Петар Банићевић – разговори који трају
Петар Банићевић је као стена црногорског крша. Чврста, постојана, оштрих ивица, са врхом који стреми у небо. Али, срце стене, до кога се тешко стиже, је нежно, и мекано као памучна лоптица.
То срце је дао свим својим улогама – Хамлет, Атахуалпа, Леон Глембај, Пол Парски, Тригорин, Вожд… Чим уђе на сцену знао си да је то ОН. Чим проговори, знао си да говори душа.
Није лако стати на сцену поред великог ГЛУМЦА. Проћи, нешто изговорити… ДА. Али бити партнер, опстати на тој сцени, пуна два сата – НЕ.
Имала сам срећу да будем ПАРТНЕР на сцени Петру Банићевићу. Он се није борио са партнером, он се борио са самим собом. И сама сам се борила са собом. Те борбе имају стотину фаза. Тешких, болних, па неописиве радости, напада беса и бескрајне туге.
У тим фазама и одбијамо партнера, и грчевито се хватамо за њега. Из тог загрљаја родило се ПРИЈАТЕЉСТВО. Велико и нераскидиво. Силазили смо са сцене, и настављали да ходамо и причамо… причамо. Позориште… породица… политика… личне радости и проблеми… Ходање… Улице, памте нас, али ми не памтимо улице.
Памтим Перино лице у Подгорици и Никшићу. И ход. Ход дечака на свом тлу. Очи које се смеју.
Памтим СМЕХ кад сам му усред Никшића рекла: „Па ми смо у Црној Гори, не мораш да кријеш новине!!!“ У Београду је црногорске новине увек крио у унутрашњи џеп капута. Тако их је гурао у тај џеп да га је пробушио, и оне су издајнички извиривале из њега.
Памтим поглед Тригорина, на крају другог чина „Галеба“. Памтим све нијансе гласа Пола Парског, када каже: ОНА ЧИТА! … ОНА ЧИТА МОЈУ КЊИГУ! („Човек случајности“)
Памтим Мишелова погурена леђа у изношеном мантилу, и спори, тешки ход … када каже ЧУДНО, НЕДОСТАЈЕ МИ МОЈА МАЈКА! („Драма на једном станичном перону“)
Памтим јутро када је Пера дошао у бифе Народног позоришта, сав изгребан.
Питам га: „Шта је било?“
„Крчио сам грање у мом Орахову!“
„Пут до куће?“
„Немам тамо кућу. Само земљу. Шта ће ми кућа.“
Стварно – шта ће му? Кућа му је сцена. А породица му је у срцу.
Памтим, и тек ћу памтити, јер наши разговори не престају. Нико не одлази заувек. А ПАМТИТИ треба.
Цитираћу великог Арабала за крај: КО НЕМА СЕЋАЊА, НЕМА НИ БУДУЋНОСТИ.
ПС
Написах кратко, да би стала што већа слика. Да се загледате у то лице, и видите о чему сам писала.
