Традиционализам као нови панк
Терор либерализма распомамио се до те мере да је произвео контраефекат, па су млади почели све чешће да се одмећу у традиционализам, као вид протеста против једноумља
Према недавној студији америчког истраживачког центра Пју, који се бави проучавањем друштвених и демографских трендова у САД, најновија генерација младих, тзв. генерација З (они рођени од 1997. наовамо), прва је генерација у последњих сто година која је, у погледу друштвених вредности и политичког опредељења, значајно конзервативнија од генерације која јој је претходила, тзв. миленијалаца. Листови попут Њујорк тајмса и Вашингтон поста који су пренели ово истраживање сматрају да разлог за овај повратак конзервативних уверења и политичких ставова код младих пре свега треба тражити у порасту популизма и десничарске реторике коју је оличавао Доналд Трамп током свог председничког мандата, али и у чињеници да демографски трендови, на дужи рок, фаворизују породице са конзервативним васпитањем јер оне у просеку имају више деце него породице либерално оријентисаних појединаца.
Чини се ипак да зец лежи у неком другом грму, односно да се терор либерализма и политичке коректности распомамио до те мере да је произвео контраефекат, па су млади почели све чешће да се одмећу у традиционализам и конзервативизам као вид протеста против једноумља и онога што се једино може описати као флагрантно кршење свих божанских и природних закона. На Западу, где данас девојке праве селфије да се похвале на друштвеним мрежама после абортуса и где је непристојно рећи да имате маму и тату, а не родитеља број један и два, клатно је предуго противприродно гурано на страну промискуитета, необузданог хедонизма, отуђености, себичности, нихилизма и вулгарног материјализма, па је било логично за очекивати да се ствари из те крајности, пре или касније, почну враћати у равнотежу.
На крају крајева, у природи је младости да се побуни против вредности и ауторитета својих родитеља и друштва у целини. Некада, након Другог светског рата, те су вредности биле претежно конзервативне и колективистичке, па је у складу са тим побуна, која је усмеравала контракултуру хипика и панк покрета, била индивидуалистичка, либерална и прогресивистичка у својој сржи. Данас ствари стоје значајно другачије, те су старомодне, традиционалне вредности постале својеврстан панк.
Драстична промена
Морам признати да ме је ова вест искрено обрадовала, јер је дала потврду да је оно што већ дуже време примећујем као локални феномен у Србији заправо део ширих, глобалних кретања и зеитгеист-а. Све чешће ми се дешава да, када преко друштвених мрежа и на различитим трибинама и скуповима упознајем људе који су значајно млађи од мене (старости од 20 до 30 година), откривам да што је особа образованија и интелигентнија, то је већа вероватноћа да је тврдо национално оријентисана и привржена традиционалним вредностима.
То је драстична промена у односу на време када сам ја био у том животном раздобљу и када смо након петооктобарске „револуције“ са свих страна учени да су национално осећање и традиција нешто назадно и некомпатибилно са савременим светом, чега се треба одрећи ако се жели било шта постићи у животу. Говорили су нам да „Европа нема алтернативу“ и да ћемо, ако беспоговорно пратимо моду и популарну културу које стижу са Запада, спрати са себе воњ балканске паланке и напречац постати грађани света. Сећам се врло добро текста који сам написао 2006. за часопис Европа нација у коме сам ламентирао над чињеницом да међу мојим вршњацима има много више оних који без проблема могу да наведу шест главних ликова америчке хумористичке серије „Пријатељи“ него оних који могу да наведу исти број српских манастира и цркава на Косову и Метохији.
У међувремену, нешто се крупно променило. Операција промене свести српске омладине и наметање комплекса инфериорности, упркос десетинама милиона долара уложених у ту намену, изгледа није уродила плодом, па су млади све масовније почели да се враћају вери, традицији и нацији, јер су видели на примеру старијих генерација куда воде беспућа либерализма, атеизма и самопоричућег космополитизма и југословенства. Дешавања на овогодишњим литијама у Црној Гори, када су мим странице и интернет портали одиграли можда и кључну улогу у ослобађању народа од страха и стварању победничке енергије која врца од духовитости и ведрине, показала су да је та патриотска омладина и те како способна да, у садејству са Црквом, иницира крупне политичке промене.
Слично се догодило и у Србији на јулским протестима против корона мера, када су се, наизглед, ниоткуда појавили неки нови клинци, махом нестраначки опредељени, који су се неустрашиво сукобљавали са полицијом, успут певајући о Косову и српству, што је у подједнакој мери ужаснуло и власт и Н1 опозицију, које су их брже-боље означиле као десничаре и екстремисте.
