Декласификовани амерички документи показују да су руски олигарси подржали ширење НАТО ка Русији – А ОНДА ЈЕ ДОШАО ПУТИН …

Петнаест година након што је тада непознати Владимир Путин преузео руско председништво, аналитичаре још увек збуњује како је стигао на ту функцију.

Нови, декласификовани документи из администрације председника Била Клинтона показују како је Путинова кандидатура била компромис након жестоке битке за власт у Русији између проамеричких олигарха и про-државних конзервативаца. У игри није била само моћ у Русији, већ суштинско питање односа Русије са Западом.

Руски „олигарси“ преузели су власт током Јељциновог реизбора 1996. године, када су искористили његово ослањање на финансирање од водећих седам руских банкара како би „покупили кајмак“.

Према документима из администрације Била Клинтона један од главних идеолога свеже кованог олигарског система Русије био је руско-израелски банкар и медијски магнат Владимир Гусински, власник банке Мост и ТВ канала НТВ.

Гусински је, у новембру 1996, дошао на састанак са званичницима америчке амбасаде са важном поруком: олигарси су овде да остану – али САД не би требало да их се плаши. Олигархија је била одговарајући систем управљања за Русију и довела би земљу на проамерички курс.

Како се наводи у документима, Гусински је тада америчким дипломатама рекао: „Русија није демократска, или европска земља; она је азијска земља. Земљом управља олигархија, чији су саставни део бизнисмени попут мене, који би ту били одређено време. Наши пријатељи са Запада су у прошлости с правом критиковали олигархе, али они су сада преузели одговорност за руске националне интересе“.

 

Гусински „није порекао да су се многи руски бизнисмени, укључујући и њега самог, бавили сумњивим активностима, посебно док су успостављали своје операције и акумулирали капитал“, рекао је дипломатама. „Ипак, појавио се низ великих бизнисмена који су били толико велики и утицајни да више нису морали да се баве таквим активностима”, наводи се у документу. Гусински је тврдио да су руске безбедносне службе шириле наводе о повезаности олигарха са организованим криминалом, с циљем заустављања одлива капитала.

Правило седам банкара

Од свих олигарха 1990-их, нико није био моћнији од Березовског, који је сковао фразу „владавина седам банкара“. Березовски је дошао на високу политичку функцију, која му је омогућавала да директно обликује руску унутрашњу и спољну безбедносну политику.

Березовски је признао да се његова моћ заснивала на његовој контроли над ТВ каналом ОРТ. „90% целокупног ТВ утицаја концентрисано је на прва три канала: ОРТ, РТР и НТВ“, рекао је Березовски америчким дипломатама 2000. године, према декласификованим документима. Од њих је његов ОРТ био далеко најмоћнији, рекао је.

Са ОРТ-ом као базом моћи, Березовски се издвојио од свих осталих олигарха у погледу својих политичких амбиција. Тражио је и стекао утицај не само на кључна унутрашња политичка питања, укључујући територијални интегритет земље, већ и директно на спољну политику Русије.

На врхунцу своје моћи, Березовски је био заменик шефа моћног руског Савета безбедности, али, како се јасно види из докумената, шеф Савета безбедности Иван Рибкин био је само његов пијун.

У том својству, Березовски је 1996. активно тражио подршку САД-а за оно што је обећао да ће бити „радикално прозападна политика“, према извештају америчких дипломата из 1996. године, који је пружио тадашњи председник Грузије и бивши совјетски министар спољних послова Едуард Шеварднадзе. Шеварднадзеа је у Грузији подржао блиски пословни партнер и пријатељ Березовског Барди Патаркатсишвил, а чини се да је деловао као крило Березовског да се обрати САД-у 1996.

На састанку са америчким амбасадором у Тбилисију, у новембру 1996. године, Шеварднадзе је америчким дипломатама рекао да је Березовски „изванредна личност“, која „жели радикално другачију спољну политику, окрећући Русију директно према Западу“. “Заслужио је америчку подршку”, саветовао је Шеварднадзе, али “подршка би морала да се пружа у правим дозама”. Временом, “развио би се у неопходног и корисног човека”, рекао је Шеварднадзе.

