Шта нам треба од наоружања

Никад немој да слушаш народ шта жели. Он не жели да плаћа оружје и војску, и пљуваће те када им узмеш паре за то. Али тај исти народ ће те први још више пљувати и кривити када све пропадне и дође окупатор и рећи ће “Што од нас ниси узео паре за војску, што си нас оставио без одбране!?”. Никад, никад не покушавај да удовољиш или подилазиш народу. Ти ниси за то изабран, него да водиш војску и државу.

12422491_10208564173367054_1829929839_o

Прво и основно што нам треба то је да обесхрабримо агресију на нашу земљу, да имамо изванредно јаку одбрамбену оружану силу. То значи ликвидацију непријатељске авијације и оклопних јединица. Јака ПВО и борба против тенкова.

 

Иако сам љубитељ авијације, сада у овом моменту треба нам далеко више савремени систем ПВО од авиона. Системи Бук и С-300ВМ, али и кинески , рецимо HQ-12 је добар.

Хонг Ћи HQ-12 (Црвена Застава -12) копија америчког МИМ-23 Хок система, са савременим ракетама и радаром, домета је до 50 км и налази се у оперативној употреби киенских ОС а гађа на висинама од 500 м до 25 километара.

Што се тиче система С-300 он је за нас далеки сан. Али ако можемод а га набавимо – требамо. Треба водити рачуна да би било добро да се изабере верзија С-300ВМ, какав је узео Египат, а то је исти систем, али на гусеничном возилу и има већу мобилност и проходност. Опет, и Кина има своју верзију система С-300 који они зову Хонг Ћи HQ-9 и који су понудили Турцима, али посао није успео.

Уз то, чак и пре тога треба набавити већи број преносних, лаких система, Верба, Мистрал или кинеских Феи Ну ФН-6, мешавину западне и источне технологије, систем од којег је бољи можда само руски Верба, иначе наследник Игле.

12404115_10208564173007045_1361807413_n

Друго, противоклопна борба – наши системи Маљутка су одавно сасвим превазиђени и не треба гајити илузије. Треба набавити већи број савремених лансера ракета, Корнет – руских, Спајк- израелских или кинеских ХЈ-8, копије америчког Тоу систеам која се амсовно извози свуда у свету. Ту је и јужноафричка, ослична ракета

 

 

Авијација:

Треба нам све. Баш све. Немамо ништа.

Ловачка авијација – њој треба један тип економски исплативог авиона, вишенаменског. То су следећи: Ф-7БГ, Кфир, ФЦ-1 и ФТЦ-2000. Све остало је прескупо за нас. Истина, има и бољих од њих, али нико у суседству их нема, или не бар много. Треба нам бар 2-3 ексадриле (не једна, како се сада говори), дакле треба нам авион упола јефтинији него МиГ-29 или Ф-16. То су наведена четири авиона. Сви су нови и коштају од 13-18 милиона долара, и кинеске су производње, изузев Кфира, који је израелски, на већем технолошком нивоу, али полован – а Израелци дају век авиона од преко 30 година. И кинески авиони су савремени, на далеко већем нивоу него наш МиГ-29. Савремени радари, сви носе ласерски и ТВ вођене бомбе, и ракете за борбу против авиона домета преко 80 км.

Од авиона, дакле најбоље опције су израелски Кфир или кинески дериват МиГ-21. Кинески су од 13-18 милиона а израелски 20 милиона долара.

Требају нам и хеликоптери, да замене застареле и изанђале Ми-8. Као добра замена ту су опет кинески хеликоптери Харбин З-9, копија француских “Делфин” хеликоптера, мањи су од Ми-8, али су прихватљиви. Као боља опција је хеликоптер Чангхе З-18, нови дериват француског “Супер Фрелона” који сада треба да уђе у наоружање кинеске војске.

Имамо и код комшија хеликоптер – румунски ИАР-330, верзија француске Пуме и Супер Пуме. Није у оптше јасно зашто се никада нисмо Румунима обратили за овај хеликоптер, који су Румуни још у доба социјализма одабрали уместо Ми-8, унапредили и који је и данас у производњи. Земља са којом се граничимо, са којом смо правили “Орла”, али нисмо размишљали да можда од њих набавимо хеликоптере. Са друге стране Румуни су их извезли у Либан, Кенију, Судан, Арапске Емирате. Срби изгледа нису заинтересовани. И то је још једна српска заблуда, да смо имали најбољу војску и најбољу војну индустрију на свету. Румуни су правили све хеликоптере који су им требали, ми то нисмо, чак смо их и игнорисали да то праве.

