Тајне времена – Николај Козирјев
Шта ми знамо о времену? Практично ништа. Вријеме се сматра неумољиво, несхватљиво, неповратно. Колико год напредовала наука, вријеме за нас остаје тајна, још увијек. Но, Ијудска генијалност никада се неће зауставити на достигнутом.
Први који је успио да подигне вео са тајне о времену, био је генијални астрофизичар – Николај Козирјев. Њега су интересовале тајне неба, мистерије времена и он је сматрао да му је судбином предодређено, много тога да оствари. Њега су звали другим Анштајном, небеском интелигенцијом, и он је достигао научне висине, не измијенивши себе, своје принципе, своје идеале.
Николај Александрович Козирјев, астроном и астрофизичар, рођен је 2. септембра 1908.год. у Санкт Петербургу. Отац му је био рударски инжењер Александар Адрианович Козирјев, племић. А мајка – Јулија Николајевна, потиче из старе трговачке породице.
Почетак каријере Николаја Козирјева био је без сјене и срећан. Године 1924. седамнаестогодишњи петровградски ученик објавио је чланак о звијездама у научним новинама. Чланак је привукао пажњу научника. Те 1924. године Козирјев је уписао Астрономски одсјек на физичко – математичком факултету, Универзитета у Лењинграду.
Привлачило га је небо, звијезде, галаксије, он је изучавао атмосферу Сунца и других звијезда, феномен помрачења Сунца. Са двадесет година Козирјев је завршио Лењинградски Универзитет и дипломирао на физичко – математичком факултету. А у 28 години, доктор Козирјев је био познат као водећи астроном, и предавао је у неколико научних установа.
Тада је нова област астрономије астрофизика била на цијени, појавила се могућност да се сазна, како звијезде уствари изгледају, и шта се код њих стварно дешава. То су биле потпуно нове перспективе и Николај Козирјев их је јасно видио. Од 1928. године, студира постдипломске студије и ради у главној астрономској опсерваторији СССР-а у Пулкову. У његовом блиском окружењу били су талентовани физичари: Ивањенко, Ландалy, Бронштајн. Они су учили један од другог, а подучавали су и друге. Козирев, је предавао „Теорију релативности“, на Педагошком институту.
Године 1934., објавио у „Монтхлy Нотицес“ мјесечном листу енглеског Краљевског астрономског друштва „Теорију проширене фотосфере звијезда“, која се и данас зове његовим именом (Козyрев-Цхандрасекар тхеорy).
Али три године касније, двадесетдеветогодишњи астрофизичар је био ухапшен. Оптужили су га за учешће у фашистичкој организацији. При том није само он ухапшен, сви пулковски астрономи почевши од директора и водећих пулковских стручњака, били су у то вријеме ухапшени. Суђење је трајало неколико минута, без подношења неразумне оптужбе, и без одбране, Козирјева су осудили на 10 година затвора. Тада више од тога, било је само стријељање.
Немогуће је и претпоставити да би астрономи заузети науком и небом, радили за фашисте. Међутим, од десетине научника, који су ухапшени из пулковске опсерваторије, једино је преживио Николај Козирјев.
Прве двије године такозвани „фашист“ Козирјев држан је у затвору града Дмитровск – Орловски. То је било мјесто гдје су доводили затворенике, рачунајући да неће преживјети. Када су 1939. год. отворили тамнице, слика је била ужасна. Због нељудских услова, многи од тих који су преживјели, изашли су из ћелије слијепи.
„Као што је причао отац – каже син Козирјева, Фјодор – он је једном био неопрезан ноћу је заспао и њега су потпуно скинули украли су јакну, капу и све остало и када је дошао стражар видио је то и упитао: “ Ко је осумњичен?“ Отац је рекао:“Ја нијесам осумњичен“. У томе како је отац причао тај стражар је видио највећи преступ, истјерао га је напоље по мразу, изрезао му је обућу да би га казнио.“
По тој хладноћи казна је значила практично смрт. Међутим, научник је преживио и то је прихватио као “ Божији“ знак. У затвору, Николај Козирјев је постао вјерник.
