Дарко Танасковић, оријенталиста, исламолог и бивши дипломата: Проповиједање о грађанској држави води ка цијепању БиХ
После свега што је снашло БиХ и њене становнике током последњих трију деценија, проповедање демократске и грађанске државе од стране неинвентивних настављача мисије аутора „Исламске декларације“ одјекује безнадежно шупље.
Каже ово у интервјуу за „Глас Српске“ оријенталиста, исламолог и бивши дипломата Дарко Танасковић поводом актуелне политичке ситуације у БиХ, наводећи да за разлику од хаотичне и турбулентне ситуације у вријеме разбијања Југославије, кад су муслимански и хрватски посланици у Скупштини дубоко национално, политички и вјерски подијељене БиХ одлучили да игноришу легитимне српске ставове и прегласавањем донесу одлуку о организовању референдума о независности, што је био прави узрок избијања рата у БиХ, данас постоје правни и институционални механизми који то амортизују и онемогућавају.
– Можда би до неког нумеричког прегласавања хипотетички и могло доћи, али тако донете одлуке прегласани не би прихватили и признали, а тзв. међународна заједница није у прилици да образује неку нову Бадинтерову комисију или да делотворно утиче на то да се наметну такве неодрживе одлуке. Уосталом, и регионална и континентална и глобална (гео)политичка констелација битно су измењене. То што Бошњака, према попису који Срби и Хрвати не признају, наводно има нешто преко 50 одсто, што би била танка апсолутна већина, не треба никога, а првенствено њих, да завара у погледу изводљивости било каквог вида мајоризације кроз формално демократско одлучивање по систему „један човек – један глас“. То је практично немогуће, а сваки овакав покушај, па и идеја о покушају, само би додатно продубили унутрашње поделе и приближили их неповратном расцепу – сматра Танасковић.
ГЛАС: Из СДА не крију да им је циљ стварање републике БиХ, односно некакве „грађанске државе“. Како је Ви видите, те колико би она била слична визији коју је својевремено имао Бењамин Калај или, рецимо, Алија Изетбеговић?
ТАНАСКОВИЋ: Визије БиХ Бењамина Калаја и Алије Изетбеговића имају само једну заједничку карактеристику, а то је остваривање објективне супремације Бошњака као темељне компоненте наднационалног босанског политичког народа, односно босанске нације. Таква „нација“, услед противљења Срба, али, увијеније, и Хрвата, никада није могла бити створена. Иначе, Калај „босанску нацију“ није пројектовао у интересу Бошњака, већ Аустроугарске монархије, јер је сматрао да ће се проблематичном и немирном провинцијом БиХ таквом полугом лакше управљати и одвојити је од центрифугалне гравитације Београда и Загреба. Што се, пак, Изетбеговића тиче, он је својим дубинским (пан)исламизмом у условима променљивих и тешких локалних реалности лутао између националног – политичког муслиманства и бошњаштва, декларативно се залажући за демократско друштво и грађанску државу опште равноправности, јер је једино тако на Западу могао обезбедити подршку за свој унитарни државотворни пројекат. Кад је одлазио у исламски свет, говорио је другачије.
ГЛАС: Зашто Европа толерише овакве и сличне „пројекте“ представника бошњачке политике, а, рецимо, оштро осуђује свако помињање ријечи „раздруживање“?
ТАНАСКОВИЋ: Зато што су најутицајнији чиниоци унутар ЕУ од почетка пристрасни, сматрају, односно фабриковали су представу да су Срби главни виновници распада Југославије, иако су се само они, и у прво време кризе Муслимани/Бошњаци, залагали за њено очување, да су одговорни за сва зла која су задесила становништво на простору бивше шесточлане федерације, да гаје хегемонистичке великосрпске амбиције, да су продужена рука „малигног руског утицаја“ итд. Међутим, то је само један, стереотипан слој мотивације са јаком инерцијом. У свом интересу, Европљани зазиру од стварања мале, етнички чисте муслиманске државе на Балкану, немају никакве нарочите симпатије, осим патетично декларативних, за Бошњаке, грозе се мењања граница, јер тај експлозивни процес са неизвесним последицама не би могли контролисати, при чему су посебно алергични на указивање на аналогију са „Косовом“, устрављени су потенцијалним новим миграцијским таласом и сматрају да је нужно одржавати бар неки степен равнотеже у државном провизоријуму дејтонске БиХ. Својом укопаношћу и тврдоглавошћу у истрајавању на трајном моралном кредиту жртве и на мантри о историјској јединствености и некаквом метафизичком, трансисторијском јединству Босне, засад још увек најгласнији део бошњачке политичке класе није од нарочите помоћи својим западним покровитељима, што они почињу да увиђају, али још увек нису успели да смисле шта би са БиХ, па се, уз неке изузетке, држе старих координата и реторике.
