Дејан Мировић – Лаж на високом нивоу
Како су представници црногорског режима, који су своја академска звања стекли у Београду, кренули у обрачун са српством у Црној Гори?
Уместо да се баве озбиљним оптужбама ОЛАФ-а, или агенције ЕУ која се бори против међународног кријумчарења или демантовањем дугогодишње негативне слике о режиму (довољно је само погледати чланак „Форин аферса“ из 2012) Мило Ђукановић и његово окружење у слободно време, као што смо видели, деле лекције из историје и теологије. Мислим да би им ипак корисније било да нађу убице новинара Душка Јовановића (убијеног 2004), нападаче на угледног новинара Гојка Раичевића (2015) или да исплате одштету Медојевићу за скандалозно хапшење без скидања посланичког имунитета крајем 2018 – каже у разговору за „Печат“ проф. др Дејан Мировић, један од четворице интелектуалаца којима је забрањен улазак у Црну Гору.
Недавно је министар унутрашњих послова Црне Горе изјавио да заправо не постоји забрана уласка српским интелектуалцима у ову земљу. Дакле, можете да одахнете, више нисте безбедносна претња или, чини се, нисте никада ни били… О којој врсти неспоразума је овде реч?
Министар Мевлудин Нухоџић поново обмањује јавност. У новембру 2018. пред колегијумом Народне скупштине на питање посланика Миодрага Лекића одговорио је да не постоји забрана за највећег живог српског песника Матију Бећковића, двојицу угледних историчара Антића и Раковића и моју маленкост. Само месец дана касније, 4. децембра, враћен сам с граничног прелаза Добраково када сам кренуо да посетим мајку и брата у родном Улцињу. Уручено ми је решење на основу члана 8 Закона о странцима према којем сам „државни непријатељ“ Црне Горе (иако никада нисам позивао на насиље и промену уставног поретка). Девет месеци касније, након пропале туристичке сезоне и покушаја да се отме имовина СПЦ, као и пада популарности ДПС, министар је поново покушао да обмане јавност. На питање посланика Вучуровића одговорио је да нема забране и да је никада није ни било. Tачније, да је постојала само за једно лице на основу „процене“ АНБ (очигледно је мислио на мене) и то „само“ месец дана, у периоду од 1. децембра до 1. јанура 2019. Ако је тако, зашто ми је онда, после тога, у фебруару 2019, уручено другостепено решење МУП-а бр. УП II-264/18-425, које је потписала помоћник министра Нухоџића, према којем забрана важи? Да ли министар уопште зна да је другостепено управно решење коначно, и да сада одлучује Управни суд у Подгорици пред којим је најбољи адвокат у Београду Иван Нинић поднео у моје име тужбу (пре 6 месеци) против МУП ЦГ? Можда министар мисли да су судске пресуде и управна другостепена решења оно што каже његов шеф Мило Ђукановић у тренуцима када треба краткорочно преварити туристе из Србије.
У покушају потирања свега српског представници црногорског режима иду дотле да тврде да црногорска државност нема никакве везе са светосављем. Колико су опасне овакве изјаве, чак и ако иза њих стоји директор полиције кога терете за плагијат свих научних радова које је потписао?
Изјаву новог и самопроглашеног експерта за теологију и историју, директора полиције Веселина Вељовића, треба посматрати у контексту сличних научних „открића“ његовог шефа, премијера Марковића и његовог бившег председника Вујановића (чији је саветник био). Заједничко за њих тројицу је што су своја академска звања стекли у Србији. Зато се поставља логично питање, зашто нису своје тезе о Немањићима, забрани СПЦ да се изјашњава о Закону о слободи вероисповести јер није за ЕУ и НАТО (Марковић) и одузимању имовине СПЦ јер упис у катастар не значи ништа (Вујановић) презентирали пред професорима Правног факултета, Факултета за безбедност и Војне академије? То би била права „интелектуална храброст“ ове тројице. Овако делује да су само из каријерних и опортунистичких разлога испуњавали нечији налог када су давали таква „тумачења“. Да ли је то био налог њиховог шефа Ђукановића и његовог окружења, које је очигледно у делиријуму након неуспелог покушаја да се добије томос од цариградског патријарха, или нових ментора из јужног крила НАТО-а, можда и старих пријатеља са Запада, србофоба и ратних злочинаца попут Тонија Блера, кога и Београду након 2012. власт доживљава као пријатеља и саветника, тешко је проценити. Мени се чини да има од свега помало.