Конкретно, рекао је Шеварднадзе, Березовски је био потпуно слободан од било каквог интереса за ширење руског утицаја широм постсовјетског простора, на пример посматрајући ембрионалне планове за постсовјетску царинску унију као „бесмислицу“.

Планови Березовског за прозападну револуцију у руској спољној политици морали су да пронађу начин да се супротставе тадашњем министру спољних послова Евгенију Примакову. Примаков је био бивши шеф КГБ-а и био је врло скептичан у погледу намера Запада према Русији. Према речима Шеварднадзеа, Березовски је намеравао да поткопа положај Примакова тиме што је „желео да створи нешто попут државног секретара у оквиру руског Савета безбедности“. Овлашћења Савета безбедности нису дефинисане у уставу, а критичари су страховали да би то могло да се користи да створи паралелну владу ван било какве парламентарне контроле. Истовремено, Березовкси је настојао да Примакова стави по страни. “Березовски је сматрао да би се руска политика требало радикално променити и разумео је да би то било немогуће без промена у кадровима”, рекао је Шеварднадзе.

Америчке дипломате биле су итекако свесне негативних извештаја како у западним, тако и у руским медијима који су тврдили да је Березовски, такозвани „кум Кремља“, умешан у коруптивне шеме.

„Заменик председника Савета безбедности Березовски је опасна личност“, Павел Гусев, издавач новина и уредник водећег руског листа, рекао је америчким дипломатама. “Он је чисти мафијаш и његово именовање је доказ да су главне криминалне групе достигле највише нивое власти.”

Једино где се у декласификованим документима спомиње нешто негативно за Березовског јесте то да је имао израелско држављанство заједно са руским, што је било незаконито и посебно упитно за заменика шефа савета безбедности. „Учинио сам то 1993. године и потпуно заборавио на то“, рекао је америчким дипломатама помало невероватно. Такође је тврдио да је недавно опозвао израелско држављанство.

‘Уради то брзо’

Олигарси су на власт дошли истовремено када је НАТО покренуо свој контроверзни притисак на исток. Америчке дипломате забележиле су сусрет са дубоко укорењеним антагонизмом у Москви. „Изјаве о непожељности проширења НАТО-а и потреби за „специјалним споразумима“ чуле су се по граду“, написале су америчке дипломате 1997. године.

Док су САД настојале да превазиђу руске сумње, олигарси су понудили један очигледан канал, с обзиром на свој монопол на руској ТВ и потрагу за међународним легитимитетом. Березовски је подржао очигледну понуду Русији да се придружи војном савезу. „Била је грешка за Русију што није одмах искористила позив НАТО-а да постане чланица“, рекао је Березовски америчким дипломатама касније на састанку у фебруару 1999. Березовски је на састанку рекао да је у Русији постојала значајна подршка САД-у.

Игор Малашенко, десна рука Гусинског и председник водећег НТВ канала Гусинског, био је још више напет због ширења НАТО-а него саме америчке дипломате. Иако су америчке дипломате биле спремне да сарађују са Русијом на превазилажењу недоумица у вези са том политиком, Малашенко је једноставно саветовао америчке дипломате на састанку 1997. да то „ураде брзо“.

Малашенко је упоредио положај Русије деведесетих година у односу на Запад са ставом Немачке или Јапана након њихових капитулација у Другом светском рату, али је рекао да руководство земље то није препознало. „Русија је изгубила хладни рат, али никада нећете чути да било који од наших лидера то говори“, рекао је Малашенко, а цитирале америчке дипломате.

Малашенкова наредба САД-у да наставе са проширењем НАТО-а, али да то учине тихо било је корисно упозорење о потреби спретне руке у политички набијеној атмосфери.

Од Примакова до Путина

Отворена подршка олигарха проширењу НАТО-а можда је продубила сумњу у западну алијансу код конзервативних личности руске спољне политике и безбедносних елита, које су страховале да су олигарси спремни да продају своју земљу Западу.

Дипломатске депеше показују како су се конкурентске спољнополитичке позиције – проамеричке и руски оријентисане – брзо повезале са домаћом борбом око моћи и новца на крају Јељцинове ере. Борба Березовског за политичку превласт са Примаковом, којег је назвао својим „идеолошким непријатељем“, одвијала се паралелно са Примаковом који је гурао снаге против пословне праксе Березовског 1999. године.