Као што је Черчил пророчки предвидео да ће фашисти будућности (односно наше садашњости) бити они који себе називају антифашистима, исто тако је сасвим јасно да данашњи аутентични бунтовници нису они међу омладином који изгледају и понашају се у складу са увреженим представама о бунтовницима из холивудских филмова и музичких спотова. То нису они који се тетовирају, имају пирсинге или се бесловесно препуштају стихији промискуитета, алкохолизма и наркотика, већ они трезвени и трезни млади људи који су пристојно одевени и који одлазе недељом на литургију, који воде здрав живот у здравом телу, који читају књиге и који умеју правилно да се изражавају, они који одлично говоре стране језике али не размишљају туђински већ искључиво из српског становишта, који су свесни својих корена и који не беже од породичних, друштвених и националних обавеза и дужности.
Они су ти који поносно и без велике помпе пливају узводно, против глобалне струје (пост)модерности и баналности, ударајући пркосно контру (зло)духу епохе огољеног, потрошачког материјализма и свеопштег нихилизма. Они још увек нису у већини, вероватно никада неће ни бити, али има их све више, међусобно се препознају и проналазе и, у складу с тим, самопоуздање им незадрживо расте.
Уосталом, како запажа руски историчар и етнолог Лав Гумиљов, довољно је десет одсто пасионираних да разбуди цео један народ. Још увек их не можете видети у ударним терминима телевизијских канала и на насловним страницама најтиражнијих листова и најугледнијих магазина (где су и даље доминантни они офуцани титоистички мудраци опште праксе који нам самозадовољно и саможиво поручују да је „отаџбина тамо где је добро, а не где су сарме“), али њихов глас и њихов поглед на свет пробијају се полако али незаустављиво са маргина друштвених мрежа, интернет портала и Јутјуб канала ка главном току српске културе и јавног деловања. У том пробоју, њихови главни адути су: љубав према отаџбини и сопственом народу, супериорно образовање, младалачка одважност, ведрина, искреност, морална неисквареност и специфичан смисао за хумор оних који немају превише да изгубе.
Будућа српска елита
Наравно, систем им у том пробијању спрема бројне препреке и замке, и мораће, пре свега, да науче да подносе како мање способни а подобнији од њих муњевито праве каријере и добијају, путем закулисног деловања замршених, испреплетаних мрежа партијских номенклатура, невладиних организација и моћних страних амбасада, боље прилике за академско напредовање, уносне стипендије и приступ међународним фондовима за реализацију различитих пројеката, како научних тако и уметничких.
Мораће, такође, да се навикну на релативну анонимност, барем у почетку, јер ма колико шармантни, елоквентни и фотогенични били, телевизије и новинари ће увек пре за изјаву или гостовање звати оне проверене кадрове, који не таласају и који не излазе превише из споља зацртаних наратива и политички коректних оквира. Мораће да прихвате да у највећем броју случајева раде без било какве накнаде и конкретне финансијске и логистичке подршке, у своје слободно време, послове од огромног националног значаја и за опште добро, борећи се за истину против домаћих аутошовиниста који су обилато новчано подмазани споља и координисани у свом деловању са различитим обавештајним центрима.
Све те пројектоване потешкоће и трње посуто по њиховим путевима и стазама имају за циљ да их у једном тренутку сломе, да их натерају да загризу удицу и да прихвате неку од бројних непристојних понуда која ће заувек компромитовати њихове принципе или их отерати у потпуно разочарање и пасивизацију. Другим речима, треба их натерати да се „продају“ или да се предају, баш као што је било и са изворним панкерима, међу којима је било оних којима је музичка индустрија комерцијализацијом отупела оштрицу и субверзивност, али и много оних који су нестали јер нису желели да се прилагоде и разводне своју есенцију тако да се она уклопи у малограђанске моделе успеха.
Они који успеју да одоле свим искушењима и претекну из ове савремене „сече кнезова“ сасвим сигурно ће чинити будућу елиту нашег народа и предводнике духовног устанка који нас тек очекује. Сви ми старији којима је заветно српство на срцу треба да им помогнемо у афирмацији и да им олакшамо и убрзамо пут за њихов „марш кроз институције“. Та елита у настајању биће, надајмо се, у подједнакој мери родољубива и модерна, довољно чврста да онемогући превелика подвијања и уступке захтевима духа времена, али и довољно гипка да избегне непотребно ломљење услед претеране крутости и аутизма; она ће имати превасходни задатак да у себи помири демократско и грађанско са традиционалним и националним.
Ако успеју да споје бескомпромисно и романтично родољубље са аутентичном грађанском културом, односно да га оплемене знањем и осећајем за савремени свет, као што је био случај са српском елитом крајем 19. и почетком 20. века, онда не треба да се плашимо за ову земљу и будућност наше деце.