Аутор сте прве и запажене правне анализе Предлога закона о слободи вероисповести, којим се легализује отимање имовине СПЦ у Црној Гори. Да ли мишљење Венецијанске комисије оставља места за ликовање било које стране у спору?
Мишљење Венецијанске комисије неодољиво ме подсећа на налаз хашког вештака Обершала са Универзитета Норт Каролина. Радећи као део великог тима одбране у Хашком трибуналу, од око 30 људи, у којем су се посебно истакли, поред других поштених и вредних, Јадранко Вуковић, Марина Рагуш и покојни Тасић (врсни правник који се вратио из Француске да помогне одбрани), нагледао сам се софистерија и правне акробатике. У том контексту су и ставови Венецијанске комисије о наводно 30 одсто православаца у Црној Гори који подржавају одиозног секташа Мираша Дедеића или о „српској“ анексији 1918. и „уставној“ аутокефалности. С друге стране, аутори мишљења, професори из Холандије и Белгије, упадљиво прећуткују савесну државину СПЦ у Црној Гори која траје најмање од 1918. године (тачније вековима) и чињеницу да су управо њихове државе Белгија и Холандија, као чланице Друштва народа, признале Краљевину СХС 1918. без помињања некакве „анексије“ цркве и државе. Толико о њиховој непристрасности.
Који је пут од усвајања овог закона до кроатизације и унијаћења Црногораца?
За тај „пут“ је најзаслужнији Јосип Броз и зато мислим да је било поштено од стране власти у Подгорици што су му подигли споменик континуитета у Подгорици у истом периоду када су и нама четворици увели забрану уласка. За неки други пут знам читајући о прецима из Старокуча.
Непоштовање одредаба поменутог закона, најављују из Црне Горе, биће строго санкционисано. Да ли би овакве мере могле бити увод у грађански рат?
Уверен сам (и надам се) да грађанског рата неће бити. Принципијелан и храбар став митрополита Амфилохија и епископа Јоаникија видим као позив на хришћански и пасиван отпор. Велики скуп испред Храма у Подгорици је показао да би у њему, поред Срба, учествовали и православни Црногорци који су верници СПЦ и нису србофоби као Ђукановић и његова дружина. Мислим да та чињеница није за потцењивање и да власти у Подгорици то знају. Додао бих и да је митрополит на удару власти у Београду и Подгорици и као егзарх Пећког трона, јер се супротставља „подели“ КиМ или предаји Пећке патријаршије, Дечана и Грачанице Приштини на 800 година од аутокефалности СПЦ.
Најновије истраживање Центра за демократију и људска права, који слови за близак интересима владајућег режима, показало је да већина грађана Црне Горе сматра да држава иде погрешним путем. Где треба тражити разлоге неповерења грађана у Скупштину, Владу и председника Црне Горе?
Сведочење бившег дворског банкара Душка Кнежевића показало је праву природу режима у Подгорици. Након тога је уследио покушај отимања имовине СПЦ и лоша туристичка сезона. Морам признати да не разумем резон режима у Подгорици који уводи санкције Русији и води србофобну кампању јер из те две земље долази највише гостију.
Да ли је чињеница да владајућа Демократска странка ужива тек 34 одсто подршке грађана увод у велики политички пораз Мила Ђукановића?
То је право питање за опозицију у Црној Гори. Када су били сложни као у време председничких избора 2013. и парламентарних 2016, они су дефакто добијали изборе. Манипулације на дан одржавања избора у општини Рожаје 2013. и „државни удар“ из 2016. ту чињеницу не могу да сакрију.
Колико је десрбизација Црне Горе концепт тамошњих власт а колико вредносни став положен у темеље модерне евроатлантске геополитике?
Она има елементе оба фактора које сте поменули. Додао бих само да она није могућа без посебног или привилегованог односа који према човеку попут Ђукановића негује Београд. У том контексту посматрам певање министра иностраних послова Србије у Будви уочи изрицања пресуде Мандићу, Кнежевићу и девет српских држављана, сликање српског председника са Ђукановићем у Тирани на дан пресуде и ћутање Савеза за Србију поводом Закона о слободи вероисповести.
