Руси су одувек имали врхунске играче шаха. Истинске шампионе. У сваком случају, боље од Американаца, којима је током шездесетих година прошлог века образ успевао да осветла тек млађани геније Роберт Боби Фишер. Нажалост, Фишер је преминуо (17. јануара 2008), а Руси су наставили да свету представљају врхунске мајсторе игре на 64 поља.

Какав је играч актуелни председник највеће земље Владимир Путин, могао је ових дана да се увери цео свет. Муњевитом акцијом руских оружаних снага у Украјини ставио је и Европу и САД практично у мат позицију. Није их баш сатерао у угао, али им је у највећој могућој мери сузио маневарски простор. Практично им је дао прилику да се изјасне – да ли имају петљу и храброст да крену у неки нови, заједнички светски рат или су им ипак пречи појединачни интереси.

Прошлонедељни муњевити улазак припадника руских оружаних снага на територију Украјине могао би се шаховским речником оквалификовати као дамин гамбит – брзо, оштро, нападачки. А технички гледано, све се свело на успешне акције руског ратног ваздухопловства и прецизно испаљене артиљеријске плотуне. Све по војним објектима и припадајућим им инсталацијама. Као на вежби. Ипак, довољно да цео свет збуњено почне да се чешка по глави.

Путин је своје потезе унапред најавио. Отворено напоменувши какав му је циљ, али и на који начин мисли да га оствари. Упутио је на адресе кључних светских лидера писмо у којем је таксативно навео све што планира. Случајно или не, изгледа да на Западу поменуто писмо нико није ваљано прочитао. Или се није усудио. Када су у четвртак борбени положаји украјинске војске почели да лете у ваздух, било је касно.

Москва је вероватно могла и на неки други начин да заштити безбедност руског живља у Доњецкој и Луганској републици. Ипак, то не би било решење на дуже стазе. Наиме, безбедност нису толико угрожавали комшије Украјинци, колико покушаји промене односа снага на глобалном нивоу. Пре свега на релацији САД–Русија.

Управо стога председник Путин се одлучио на војну акцију. Скраћену али упечатљиву. Такву која ће и Американцима и Европљанима показати докле је спреман да иде, чију подршку има и ко му је прави противник. Јер он и не сматра Украјину за непријатељску земљу. Такво мишљење покушавају да наметну разни кругови на Западу. Баш као и у неким другим ситуацијама такође повезаним с просторима бившег Совјетског Савеза или некадашњег Варшавског пакта.

Можда управо стога, приметан је изостанак конкретније осуде руске акције са стране европских земаља. Увођење оштрих економских санкција као да је најављено преко воље или на туђи (амерички) захтев. Европљани су свесни да престанак пословања са источним суседом и њих води у егзистенцијалне невоље. Могло би се чак рећи како би били спремни да судбину Украјине препусте Русији само да несрећа и њих не закачи. О евентуалном великом рату на Старом континенту нико и не размишља. Једино што овде желе јесте да се све под хитно заврши, а да штета буде – минимална.

Чини се да слично размишљају и у самој Украјини. Евентуално стратешко одвајање од Русије било би прескупа авантура, чији крај нико не може да сагледа. Нада да би улазак у западну војну алијансу отворио пут и ка Европској унији више и не постоји. Украјински председник Володимир Зеленски то је окарактерисао речима: „НАТО се уплашио!”

Одзив војних обвезника за одлазак у ровове на границама с великим суседом није баш на високом нивоу. Уместо тога, светски медији сведоче о масовним покушајима да се оде из земље. По могућности на Запад. Свима је, наиме, јасно да ово и није њихов рат, већ одмеравање снага Русије и САД.

Управо стога је данас кључно питање: Шта преостаје Америци? Масовнији долазак прекоокеанских војника спремних да гину на Истоку Европе мало ко очекује. То је јасно потврдио и председник Џозеф Бајден. Повремене акције америчких командоса или терористички напади свакако нису искључени, али Украјина није „банана држава” и њихов евентуални ефекат сигурно не би довео до тога да овдашње становништво листом потражи уточиште под капом западног моћника.

Такође, ваља имати на уму да је Русија чланица Организације Уједињених нација, као и једна од пет сталних чланица Савета безбедности. Евентуална немогућност функционисања поменутих тела довело би цео систем међународних односа у ћорсокак. У САД не могу да се ослоне ни на врсту самовоље изражену током напада на бившу Југославију 1999. Више нису та сила. А и није им до рата за који нису сигурни да би га окончали као победници.

politika.rs