12404461_10208564172727038_1283524011_n

Копнена војска

Што се тиче копнене војске, ни ту није боља ситуација. Немамо довољно минобацача, а још већи проблем је што смо споразумом о ограничавању конвенционалног наоружања ограничени са бројем минобацача 120 мм који се сврставају у исту раван са тешким хаубицама. Ти минобацачи су се изванредно показали у грађанском рату у Југославији.

Иста ситуација је и са минибацачима калибра 82 мм које имамо, али опет не у довољном броју. Почетком 90-их из оперативне употребе избачени су топови 76 мм, који су били идеални за резервне јединице, па је лаки пољски и лаки брдски топ нестао, а генерали су анм обећали да минобацачи јако лако могу да заузму њихова места- онда смо смањили и број минобацача.

Да би се ограничења заобишла, Словачка и Пољска су створиле минобацаче калибра 98 мм, и тако “елегантно” заобишли одредбе о ограничењу. Иако званичмо мањи калибар од 120 мм, има исти чак и бољи ефекат на циљу и домет а мина је само мањег пречника, али је дужа. Тако, Србија би могла да или купи лиценцу или направи своје минобацаче калибра 98 мм. Србија има у понуди и минобацаче 60 мм, са дугом цеви који могу да замене монобацаче 82мм, али – све стоји и нико се не интересује.

12434274_10208564193567559_50437420_n

Што се тенкова тиче, у неко догелдно време се морају модернизовати. М-84 дуго није најмодернији тенк на свету. У ствари прилично је заостао јер ни динар није улаган у модернизацију и она је хитно потребна.

Копненој војсци треба под хитно хамоходно оруђе директне подршке пешадији, јер српска пешадија има на расположењу само топове 20 мм са БВП М-80 да са њима неутралишу непријатељске утврђене положаје и бункере. Избацивањем самохотки 90 мм и тенкова Т-55, српски војник има топчић од 20 мм да уништи бетонски или камени бункер – и то у случају да се БВП М-80 у опште и нађе у близини, што је мало вероватно. Опет, ту се види да недостаје и онај лаки топ 76 мм, као једноставно и лако преносно оруђе. Чак смо и бестрзајне топове повукли из употребе као “превазиђене”, и одустали од нашег пројекта бестрзајног топа 120 мм – а бестрзајна оружја су се одлично показала у ратовима у новом миленијуму.

Оно што имамо и добро се показало, то је ручни бацач “Оса” М-79. Са простора некадашњих држава СФРЈ стигао је до Сирије и Ирака и по речима самих америчких стручњака, наш бацач “Оса” успешно пробија оклоп тенкова М-1 “Абрамс” америчке производње.

12404309_10208564173087047_1152550472_n

 

Уместо закључка:

И ово је само делић, оно нај основније, а морамо да кажемо и опште каква нама војска треба. Ми смо неутрална држава. НАТО пакт јесте моћан и наизглед стабилан. Али као је једна земља НАТО одлучила да обори руски авион, шта Србија може да очекује од неке одпадничке владе чија је земља чланица НАТО? Тек шта би нама урадили – чак и без знања и одобрења Амеирке или Брисела? Ми то себи не смемо да допустимо и опет питање је – шта после НАТО-а?

Сви мислимо да ће вечно трајати, а неће. Нашу земљу и војску правимо за период од 50 година,а готово је сигурно да НАТО а ни ЕУ неће постојати тада и том облику. Само грађани могу да буду гарант и демократског поретка и слободе.

Србија мора да се угледа на Швајцарску. Србија је од 1835 године колевка демократије у средњој Европи. Србису носиоци европских идеала слободе, како слободе народа, тако и слободе појединца. Срби никада нису били робови, чак ни под Турцима нису били кметови него слободни сељаци и грађани.

То мора да се настави, да сваки грађанин Србије буде део оружаних снага, и да својим брисуством у војсци буде гарант одбране од спољне агресије, али и одбране од покушаја унутрашње узурпације – као што то раде Швајцарци.

 

Дакле регрутна војска, уз јаку компоненту територијалне одбране је једини прави гарант да никоме неће пасти напамет да нас нападне, а уједно ни ми нећемо бити претња неком јер би смо имали дефанзивну војску. Садашња професионална војска, мала, са слабим наоружањем ништа не може да учини.

Слободни грађанин, обучен за рат и одбрану земље и само он може да буде гарант стабилности и демократије, али и основа за грађење нације.

А за то је потребан сасвим другачији приступ наоружавању и формацији војске.

 

Александар Киш