Николај Козирјев је желио је да продужи научни рад, и веома му је била потребна научна литература. Али ње у затвору није било. Али одједном је у затвору нашао књиге: Збирку Дјемјана Бједнова и други том Астрономског курса. То је било чудо! Божја помоћ. Тада је научник повјеровао у Бога. За многе је затвор катастрофа, погибија и деградација, али, Козирјев има бескрајан мир мисли у њихове дубине научник улази већ десет година.
Године 1939. Козирјева су пребацили у Норилски логор НКВД-а. У почетку је радио обичне послове, а затим је пребачен у Дудинскују поларну станицу као геометар. А 1940. године су га унаприједили и чак поставили за директора станице. Међутим 1941. године, био је оптужен за наводну непријатељску пропаганду међу затвореницима. Научник је био ухапшен по други пут и осуђен на смрт – стријељањем.
Тачке оптужбе биле су доста чудне, Нпр: „Присталица је теорије ширења свемира; Сматра Јесењина добрим пјесником, а Дунајевског лошим композитором; Изјавио је да Енгелс није компентентан за науку и не слаже са изјавом Енгелса да је „Њутн – индуктивно магаре“.
На суду научник је потврдио, да стварно не сматра Енгелса ауторитетом за научну област. Врховни суд РСФСР осудио га је на смрт стријељањем. Међутим научници нијесу мировали, да се преиспита случај иницирали су другови научника академици: Глигориј Шајн и Виктор Амбарцумјан. Први је пошао властима, као директор разрушене свемирске опсерваторије и рекао:“Без Козирјева је не можемо обновити“, други је потврдио: „Козирјев је незамјењив.“. Тада је смртна пресуда замијењена са 10 година затвора.
Десет година није мали период и налазећи се у затвору, научник је рачунао податке за будућу дисертацију, а касније у сјеверној тајги је створен његов главни рад Теорија времена – која ће касније бити названа Козирјевљева Теорија времена. Буквално после годину од изласка из затвора он је презентовао готову дисертацију у Пулкову, коју је успјешно одбранио. Испоставило се да је то био један од првих корака у његовој новој биографији, као научника.
Дисертација је била посвећена изучавању једног чудног феномена. Према закону физике (други закон термодинамике), загријана тијела се хладе и одају своју топлоту хладнијим, због чега се температура свих тијела постепено изједначава. Примијенивши то на Космос, то значи да је неизбјежна топлотна смрт Свемира. Наше Сунце по свим прорачунима, требало је одавно да сагори, али оно свијетли. То значи да Свемир – звијезде, примају неку загонетну енергију извана. Да би се повећала температура огромног Сунца за само један степен, та енергија би морала бити огромна. Козирјев је доказао у својој докторској дисертацији да термонуклеарни извори не могу да обезбиједе енергетску потрошњу звијезда за пориод од милијарде година. Ти извори би већ одавно пресушили. Зато треба тражити неки други извор енергије.
У потрази за другим извором енергије, Козирјев је закључио да је вријеме – извор енергије. На теорији времена, најфантастичној теорији савремене астрофизике, Козирјев је радио на Криму. Одавно је примијећено да су кримске планине мистично мјесто, тијесно повезано са Космосом. На Криму, Козирјев је спровео зачуђујући експеримент.
Због брзине распростирања свјетлости ми видимо звијезду само у прошлости. Док свјетлост дође од ње до Земље, звијезда се већ помјери. Но, уређаји реагују када се телескоп усмјери на ту тачку, гдје се реално налазила звијезда. А то значи да се загонетна енергија распростире тренутно много брже од брзине свјетлости.
Материјални објекти према теорији релативности не могу се кретати таквом брзином. Значи да та енергија није материјална и са нашим свијетом нема никакве везе. Религиозни Ијуди назвали би тај феномен – Божји дах, за филозофе – идеалисте то би био импулс вишег разума.
