Александар Ђурђев: Споразум о слободној трговини са Кином захтева енергичног и одлучног министра трговине

Пре неколико дана председник Србије Александар Вучић реализовао је још једну успешну посету Кини у оквиру великог самита у Пекингу посвећеног иницијативи ,,Појас и пут”, познатије под именом ,,Нови кинески пут свиле”. Том приликом наш председник не само да је обавио два важна разговора са двојицом највећих државника у овом тренутку, Си Ђинпингом и Владимиром Путином, који су потврдили снажну подршку Србији по питању одбране Косова и Метохије као њеног саставног дела, већ је и подигао економску сарадњу Србије са Кином на виши ниво, пре свега кроз потписивање споразума о слободној трговини, али и низа других споразума економске и трговинске природе. Пракса је до сада потврдила две важне константе када је реч о периоду након потписивања споразума о слободној трговини са Кином – прву, која подразумева да земља потписница истог са Кином доживљава убрзани економски раст и развој и другу, да Кина тој земљи временом постаје најзначајнији увозни и извозни трговински партнер. Обе константе би апсолутно одговарале нашој земљи, јер би нам донеле не само нове инфраструктурне пројекте подржане кинеским кредитима, нова кинеска улагања у стратешки важна српска јавна предузећа, већ и скидање са врата омче дужничког и сваког другог финансијског ропства земљама колективног Запада.

Политичка воља и потписани споразуми су нужни предуслови развоја српско-кинеских економских веза, али да би српски пољопривредни и други производи кренули пут обимног и континуираног извоза ка незаситом кинеском тржишту од преко 1,6 милијарди потрошача, Србији је потребан снажан и одлучан министар трговине. Актуелни министар трговине Томислав Момировић, за сада, далеко је од тога да испуњава те критеријуме. Напротив, у условима у којим већ месецима цене стратешки важних прехрамбених производа расту, једино што је министар Момировић урадио јесте спровођење акције ,,Боља цена”, која јесте појефтинила неке од тих производа, али није решила суштинске проблеме. Ти проблеми се, пре свега, очитавају у томе да терет инфлације изазване иностраним факторима пада на обичан народ, радан и вредан, на коме почива ова земља, а не на банкарски сектор, трговинске ланце, крупни капитал и велике корпорације који су свих ових година профитирали захваљујући стабилној економској ситуацији у нашој земљи. Министар Момировић се по тим питањима прави поспан, делује отуђено и однарођено, инертно и потпуно незаинтересовано за проблеме обичног човека. Он није манекен на писти и народ не занима колико гела је ставио на своју фризуру, већ како да им помогне да одрже или чак увећају своју куповну моћ. Недавно нам је из ЕУ вратила шљиве са границе под оптужбом да исте садрже пестициде. Српски сељаци и домаћини су још пре 200 година били способни да извозе квалитетну шљиву, а Момировић данас, уз најсавременије технологије и системе контроле квалитета производа, очигледно то није у стању. Волео бих да нам министар Момировић одговори и на питање у вези са нашим робним резервама. Имамо ли их у довољним количинама за случај рата, временских непогода и сл.? Знамо да је пре неколико месеци председник Александар Вучић био приморан да лично интервенише у случају нестанка робних резерви у нашој земљи. Министар Момировић се и тада, баш као и много пута пре, правио мртав.

У надлежности Министарства трговине је Закон о робним резервама у којем су, поред осталог, дефинисане и обавезе обезбеђивања резерви нафтних деривата, а које по логици и функцији спроводи Управа за резерве енергената Министарства енергетике. Ту је кровни закон Закон о робним резервама, а чије спровођење је у надлежности Министарства трговине и њене Дирекције за робне резерве. Овде је реч о једној конрадикторности, јер резерве нафтних деривата треба да буду у надлежности Министарства енергетике, баш као што је то својевремено учињено са обавезним резервама гаса, где је министар Момировић тај који спречава да се идентичан пренос надлежности у области обавезних резерви нафте деси. Право питање за министра Момировића јесте зашто у Закону у енергетици нема Акционог плана за формирање и одржавање обавезних резерви сирове нафте и деривата нафте, док идентичан Акциони план за гас одавно постоји. Такође, министар Момировић је дужан да одговори зашто Републичка дирекција за робне резерве управља робним резервама деривата нафте у приватним складиштима које рентира и нема оперативу, кадрове и сервис за посао чувања и управљања складиштима, него све то рентирају од приватне компаније НИС која је у већинском власништву компаније која је у доминантном власништву друге државе. Сасвим је логично да држава Србија кроз сопствено привредно друштво, које већ постоји и бави се том делатношћу, и управља државним резервама деривата нафте. Зато је пред министром Момировићем велики тест, а то је да под хитно усагласи Закон о робним резервама и обавезне резерве са Законом о енергетици. Улазимо у зимски период и снабдевање енергентима и управљање залихама истим постаје кључна државна тема. Да после не буде по оној народној – село гори, а баба се чешља, односно да радни грађани Србије трпе последице инфлације, пораста банкарских дажбина и скупље енергенте, а Момировић се, у свом неком свету, шета налицкан и дотеран по градовима Србије као да је на модној писти.

Пише: Александар Ђурђев, посланик и председник Српске лиге