Лазија: Добри људи лошег времена
Светислав Лазић није претерано користио речи, али се на добрим делима није штедео. Почивај у миру, драги, пријатељу.
Пише: Мишо Вујовић
Потресла ме вест да је заувек отишао мој ратни друг Светислав Лазић Лазија, једна широка људска громада, предусретљиви домаћин, храбар борац и ненаметљиви пријатељ, увек ведар, смирен и присебан и у најделикатнијим ситуацијама када су гранате падале и на неколико метара од нас.
Ратна пријатељства су вечне, у тим суровим околностима људи се за тренутак вечно зближе или заувек удаље. А Лазија је био човек из народа. Из оног исконског – бољег бића народног – чистог и честитог. Једноставног али не и простог, тихог али несмремног да узмакне, свог интегративног.
Прастари аутобус, маркиран већ одавно избледелим називом фирме на бочним странама, зауставио се испред кафане у непосредној близини болнице.
“Ту се све информације сливају, падне по која бомба, а мртве и рањене доводе у болницу “, рече незаинтересовано возач аутобуса, ненавикао на новинарску знатижељу. “Уђите у кафану код Лазије, он ће вам помоћи, знају га сви, а добар је човек”, добаци док смо излазили из буса.
Без свести колико се за неколико дана колективна свест људи у Српској променила, због отклона званичне Србије према руководству на Палама, ушли смо у кафану “Код Лазије”. Мала биртија са свега пар столова преко пута болнице постаће наша база, дописништво, кафана, банка, други дом…
Са десне стране од улаза, за два стола седели су људи у белим мантилима и жучно расправљали о поделама између војног и цивилног руководства. Наша појава није прошла незапажено. Пажњу је најпре изазвала Жикичина фото опрема и дугачки телеобјектив. Знатижељни погледи као рендген почели су да дијагностикују два несвакидашња госта у крчми биртијици, налик на мало већу мајсторску радионицу.
За шанком са спољне стране стајао је делимично униформисани младић, полу пијан, распертлнаних и поприлично похабаних чизама, трајних тетоважа по целом телу, пропалом али по конституцији некада веома јаком и лепо обликованом. Са друге стране уплашено је жмиркала омања шанкерица румених образа, смеђе таласасте косе. Истетовирани нас је посматрао искежен у радозналу али не и агресивну гримасу. Шарао је по нама својим зеленим змијоликих очима, мрштећи се и правећи неке чудне гафове, што је појачавало боре на његовом истетовираним челу. Након краћег “неупадљивог” напрезања успео сам да прочитам тетоважу на његовом челу : С. М. Ж. Л.
Испитивачке погледе, обавијене непријатном тишином прекинуо је младић за првим столом до шанка.
“За кога радите?, упитао је доста дрско.
“За себе,” узвратио је Жикица хладно и курчевито овлаш га ошинувши погледом.
“Милошевић нас је одјебо а ви сте дошли да снимите како пропадамо”, наставио је провокативно смеђокоси младић у белом мантилу. Рендгенолошки техничар.
“Народ у Србији није Милошевић, а сама чињеница да смо са вама сада када вас бомбардују муслимани и Хрвати наизменично вероватно вам нешто говори. Пуна је Србија ваших дезертера а ви навалили на једног Шумадинца и Црногорца из Београда”, кроз шалу сам им се обратио.
Истетовирани за шанком бацивши поглед ка њима, само је процедио кроз зубе пар неразумљивих речи, од којих дешифровао “бежали сте кад смо освајали Брчко”, што је припотог “домаћина” натерало да се повуче.
По гласу сам проценио да је, тетовирани, негде са југоистока Србије. Заостао за својом јединицом или је као многи авантуристи стигао опијен мирисом барута.
“Од куде ли си батко?, покушао сам мало да га пренем дијалектом.
“ Мој ли си бре”, поскочио је и кренуо према нашем столу.
Упознајемо се.
“Ја сам Цици из Бор”, весело се представио.
“Браћа Цици?, гледам га провокативно.
“Ти ме знајеш батко.!?”
“Могло би се рећи. Али си ми убледео. Где ти је брат?
“Утепали га у Париз још давно. То ме ранило у душу, у главу у срце. И неће ме метак мајке му га набијем”, узвраћа гледајући кроз мене. Седа за сто. Поглед хладног убице, леден, безбојан. Сурово искаишано лица са ситним тиковима. Чкиљи према мени, полу затворених капака. Снима.
“Мргуде, ти имаш срце и душу”, али то овде не треба. Овиј су овдена тужни без братства и јединства. Сад им је Србија крива за све”, церекајући се провоцирао је присутне истетовирани.
У кафани је тајац. Цаци устаје и са шанка преноси пушку и пиво.
“Фали још једно “П“ ал’ кад видим ове докторе и не треба ми.”
“Дајте му нешто жестоко обратио сам се конобарици”.
“Оћеш да ме бетонираш “, тебра, узвратио на шатровачком.
“Шта значи та скраћеница на челу”?
“Е то је док смо имали државу и пасош с’ који си прешао цео свет. Тукао сам се с’њих и јавно сам то тетовиро:
-Смрт милицији живели лопови-.
У таквој напетој атмосфери у кафану улази осредњи, набијени човек раних четрдесетих година живота, природно јаке конституције, заобљеног и затегнутог лица, боксерског носа испод ког су,као нацртани никли црни бркови, подигнутог чела, тамне косе на раздељак са леве на десну страну. Ведар и насмејан поздравио је присутне,бацивши поглед према нашем столу:
“И ти си ту”, загонетно се обратио истетовираном, са циничним осмехом.
“Туј сам, ужелео сам се доктори. А Бог ми послао и новинари из Београд да им мало причам о ваше јунаштво”, смејући се одговори Цици.
“Попиј то и бриши. Немају новинари паметнија посла већ да слушају тебе и твоја наклапања”, мирним али претећим гласом узвратио је човек, прилазећи нашем столу. Цици је послушно узео пиво и пушку и нестао кроз врата.
“Ја сам Лазија. Добро нам дошли. Чим сте ту, није нас мајка Србија оставила”, рекао је смејући поздрављајући се јаким стиском руке.
“Да ли сте гладни?”, питао је, осмехујући се добродушно.
Захваљујемо се узвраћајући питањем где би могли да се сместимо и да се пријавимо надлежној команди. У војном прес бироу наилазимо на старе познанике, Мишу Шолају и пуковника Милутиновића. Упознајемо команданта Прве посавске барикаде срдачног и предусретљивог Златиборца. пуковника Милорада Кутлешића. Нуди нам смештај у касарни. Лазија има боље решење.
“Зваћемо доктора Нинковића да вас смести на хирургији. Ту вам је ближе. Болницу ваљда неће гранатирати”, смешкајући се, сугерише нам овај тихи човек, бивши полицајац из Градачца.
Уместо планираних недељу дана у Брчком смо остали више од два месеца. Лазија нам је за кретање по терену обезбедио аутомобил, позајмљивао новац док нам у пошти у Бадовинцима не уплате дневнице.
Лазија нас ни у једном тренутку није остављао, имао је проходност до сваке линије на фронту. “Ви радите ја возим, готово да нема путељка и стазе коју не познајем. Само пишите истину”, говорио је док смо се по мраку без светала пробијали ка истуреним положајима једне од српских формација од Пелагићева према Градачцу.
Светислав Лазић није претерано користио речи, али се на добрим делима није штедео. Почивај у миру, драги, пријатељу.