Научник – астофизичар био је приморан да створи нову теорију и Козирјев је то урадио. Козирјев је нови вид енергије назвао „проток времена“. При чему вријеме посматра као нови извор енергије. Према Козирјеву, енергија и вријеме су двије стране једне цјелине. Ако би ми овладали временом, добили би бесконачни извор енергије. Могли би стварати електране, путовати по паралелним свјетовима, могли би изучавати звијезде у реалном времену. То је стварно била фантастична теорија.
По Козирјеву вријеме има различиту густину и бива различито по квалитету. Може се ширити и скупљати, може бити срећно, а може бити трагично. О Стаљиновом времену Козирјев је рекао: „У крајњем није узрок Стаљин, такво је било физичко својство тог времена.“.
„И стварно вријеме посједује густину и понаша се као активни учесник догађаја који се дешавају. Оно убрзава и успорава, сви ми знамо да у разним временским периодима, вријеме осјећамо различито. Оно некад иде брзо, а затим неочекивано успорава.“
Међутим, совјетски академици нијесу разумјели „Теорију времена Козирјева“, они су идеју научника дочекали на нож. Негов рад чекала је тешка судбина. У новинама „Правда“, главним новинама СССР-а појављује се писмо „Неозбиљна потрага за научним сензацијама“ његови аутори су уважени научници академици: Л.А.Арцимович, П.Л.Капиц и И.Е.Тама. Након објављивања, почела је кампања клеветања Николаја Козирјева. Тако, да је у СССР-у, његова теорија постала позната као „козирјевштина. “ По наређењу ЦК КПСС у академији наука је формирана комисија са јединим задатком: Наћи теорији Козирјева недостатке. И наравно, они су пронађени. Већи дио комисије која је провјеравала Козирјевљеве експерименте на крају крајева те експерименте су оповргли.
Исто тако је својевремено била реакција научне заједнице и на идеје Владимира Вернадског. Уистину, највећи непријатељи научника су сами научници. Увијек у свим временима, научници су били главни прогонитељи генија – пионира, који су откривали Ијудима непознате научне хоризонте.
“ Николај Александрович може се наравно окарактерисати као геније. Он је имао генијалну научну интуицију и могуће да се дио његових противника жустро односио према професору Козирјеву, јер су осјећали да код њих таквог свакодневног, сваконоћног озарења нема. Њима генијалне идеје, ријетко долазе.“ ( Сергеј Смирнов, виши научни сарадник пулковске опсерваторије)
Није се знало и како се поставити и према познатим Козирјевим огледалима, помоћу којих су се уочавала права чудеса. Та огледала, попут сочива, фокусирају различите врсте зрачења. После смрти Козирјева, почетком 1990.год. експерименти са огледалима су спровођени у Институту за експерименталну медицину, Сибирски одјељења – Академије наука. Налазећи се унутар огледала Ијуди су моги емитовати мисли на даљину, видјели слике из будућности, прошлости, а такође и догађаје који су се дешавали изван стварности. Године 1997, новосибирски научници су спровели заједно експерименте са енглеским колегама, у Енглеској, у Стоунхенџу. Више од 200 Ијуди примали су послате преко „огледала Козирјева“ информације из Новосибирска. Научници су се увјерили, огледала фунционишу.
Огледала су одавно позната човјечанству, удубљена огледала са полираном површином у свим временима су користили пророци, за предвиђање будућности. Свештеници неких индијских храмова и сада користе удубљена огледала са златном површином.