Примаков је постао премијер у септембру 1999. године. Почетком 1999. године био је снажни фаворит за председника, а избори су требали да се одрже у марту 2000, када је Јељцину било забрањено да се кандидује по трећи пут. За време Примакова, владине агенције вршиле су провере пословног царства Березовског. Примаков се истовремено супротставио Западу због војне акције против Србије Слободана Милошевића.

Березовски је директно покушао да затражи америчку подршку за свргавање Примакова са места премијера у мају 1999. године, а тиме и за отклањање председничких амбиција Примакова, откривају документи.

На пресудном састанку са америчким дипломатама, у фебруару 1999. године, након првих владиних провера његовог пословања, Березовски је упозорио да „Примаков неће бити премијер после маја“. Березовски је рекао да се “индиректно” креће у свргавање Примакова и затражио уверавања од САД да ће подржати његову смену у корист нове владе.

Березовски је затим прешао на енглески језик тражећи америчку подршку новој влади. “Таква влада би разумела и имала би јаснији приступ томе ко и како треба да води економију земље. У овом случају, питао је, да ли би САД биле спремне да помогну стабилизовању ситуације у Русији?

Америчке дипломате биле су опрезне у вези са унутрашњом препирком, упркос спољнополитичким предностима које су им обећане. „Апел Березовског, о америчкој подршци у таквим околностима и његовој добро развијеној склоности ка сплеткама, треба тумачити као упозорење да треба бити врло опрезан у брзоплетом реаговању на гласине, или догађаје у наредним месецима“, написали су.

У том случају, Јељцин је 12. маја разрешио Примакова, шаљући ударне таласе кроз руску политику. Сергеј Степашин именован је за наследника Примакова, да би га шест недеља касније Јељцин заменио политички непознатим Владимиром Путином. Годину дана након што се Березовски намерио да свргне Примакова, Владимир Путин је постао председник, а Березовском се ближио крај каријере.

Смрт олигарха

Зашто је Березовски тако лоше проценио Путина? Главни разлог наведен у америчким дипломатским депешама је управо дугогодишња свађа Березовског са Примаковом и страх од њега. „Путин је бољи од Примакова“, Березовски је отворено рекао америчким дипломатама 2000. За разлику од Примакова, Путин је рекао да неће ревидирати контроверзне приватизације из 1990-их, кроз које су олигарси стекли власништво над кључном имовином у ресурсној индустрији.

Изгледа да Березовски није претпостављао да ће Путин укинути политичка крила олигарха, можда зато што су за њега и његове колеге олигархе политичка и економска моћ били једно те исто. Путинова идеолошка мешавина капитализма и конзервативног ауторитаризма била је нова у Русији, која је навикла на бинарну опозицију просовјетских етатистичких снага и присталица прозападних лаиссез-фаир политика.

Не само да је Путин био против олигарха, већ је био сумњичав и према њиховим проамеричким преференцијама. „Путин се не плаши ни САД-а ни НАТО-а, али сматра да САД заузимају позиције које су у супротности са руским интересима“, упозорио је Березовски САД.

Супротно извештајима да је Березовски изабрао Путина за председничког кандидата, чини се да су Путин и Березовски имали мало међусобних контаката пре него што је Путин постао председник, што је можда био још један разлог због којег га је Березовски погрешно проценио. И сам Березовски рекао је америчким дипломатама да је подржао новог министра спољних послова Ивана Иванова да наследи Примакова на месту премијера 1999. године.

Банкар Пјотр Авен потврдио је америчким дипломатама да није постојала посебна веза између Путина и Березовског, чак „напомињући да је он сам упознао њих двојицу“, написале су америчке дипломате.

Убрзо је Березовски схватио да су његови напори да Примакова држи ван функције постали превише очигледни и да је његова моћ у паду. „Схватамо да је од ране фазе Путинове администрације Березовски изгубио привилеговани приступ Кремљу и од њега се захтевало да затражи дозволу сваки пут када је желео да оде тамо“, написале су америчке дипломате 2000. године.

„Могу да ме стрпају у затвор, али то неће помоћи“, похвалио се Березовски дипломатама. На крају је напустио земљу како би избегао затвор због оптужби за малверзације, закључује Грејем Стак за bne.news

Вебтрибун