ГЛАС: Ипак се из Брисела и Вашингтона све чешће може чути да је Дејтонски споразум превазиђен. Очекујете ли да дође до неких корекција?
ТАНАСКОВИЋ: Премда и са Запада често чују мишљења о недостатности и превазиђености Дејтонског споразума и немогућности да се на његовим основама изгради „функционална демократска грађанска држава“, нико за сада нема одређенију идеју о томе како би се могао исходовати неки нови уставни аранжман који би га заменио, а БиХ се одржала. За сваку радикалну промену потребна је сагласност трију конститутивних народа, а ње нема, нити изгледа да би је у догледно време могло бити. Зато се и они који у међународној заједници доводе у питање развојну продуктивност дејтонског устројства БиХ либе амбициознијег упуштања у покушаје изналажења механизма за његово преиспитивање и мењање. Због свега тога смо и далеко од неке хипотетичке нове дејтонске конференције, односно од „Дејтона 2“. Можда у некој даљој и засад сасвим неизвесној перспективи није ипак незамислива нека шира међународна конференција која би се компетентно и одговорно позабавила проблематиком бившег југословенског простора ради његовог трајнијег стабилизовања у координатама измењених политичких и међународноправних реалности.
ГЛАС: Да ли очекујете да истина о страдању Срба, али и о самом карактеру рата у БиХ, коначно изађе на видјело свјетске јавности?
ТАНАСКОВИЋ: Очекујем, наравно, иако до тога није лак пут. Обимним и документованим извештајем надлежне комисије, на више од 1.200 страна, учињен је значајан и корак у смеру стварања предуслова и базе за кориговање изразито једностране, тенденциозне и, што је најважније, нереалне, лажне слике о грађанском рату у БиХ и релативној улози сукобљених страна, као и о патњама и страдањима припадника свих трију народа током његовог трајања. Да би потенцијал извештаја био информативно и сазнајно валоризован у пуној мери и на најширем, домаћем и светском плану, неопходно је адекватно га стручно и медијски презентовати.
ГЛАС: Како гледате на позицију БиХ у свјетлу нових затегнутих односа између Москве и Вашингтона, те очекујете ли да питање уласка БиХ у НАТО буде актуелизовано током ове године?
ТАНАСКОВИЋ: С обзиром на то да је на власт у САД поново дошла политичка струја за коју је карактеристичан изразито идеологизован приступ међународним односима, са негативном опсесијом „руском опасношћу“ у првом плану, нема сумње да ће односи између Вашингтона и Москве ући у раздобље озбиљне ескалације нетрпељивости, што ће се одразити и на глобалном, али и на регионалним и локалним нивоима светских збивања, укључујући и ситуацију на Балкану. Наравно, БиХ неће бити изузета из ове динамике заоштравања, али претпостављам да неће бити ни приоритет Бајденове администрације, чему се неки политички кругови у Сарајеву надају. Питање атлантске интеграције БиХ једна је од тема на којима Вашингтон рутински инсистира, а које унутар двоентитетске државе изазива сталну напетост. Не верујем, међутим, да се оно у садашњем регионалном контексту може драматично актуелизовати и конкретизовати, све док Српска задржава свој негативан став према убрзавању кретања ка НАТО-у.
ГЛАС: Откуд толика русофобија код бошњачких политичара, или се једноставно ради о покушајима да се буде на линији Вашингтона?
