Скраћивање радног времена те стварање гужви – сманује ризик и спашава економију или супротно?
То да се ових дана на састанцима кризног штаба вагају економска цена заоштравања мера и здравље – замена је теза.
Месец дана ових тренутних мера значи губитак мањи од 0,8 одсто БДП-а односно 350 милиона евра. За погођене – као што су на пример угоститељи или трговци, и њихове снабдеваче – он је велик. За поједине и до 100 одсто. Али тај би им се губитак, цео а не само нето минималци, могао покрити са 2/3 субвенција најављених сад у фебруару. Уместо тога, по трећи пут од прошлог марта, субвенције се деле свима, и у већој мери онима којима су мање, или уопште нису потребне. А на ову најосетљивију групу привредника отпашће само око 1/8.
На ваги су пре свега политичке импликације здравствених мера и политичке импликација све вероватније имплозије здравственог система. Њих вага, сам, Александар Вучић. Свугде, без сумње, политички фактор игра битну улогу у одлукама о закључавању. Владе не воле демонстрације, а оне и не помажу у контроли епидемије. Проблем је што у нашем случају политички фактор игра превасходну улогу баш зато што одлуке доноси један човек. На страну његове личне преференције. Проблем је структурни. С једне стране, кад одлуке доноси један човек сам, онда је на њему много већи политички притисак. Он је тај који „даје“ – он је тај који и „узима“. С друге стране, екстремно централизована власт Србији ускраћује читав дијапазон инструмената за суочавање с кризом уз мању политичку цену, па према томе и мању штету по здравље и привреду.
Колико би лакше грађани прихватали мере, кад би кризни штаб имао стварну одговорност, радио стручно и јавно? Кад би се редовно прикупљали веродостојни подаци, радиле пројекције вероватног пораста оболевања под различитим околностима? Када би се мере планирале и најављивале неколико месеци унапред: уколико се број оболелих до тад и тад смањи на x… може да се укине y, и обратно? Замислите тек да се прате и објављују подаци о томе колико су медицински радници разапети и преоптерећени?
Економски ефекти и солидарност
Мере за контролу епидемије додатно коштају тек ако се са њима закасни, али њихово доследно и правовремено спровођење захтева да аутономно делује читав низ институција. Неопходна је стална контрола и ограничавање рада малог дела привреде и живота у пажљиво пропраћеним жариштима. Део привреде неизбежно би стално био под ударом минималних мера као што су ношење маски и ограничење броја људи у затвореном простору. Међутим, ти сектори још жешће трпе кад се епидемија отме контроли, јер најпре сами грађани у значајној мери смање активности, а потом уследе далеко оштрије мере које делују на шири део привреде. Нажалост, до промене понашања долази тек онда кад број оболелих и умрлих нарасте толико да свако у то може да се увери сам, и без веродостојних података.
Здрав разум и друштвена солидарност налажу да онима чији рад ограничавамо у интересу друштва компензујемо већи део губитака. А на тај начин би и њихов отпор према мерама био кудикамо мањи. Сад кад су мере закаснеле и неизбежне, треба значајно повећати субвенције, или бар отписати порезе, онима који су најпогођенији. Многе државе развиле су и читав низ мера којима помажу прилагођавање – на пример, кроз увођење онлине пословања. Уместо тога, у Србији власт дели помоћ по принципу лажне уравниловке: „свима исто“.
Нијансираним управљањем, Србија је у 2020. могла да избегне привредни пад. Има ту срећну околност да јој се привреда састоји у већој мери од сектора које ова криза по својој природи мање погађа (видети зелене стубиће на графикону), и у мањој мери од оних које она највише погађа (црвени стубићи). ИКТ сектор, пољопривреда и већи део индустрије и грађевинарства, као и трговина храном – сви они добро раде (у просеку)! И велики број запослених у јавном сектору су снажно заштићени, и то без обзира да ли раде.
Могло би и другачије
То што су, уместо да има нијанси, мере бинарне, по принципу „све или ништа“, последица је не само популизма, већ и саме централизације, па и персонализације, одлучивања. Или смо у духу „Хлеба и игара“ или – у закључавању, онда кад људи голим оком виде да неће за њих бити места у болници. Или се новац дели „свима“, да се нико не увреди, или-ником, јер „нема“. Нити Вучић има поверење у то да ико у држави може одговорно и смислено децентрализовано да ради, нити грађани имају поверења да су одлуке донете уз промишљено вагање свих фактора од којих би стварно требале да зависе. За нијансиране и сложене економске или здравствене мере, свој посао аутономно, па према томе и одговорно и стручно, мора да ради читав сијасет јавних органа и организација. Хиљаде јавних службеника на овај или онај начин мора да координира своје деловање. То није могуће ако чекају на миг од Председника да би знали шта стварно треба да раде.
Ни годину дана од почетка пандемије Влада није направила никакав помак ка правовременом и дисциплинованом спровођењу мера контроле над заразом, нити ка диференцирању помоћи привреди и грађанима према потребама. У потпуно централизованом систему могу се брзо препречити бирократска спорост и препреке које успоравају спровођење неких једноставних поступака. Убрзана вакцинација пример је једне од тих ситуација. Надајмо се да ће убрзо дати резултата, јер кренула је трка са новим, много заразнијим сојевима. Но, кад у мајсторској кутији имате само један алат – мало шта с њим можете направити. Александар Вучић је исхитрено, и с ове дистанце гледајући – беспотребно, за време ванредног стања употребио свој једини алат – маљ. Годину дана од тада, завлада нервоза кад год се он приближи кутији. Људи умиру, а економска цена је изговор. Нових алата нема на видику.
Ауторка је председница Управног одбора и главна економисткиња Центра за високе економске студије у Београду (ЦЕВЕС)
