Епистемиолошки пакао позитивистичког секуларизма

Читајући српске медије пријатно сам се изненадио да имају заиста духовите текстове, мада сам помало био збуњен чињеницом да су га сместили у рубрику „Политика“ . Како медији преноси, извесна група угледних студента, предузетника у активизму, карикатуриста, власника франшизних НВО, новинара у цивилу, адвокатишкиња, професора, култоролошкиња и неговатељица итд, упутила је отворени апел за укидње веронауке у школама. Како нас весели скуп обавештава, проблем су СПЦ и постојање веронауке у школама јер се тиме „негира наука, шире теорије завере и митоманија, а читаве генерације васпитавају у духу најконзервативнијег мрачњаштва, неспособне да живе у модерном свету…“, Дакле, главни аргумет је да вера као спознајни метод, не задовољава строге критеријуме науке, ни начног позитивизма, те нас стога гура на слепи колосек. Ту негде стижемо и до доховитог дела. Строге критеријуме научног позитивизма не задовљавају ни култура, филозофија, политика, уметност, активизам, па чак ни добар део друштвених наука иако се тако зову. Тако би рецимо, потписане културолошкиње и глумице морале да знају да јасан негативан вредносни суд у синтагми „најконзервтивније мрачњаштво“ јесте понајмање научан, јер се према социолошком позитивизму „садржаји вредносних судова и нормативних исказа не могу се искуствено проверити и практично применити због њихове ненаучне ваљаности.“ Нема вредносних судова у науци. Више су у вези са религијом. Не знам зашто ми баш сада на памет падају често помињане „европске вредности“ које су требале да нас поведу путем прогреса?!
О захтеву позитивистичког принципа науке, да се јасно разграничи иделошко од научног, нико од потписника овог идеолошког апела није се превише бавио, што апелу даје извесни шарм лежерне неоптерећености когницијом. Из неког разлога, који није наведен изгледа да и потписници одбијају да прихвате тековине модерности, иако се залажу за супротно, сходно данас популарној активистичкој фрази “Trust science not morons” (Веруј науци, а не моронима). Буди Бог с вама људи! Верује се у цркви. У науци се се сумња. Нема ништа ненаучнијег од вере у науку. Судећи по терминологији и садржају апела, човеку не остаје ништа друго него да посмисли како су потписници бежали са часова физике и време кришом проводили на литургији. Остаје једино дилема: у којој тачно бриселској цркви?
Читамо даље, у нади да интезитет духовитости неће посустати. „Ми, доле потписани грађанке и грађани Србије, пише даље, захтевамо да се поштује Устав Републике Србије и принципи секуларности“. Будући да према научном методу нема разлике између религиозне догме и уметничке интуиције, јер се оба држе за неваљане, логично се намеће потреба да се држава не секуларизује само одвајањем од цркве, већ и од културе, уметности и цивилног сектора, који својим ставовима покушава такође да успостави неку врсту друштвеног или културног монопола, што је прилично згодно изостављено у апелу. Вредносни суд о рецимо алтернативном сексуалном идентитету у уџбенику могу да дају или Црква. чији став дели већина народа или невладина организација која представља саму себе. Наука га неће дати, јер јој то и није посао. Шта је тачно план? Да се то право ускрати Цркви, а да се омогући неком трећем који ће га исто тако ненаучно утврдити, будући да је и сам појам идентитета у основи онтолошки, дакле филозофски, дакле ненаучан. Евентуално да почнемо да штампамо уџбенике са празним листовима, без текста и слика.
Додуше, када је већ поменута Уставом гарантована секуларност државе у контексту такође Уставом гарантоване слободе вероисповести, пада ми на памет да би се процес секуларизације могао покренути у другом смеру, па да рецимо секуларна држава одбије да убира порески новац верника, са којим је добар део потписника овог апела вероватно био у веома блиском, дал посредном ил непосредном дотицају у форми буџетских корисника.
Шта ће секуларној држви новац верника? Јел секуларна или није? Ако је пак њихов новац довољно добар за секуларну државу, онда су добри и њихови ставови, чак и ако су ненаучи или не превише модерни, мада ни модерност такође није валидан научни критеријум.
Све у свему, ако је сврха овог апела била да поучи и разоноди, успео је у томе. Разонодио нас је свакако, а подучио нас је зашто не треба писати апеле који се позивају на науку. Терен је прилично клизав, нагиб стрм, а научни критеријуми одвећ крути да би подржали овакав политички апел са кредибилитом псеудорелигиозне догме. Искрено, научно дескриптивно говорећи, чак су и апостоли неупоредиво јасније и детаљније описали Христсово страдање, него што су се апологете евроинтеграција потрудиле да изнесу аргументе у прилог бриселског прогреса који нас чека, чим се ето, држава „секуларизује“.

Александар Ђурђев, посланик и председник Српске лиге