ВАЦИЋ: Срби нису злочиначки народ
Није данас објављено ратно стање, али Србија и српски народ су већ протеклих тридесет година у рату.
Пише: Миша Вацић
То није класичан рат. Реч је о медијском рату, извртању истине и сатанизацији једног старог европског народа – Срба.
Случај Сребреница је један од видова пропагандне и бескруполозне борбе против правде и истине. Намера да се подручију мезарје Поточара (иначе родног места злогласног ратног господара Сребренице, Насера Орића, који је почашћен за своја зверства и злодела срамном пресудом квази суда у Хагу), додели посебан статус и тиме издвоји из Републике Српске, је још један у низу напада на српство и достојанство српског народа. Очигледно да им није довољно што су преко Горажда допрли скоро до тромеђе Црне Горе, Републике Српске и Србије и тиме повезали зелену-исламску трансверзалу Босна и Херцеговина-„Санџак“-Косово и Метохија, иначе, пут шверца дроге и тероризма. Сребреница је место које је географски ближе Ваљеву и Ужицу него Тузли и Зеници. Градовима из којих су у протеклим деведесетим, исламски фундаменталисти и фанатици, међу којима је било и муџахедина, харали и уништавали све што је српско и хришћанско. Сетимо се само јединица : АНСРА, одред мученика, Катаеб ал мунимин и Ел Муџахедин. Формација које нису биле састављене од небосанског (словенског) људства, већ од арапа, суданаца, светих ратника џихада из Пакистана, Авганистана, Саудиске Арабије. Иза којих је остајао само ужас, пепео и смрт.У Сребреничком крају српска насеља : Бањевићи, Витковићи, Бачићи, Опавдићи, Шиљковићи, Магашићи, Сикирићи, Станковићи, Ратковићи, Бољевићи, Крњићи, Радошевићи, Милићи, Чићевци, Кравица, Братунац, Скелани, Жабаковица и многа друга места српска која су разорена и попаљена уз покличе: „алаху екбер!“
Наставак тога је психолошки притисак који се ствара глобалним обманама и капиталним дезинформацијама западних медија, који хладнокрвно узимају што им је потребно макар то било и нетачно. Вођени глађу за новим вестима које ће да прекину све друге и да што више посраме храбри и часни српски народ. Све гнусне неистине се огледају у оптужници Ричарда Џ. Голдстона тужиоца међународног кривичног суда за бившу Југославију, подигнутој давне 1995, четрнаестог новембра, Оптужница у 20 тачака оптужује војни и политички врх Републике Српске за геноцид, злочине против човечности, кршење закона или обичаја рата. Планетарна лаж се кроји перфидном модификацијом термина и играњем речима „геноцид“ и „етничко чишћење“. Хашки лажни трибунал је 21.јула 1995. отворио истрагу о Сребреници, а судија тог казамата египћанин Фуад Ријад је својом изјавом од 3.јула 1996. исказао непристрасност у поступку осуђујући унапред за све Србе, Братунац, Поточари, Кравице, Нова Касаба, Церска, Коњевић Поље, Каракај и Пилице, поред многих других трагична места страдања у протеклом рату. С тим што се над њима врши нови злочин, политизујући их. Планетарне обмане и глобалне лажи запада о Србима, и намерним дезинформисањем како светске, тако и домаће јавности о дешавањима у Сребреници су само увод у стварање вештачког спомен обележја муслиманима, пошто „геноцидни“ Срби већ имају више споменика истинитог страдања, где су се збили прави гнусни злочини муслимана над Србима – Козара и усташа над Србима – Јасеновац.
Само постојање масовних гробница објашњено је хигијенским разлозима, с обзиром да су у њих сахрањени војници пали у борбама. Тиме је форсирање приче о „геноциду“ само део кампање која се води против нас Срба, са циљем наметања осећања кривице целом српском народу, што даље води рушењу националног духа и даљег понирања у духовном и моралном смислу. Како би они (запад) могли несметано да наставе оно што нису могли војно да учине, а то је укидање Републике Српске и отимање Косова и Метохије из састава Србије.
Супротност томе су плакати подршке српском генералу Ратку Младићу који се често срећу по Србији, као и слободна прича о истини, која се све више чује. А то је да су од 5.јула до 11.јула 1995. у Сребреници трајале борбе за ослобођење, а не вршени некакви плански злочини. Појединачних је вероватно било злочина, јер су снаге Насера Орића до ослобођења тог краја поклали и побили преко 3000 Срба у тој околини и то на највеће православне празнике. Ти испади из освете, српских војника су за осуду, али је срамно и нечасно лицитирање броја погинулих муслимана који се креће од 2 до 9 хиљада, док је ексхумираних знатно мање, као и злонамерно покопавање муслимана из других крајева на сребреничком гробљу, како би што више подигли број сахрањених, чак и оних који су умрли природном смрћу.
Нису Срби злочиначки народ. Ослобођена је била Сребреница и у 1. српском устанку, па није било систематских ликвидација, ни ту ни другде. Али је зато од стране Аустро-Угарске и Ватикана било планског насељавање мухамеданаца уз Дрину. Управо како би били брана и отежали уједињење Срба с‘обе стране Дрине. Данас исти ти центри моћи покушавају да расцепе и поделе српски народ правоснажним пресудама својих ад хок трибунала. Иако сложеност међуљудских односа тог региона крај Дрине је уочљива и у Андрићевом делу „На Дрини ћуприја“, док је српски поглед на то питање исказан још у Начертанију – програму спољне и националне политике Србије на концу 1844.године у делу о: “политици Србије у смотренију Босне, Ерцеговине, Црне Горе и Сјеверне Албаније“, а све у духу народног мира и заједничког живота Срба и муслимана. Управо то заједништво желе да наруше западни политичари,преко својих марионета, који од једног парастоса праве циркуси медијски спектакл, а други парастос два дана касније би најрадије забранили, с обзиром да на медијску блокаду и мрак другог парастоса улажу више него кад од првог праве медијску сензацију.
Зато је ово борба за правду и истину. Да неко чује исповест и српских мајки из Сребренице. Уверио сам се лично, да је могућ нормалан живот Срба и муслимана, као и у другим крајевима српских земаља где живе заједно Срби и њихове несрпске комшије, све док им западни моћници не убаце семе раздора и неслоге и поцепају кућни мир по етничким или верским шавовима.
