Зашто немамо Српску завјетну мисао као предмет?

Није знао можда понеко од тих мојих рођака шта то Драгош говори, нису му до краја били јасни „мондијалисти“, можда је и мој Ристо то тек слутио, али су господствени тон и дубока мисао Драгоша Калајића била подједнако важна колико и прљаве чизме и гладне године.

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Читам синоћ са усхићењем малог дјетета Драгоша Калајића. Можда је један дио дјетињскости тог послијепоноћног штива управо дат у сусрету са тим именом на тада мени сасвим неразумљивим страницама мајчиних Православних мисионара, још из бившег живота, у Требевићкој, па затим и на Палама.

Затим смо гледали емисије о њему у рату: по први пут је неко објашњавао да оно што се дешава нама, да то што једемо фету и стрепимо за главе наших родитеља, није парцијална свађа међу субхуманим Словенима, већ су те очева одсуства, мајчини јецаји, забринуте вијести, рођаци који непрекдино пролазе кроз наш смјештај на Палама – све дио једне метафизичке слагалице, једног егзистенцијалног фронта отпора једном свијету који би побрисао идентиете, а самим тим и поништио човјека. Није знао можда понеко од тих мојих рођака шта то Драгош говори, нису му до краја били јасни „мондијалисти“, можда је и мој Ристо то тек слутио, али су господствени тон и дубока мисао Драгоша Калајића била подједнако важна колико и прљаве чизме и гладне године.

Има разних могућих читања Драгоша Калајића, као што има и разних његових текстова. Мени се, пак, оно што до сада налазим, надовезује на рехабилитацију српске интегралистичке завјетне перспективе. На линију предратног Светосавља лишеног југословенске мистификације, на линију Николаја и Јустина, Тасе и Ђеда, Милана Радуловића и Жарка Видовића и често заборављеног у том низу Радована Самарџића чија „Неугасива кандила“ заслужују да се нађу у свакој читанци српске историографије и историософије.
Но оно што ме највише имперсионира у том низу штива и мислиилаца јесте неоспорна разноликост и симфонијска полифонија њихових мисли и гласова, еуфонична разлика у интонацијама, тоналитетима, ритмовима и темпу. Све је различито и све негдје у Логосу који је Син улогошено и усиновљено.
И питам се, посљедњом мишљу пред сан: зашто се овакве ствари не предају на богословским факултетима? Зашто немамо Српску завјетну мисао као предмет? Јер, посљедњи радосни импулс због нађене дубине доживљаја живота загрцнуто се самоконтрастује отужној идеолошкој истовјетности савремене православне „теологије“, нарочито у генерацији након великих Отаца. Њеној истости и њеном фингирању „критичке мисли“.

Дајте ми сваку тему и ја ћу вам прилично тачно написати просјечан есеј једног професора или студента богословских факултета, нарочито на квази-осјетљиве, а у ствари високо идеологизоване теме. Након избацивања завјетности, Видовића или Николаја, лако је писати о „бауку етнофилетизма“. Када николајевски холизам сведеш на (ништа мање редуковану) шпенглеровску перспективу – све ти је лако. Нешто као она изрека о ограниченим когнитивним силама, мору и кољенима.
А насупот свега тога, опет уз осмијех се присјећам – ово море величанствене мисли…