Но, постоје удубљена огледала чије могућности остају тајна до данашњег дана. Једно од таквих загонетних огледала посједовао је једнан од највећих научника XллИ вијека, монарх Роџер Бејкон. Међу савременицима он је важио за великог мага данас, ми би га назвали научником који стреми да одгонетне тајне природе. У историји је записано: „Он је направио два огледала на Оксфордском Универзитету: Помоћу једног од њих могао је у свако доба дана запалити свијећу, а у другом се могло видјети, шта раде Ијуди, било гдје на Земљи.“
Козирјевљеве Идеје о времену толико противрече обичним представама да физичари при спомену њих се осмјехују. Но, познатом научнику који је открио вулканизам на Мјесецу дозвољено је да има своја убјеђења. Николај Козирев, у почетку је предвидио теоријски, а потом експериментално доказао вулканску активност на планетама Сунчевог система. Експлозију гаса из кратера на Мјесецу, Козирев је забиљежио 3. новембра 1958.год. на Криму. Мјесец је мртва планета сматрали су научници и свијетли само зато јер га Сунце обасјава. Амерички астрофизичари су чак оптужили Козирјева, за намјерну фалцификацију података. Све се разјаснило већ после десет година, после доставке на Земљу мјесечевог тла. Американци су жељели да исправе своју грешку и додијелили су Козирјеву златну медаљу „Међународне Академије Астронаутике“ и позвали га у Америку.
„Био је позив из Америке – сјећа се Фјодор Козирјев – при томе цијеле породице. Ја сам чак успио да се похвалим у школи, да ћу ускоро поћи у Америку. То је било почетком 70-их. Путовања није било. Један од најневјероватнијих разлога био је тај када је отац отишао по документа у Москву он је заједно путовао са Солжењицином, који је у то вријеме пао у немилост. Кад се вратио изненада је сазнао да је његов одлазак отказан.“
Људи из тајних служби, увијек су се занимали за дјелатност Козирјева, за његов рад, открића, и до саме смрти он се налазио под њиховом јаком и непрекидном контролом. Доста је рећи да је потпуну рехабилитацију Николај Александровић добио тек 1959. год.
Фјодор Козирјев: „Сјећам се једне од посјета нашем стану, не сјећам се тих Ијуди, и наравно нијесам присуствовао разговору, али после разговора отац је рекао, да га позивају опет да ради на структури силе и да се интересују за питање тренутне повезаности. Ја сам питао:“ А да ли ћеш бити нешто?“ Одговорио је: „Наравно да нећу!““
Научник је много радио, њега није интересовао само Мјесец, него и друге планете. Једном је рекао: „Венера је невјероватна планета, она на неки начин има супротан ток времена, она се ротира у супротном смјеру. Поред тога, на Венери је моћна вулканска активност, и ова планета је веома топла.“
Године 1953. објавио је научни рад: „О свијетљењу ноћног неба Венере“ Којег ће касније признати као основу, за методе спектралне анализе. Посматрања од 1954 до 1956. год. натјерали су истаживача на нови закључак у вези са својствима атмосфере и поларних капа Марса.
Козирјев је био фанатик свог рада и веома образован човјек. Он је био веома добар посматрач, при том јединствен посматрач. Међу астрономима се причало да Николај Александровић Козирјев чим приђе телескопу – одмах нешто открије. То је ријетко ко могао, Ијуди који су упознати са астрономијом и астрономима знају да понекад прођу не дани, него мјесеци и године поред телескопа, да би ухватили тај тренутак да ухвате ту појаву која се истражује. Николају Александровичу Козирјеву се дало практично од прве да уочи ту појаву која је јединствена.
Последње године живота научника биле су су у сјенци огромних препрека, које су му рађене у Пулковској опсерваторији. Његови захтјеви за опрему и материјал, нијесу се испуњавали. Његови чланци и ако су објављивани, објављивани су у скраћеном облику. Коначно, 1979. год. Козирјева су једноставно избацили из опсерваторије због смањења особља.
Овај изузетни астрофизичар умро је 27. фебруара 1983, у 75-ој години живота. Пјесник Андреј Вознесенски га је назвао “ небеском интелегенцијом“. О научнику је написао: „Умире у простору, живи у времену“.
Велики астроном пошао је први по непознатом путу времена, нама је завјештао да изучавамо својства времена. Зато што нам само вријеме открива космичке законе, дубине природе и свемира, унутрашњу суштину.
Из филма: „Тајне Времена – Николај Козирјев“/ Бебамур
