Зашто је Цариград више канцеларија Стејт Департмента, а мање православна катедра
Присуство патријарха Вартоломеја на прослави 30 година од стицања независности Украјине отворило је Пандорину кутију. Милиони Украјинаца који су одлуком Цариграда да призна расколничку структуру 2019. претрпели прогон, тврде да је ова посета увод у нова страдања.
Порука десет хиљада верника УПЦ Московске патријаршије окупљених на молитвеном скупу надомак зграде Врховне Раде у којој је боравио васељенски патријарх гласи: Ниси добродошао. У којој мери су бојазни украјинског народа оправдане, те да ли је посета Кијеву „папе од Босфора“, како Вартоломеја називају православни Украјинци, шољица чаја коју ће у данима који следе моћи дискретно да одбију остале помесне православне цркве, разговарамо са протојерејом Дарком Ђогом, професором Православног богословског факултета Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву.
„Неминовно је да ће након ове посете доћи до ескалације напада на канонску православну цркву, као и да ће се сузити простор за манервисање помесних православних цркава па и наше СПЦ које се засада труде да имају јасан канонски став али на неки начин не учествују у сукобу између Москве и Цариграда правдајући се тиме да „сукоб није наш“. Просто ће бити немогуће држати се било каквог неутралног курса али требало би да нам постане јасно да је доживљај Цариграда као доминантне цркве а не геополитичке канцеларије Стејт Департмента илузоран“.
Као кијевски предавач и особа која је у живој комуникацији са јерархијом УПЦ, објасните карактер посете истанбулског патријарха Вартоломеја Украјини?
Украјинским националистима ова посета је била неопходна како би представили свој новостечени црквени идентитет као ствар општепризнату и општеприхваћену од стране православног света. За украјинске националисте посета псеудовасељенског патријарха требало би да буде врста легитимизације комплетног процеса који је раније започет за време Порошенка и бивше власти. Садашње власти у Украјини имају свој мотив а то је потреба да се наново легитимишу. Самом Фанару је, пак, очигледно потребна нека врста демонстрације моћи коју он у суштини не поседује, а није искључено ни да постоје одређени лукративни мотиви јер као што знамо у оквиру такозваног томоса о такозваној аутокефалности биле су назначене и конкретне финансијске привилегије и статус манастира у Украјини који би требало да донесу привилегије Цриграду. Чињеница је једна. Украјина се нашла између две ватре- Цариградске патријаршије и Стејт Департмента.
Патријарх Вартоломеј – Спутник Србија, 1920, 24.08.2021
Који стратешки правци деловања САД се крију иза покушаја манипулације црквеним питањем у Украјини?
Курс обуздавања Русије и конфронтације са Русијом на свим пољима нешто је што ће нова америчка администрација силно подржати у Украјини. Спољнополитички аналитичари упозоравају да ће повлачење из Авганистана и препуштање тог дела света талибанима, у геополитичкој глобалној игри значити преусмеравање ресурса на ескалацију европског театра – геостратешког, војног,економског и безбедносног. Из те перспективе уочљиво је јасно удруживање снага у Украјини и ван ње које практично одговара свим странама осим једној – народу Украјине који се не идентификује ни са Цариградском патријаршијом ни са тренутним властима ни са стратешком агендом САД нити шовинизмом у Украјини.
У којој мери је Зеленски оправдао поверење својих гласача, махом русофоних Украјинаца?
Зеленски је дошао на власт доминантно гласовима људи који су у њему видели човека који се није либио да говори на руском, који је обећавао грађански концепт слобода унутар кога људи који говоре на руском неће трпети притиске. Човек који је имао медијску машинерију и помно градио имиџ савременог, симпатичног човека у кратком року је направио заокрет десно, на истим основама на којима почивају Азов и најекстремније шовинистичке снаге у Украјини. И то је лекција. Када деполитузујете у потпуности једно становништво и када њиме манипулишете на псеудограђанским платформама, онда имате последице какве имате.
Да ли је могуће зауставити ове процесе, и ко би ту могао да одигра пресудну улогу?
Паралелно су се дешавале ствари на неколико планова – језичком, културном, војном и црквеном. Опозициони блок или блок људи којима се политички процеси који се дешавају у Украјини не допадају је дезинтегрисан. Ако погледамо канонску Украјинску православну цркву Московске патријаршије, она се бори за сопствени канонски статус и прилично је инертна када је реч о одузимању права русофоним људима који живе у Украјини, а чији је матерњи језик руски. Такође треба знати да канонску цркву у исто време подржавају и људи који се осећају као Руси, али и огромни број Украјинаца који говоре на руском језику.
Која је цена деполитизовања питања језика и цркве?
Украјина је настала са програмом да није Русија. Од 1993. до данас суштински разлог постојања Украјине као државе јесте да буде противтежа Русији. Са те стране гледано, било каква врста пактирања неминовно се овако завршава. Огроман број верника УПЦ осим статуса сопствене цркве у свему осталом је прилично незаинтересован за политичку агенду украјинског десног национализма. Они иду у канонску цркву али или су равнодушни према питању уништавања руског језика или једним делом подржавају потпуну украјинизацију Украјине. Истина, милионе људи који иду у нашу канонску цркву погађа та нагла украјинизација. Власт рачуна са чињеницом да ће на једној страни бити маса верника која ће се борити за права УПЦ док ће са друге стране бити огромна маса људи која ће се борити за права руског народа и права на руски језик у Украјини али није неминовно да ће бити реч о истим људима. У том грму лежи зец. Све ово говори да се не можемо борити само за цркве, манастире и правни статус а занемарити питање језика и политичког уређења.
Какво је расположење међу богословима, да ли по питању улоге Цариграда у православној екумени постоје спорења?
И поред очигледне агресивности Цариградске патријаршије велики број православних теолога које је одшколовала ова катедра, негује идеју да Цариграду припада улога свеправославног полицајца. Са нарочитом зебљом слушам људе који нису генерално наклоњени Цариградској патријаршји али који су упитани шта ћемо ми ако нам Цариград одуземе аутокефалију. Поред вишевековног искуства које говори да Цариград није добронамеран постављање оваквог питања је убитачно за савремено православље. Ми на сваки начин треба да се полако навикавамо на свет у којем Цариградска патријаршија више не постоји.
