не маре много. А, пошто се прочуло да сам посетила Србе у Гораждевцу у моју канцеларију је дошао локални командант ОВК са пиштољем и гранатом. Није ме уплашио.

Прича Иркиња и да је због идеје да се обнови Културни центар у српској средини једног дана код ње у Пећ стигао цео наоружани штаб терориста ОВК. Поново узалуд. Када је у лето 2000 успела да добије средства од своје НВО и да од мајке Фавроније из Пећке патријаршије купи две краве за најсиромашнију породицу у Гораждевцу морала је да доставља десет пута више папира и признаница него што се „правдала“ помоћ која је ишла за Албанце.

Говори и да је октобра 2000. добила посао менаџера програма у мисији Агенције ЕУ за развој. Тај посао јој је омогућио да путује широм покрајине и да забележи неке од највероватнијих прича о страдању наших сународника.

-Када ме неко пита о данима службе на Косову прво се сетим Јулке Радоњић из села Девет Југовића крај Приштине. То је зато јер сам камен из њене баште донела овде са собом у Ирску и вратићу га на Косово онда када се Срби врате у Девет Југовића. Тај камен је посебан. Некако је црвен, тврд,  жилав, баш као шту су косовски Срби-прича Иркиња.

Мери је у српско село које пре рата имало 1.200 становник дошла 2.000 чувши да је Британски полицајац уградио аларме на српске куће да звоне у међународну полицијску станицу када терористи ноћу „отворе“ ватру. Тада је први пут срела Јулку и њеног сина Радоша.

-Џабе су ту аларми звонили сваку ноћ, терор није престајао. Јулкин син је рањен кроз прозор у кичму октобра 2001. и лечен је Крагујевцу. Јулка је остала последња у селу јер није хтела да напусти мужевљев гроб. Када сам дошла да је видим, марта 2005. молила ме је да је возим у Крагујевац јер четири године није видела непокретног Радоша. Вратила сам се после седам дана по Јулку и чула да је умрла код синове постеље. Камен је сећање на њу…

Запис Волшове из села Мушниково у Жупи из 2.000 и данас звучи невероватно. Документују га фотографије које је хероина из Даблина направила упркос томе што су немачки војници дизали оружје на њу.

-Пред краје новембра дошла сам у село чувши да је претходног дана гранатирана српска црква и да је улаз потуно уништен. Пролазећи кроз села у Жупи-Средску, Драјиће, Поткаљају у околини Призрена видела сам да су српске куће означене жутим крстовима и осмотривши Немачке војнике који су били задужени за безбедност тог дела Косова, јавила ми се асоцијација на Други светски рат.Сликала сам српске куће које су за разлику од Албанских биле обележене. Уследио је непријатан дијалог са немачким официрим који је тражио да му дам филмове али сам побегла од немачке патроле у цркву. Нису ме следили..

Волшова додаје да јој је доцније немачки официр објашњавао како су крстови на кућама у ствари значе да су оне прегледане и да нема оружја у њима. Каже, да тим у домовима у ствари није било мушкараца већ само баке. Наводи и да су Албанци непогрешиво из ракетних бацача погађали обележене куће са сигурне дистанце…

Своје записе са Косова Волшова је почела Дневником Миомира Стојановића учитеља из Цернице у Косовском Поморављу. Човек је писао шта се догађа у селу од 9. јула 1999. када су Американци дошли да штите Србе од комишија па све до августа 2003. када је Момир убијен у центру свог села. За четири године колико су их Американци штитили према Момировом дневнику не постоји српска кућа на коју није пуцано. Учитељ је бележио и како гори црква како и ко напушта село, кога сахрањују. Кућа Милорада Симића до учитељове смрти нападнута је 27 пута са 104 гранате…

Када је Момир изрешетан у по бела дана од стране терориста ОВК у центру села,  Амерички припадници КФОР нису дали српској лекарској екипи пратњу да покушају да га возе у болницу…

антр. Страва Урошевца

У СВЕДОЧЕЊИМА Мери Волш налази се и прича настала на основу њених интервјуа са Србима из Урошевца. Запис је направила у Колективном центру Бујановца где су завршили најсиромашнији урошевљани који нису имали како да беже пошто су дошли Американци.

-У Урошевцу су преживели само они Срби који су на време 16. јуна ушли у разапету бодљикаву жицу ОВК у центру града. Са друге стране ограде четири дана су их „нишанили“терористи али од КФОР нису смели да пуцају. Хиљаде људи нису имали ВЦ. По језивој врућини били су без воде све док их амерички камиони нису одвезли до Србије. Они који су остали ван жице су убијени-говори Велш.

У сведочењу из Урошевца записане су и речи Албанског директора средње школе. Наиме, када су петоро српских наставника из школског центра у Урошевцу поново 2.000 дошле овај град да фотокопирају дневнике и дипломе за проотеране српске ђаке у канцеларију директора банули су терористи ОВК и отели двојицу српских наставника.

-Не могу вам рећи ко су они. Знам да Срби могу да ме због тога убију али ако кажем „моји“ће убити и мене и све чланове моје породице-рекао је директор.

антр. ТЕРОРИСТИ ПОД ЗАШТИТОМ

-Још 2000. постало ми је јасно да се на КиМ у ствари води рат наводно распуштеног ОВК са српским цивилним становништвом-каже Мери. -КФОР и УНМИК су штитили само терористе. И да се вратим на речи мог Регионалног администратора: Међунаордна заједница је потценила одлучност Срба да остане на огњиштима!

антр. ДИСКУРС

ВОЛШОВА је присуствовала стотинама састанака службеника УН и ЕУ на којима је расправљано о безебедности Срба. Вели да се увек јављала за реч.

-Одговарано ми је циничнио да су жалбе на безбедност питање“српског дикурса“а да Албанци имају само речи хвале за мисију-сећа се она. -Много је међународних каријера направљено ка Косову, много новца су узели странци. Француски официр из Пећке патријатршије је скроз у праву: Странци су на КиМ починили геноцид и над Богом.