ТАНАСКОВИЋ: Одговор је делимично садржан у начину на који сте поставили питање. Поени у Вашингтону, а и у ЕУ, добијају се, верују бошњачки политичари, и што гласнијим прозивањем Русије због тзв. малигног утицаја на бившем југословенском простору, па се тако они повремено гротескно „оштро“ и „строго“ обраћају Москви. Тако је, рецимо, лидер СДА Бакир Изетбеговић недавно огорчено реаговао на једно упозоравајуће, али сасвим коректно дипломатско оглашавање амбасаде Руске Федерације у Сарајеву у вези са могућим последицама конкретнијег приближавања БиХ НАТО-у, оцењујући га као недопустиво „мешање у унутрашње ствари“. Нису примећена таква реаговања на оцене које амбасадори и званичници западних земаља неупоредиво чешће од руских дипломата дају о разним аспектима и актерима политичког живота у БиХ. Уобичајени двоструки стандарди! Поред осећања обавезе да се својим слабашним гласом прикључе антируском хору појачане западне кампање против Москве, бошњачки политичари и други делатници у јавном простору гаје и аутохтону и аутентичну нетрпељивост према Русији због тога што сматрају да пружа безрезервну, а по њима непринципијелну „православну“ подршку Србима и њиховој новодној „антибосанској политици“.
ГЛАС: У извјештају америчког Војног универзитета из 2014. упозорено је на јаке везе између појединих бошњачких лидера и Муслиманског братства. Колико су такви односи опасни и могу ли имати посљедице и на унутрашње прилике у БиХ?
ТАНАСКОВИЋ: Американци вероватно то најбоље знају, јер располажу подацима које ја, наравно, немам. Добро би било да се и они и остали на Западу, које ове везе забрињавају, од констатација и упозорења помере ка усклађивању понашања и практичног деловања са тим узнемиравајућим сигналима. Оно што је на општем плану сигурно, јесте да у БиХ има много више исламистички радикализованих појединаца и група него пре рата, као и тзв. параџемата, ван контроле државе, али и Исламске заједнице.
ГЛАС: Да ли је радикални ислам геополитичко оружје у рукама Запада?
ТАНАСКОВИЋ: И јесте и није. Тајне и безбедносне службе неких западних држава, а на првом месту САД, прибегавале су стварању и помагању исламских екстремистичких и џихадистичких организација још од избијања рата у Авганистану, како би се посредно обрачунавале са својим супарницима по истоку, а првенствено са Русијом. То је општепознато и у разним формама траје и данас, иако је после 11. септембра поведен и паралелни „рат против терора“, тако да је однос Запада према радикалном исламу, условно речено, шизофрен. Није, међутим, упутно поједностављено сводити природу и улогу радикалног ислама на то да је „оружје у рукама Запада“, а такве тенденције постоје и у неку руку прикривају чињеницу да је реч о појави чија је генеза изворно унутарисламска, као да се сасвим непотребно и апологетски жели „амнестирати“ ислам од онога што он јесте, односно да су и фундаменталистички и политички радикализован вид његовог тумачења и друштвеног испољавања иманентни целини исламског феномена.
ГЛАС: Која је улога Турске у свим тим балканским процесима, те како бисте уопште описали политику коју посљедњих година води Реџеп Тајип Ердоган? Да ли он може утицати на Бошњаке да промијене своју политику?
ТАНАСКОВИЋ: Турска се на бившем југословенском простору током последњих неколико година из више разлога определила за знатно уравнотеженији приступ свим регионалним актерима него раније. Нарочито је унапређена сарадња са Србијом, коју је Турска увек сматрала кључним партнером на западном Балкану, чак и онда кад је спроводила политику супротну српским интересима, као што је то било деведесетих година, а и онда кад је оцењивала да јој погодују конструктивни и коректни односи са Београдом. Сада смо у позитивној фази и то је, наравно, веома добро и одражава се и на БиХ, где се, уз Сарајево, и Бањалука почиње уважавати као равноправан чинилац, о чему говори и одлука да се установи конзулат у главном граду Српске. Код Бошњака ова промена изазива више разочарање и незадовољство, но што се доживљава као опомена реалности и подстицај да се и сами искрено определе за одустајање од досадашње линије резервисаности и одбојности према свему што представља легитимни српски интерес или долази из Београда. Ердоган може и даље да пријатељски и нежно држи за руку Шефика Џаферовића, и држаће га, али се другом руком срдачно рукује и са Додиком, док овај почасни одред турске гарде у Анкари поздравља са „Мерхаба аскер!“. То је права и једина продуктивна политика. Треба учинити све што је у нашој моћи да ово насмејано раздобље у односима са Турском што дуже потраје, али бити спреман и за могућа наоблачења са Босфора.
Са Куртијем неће бити лако
ГЛАС: Шта очекујете од преговора Београда и Приштине након што је Аљбин Курти преузео владу тзв. Косова?
ТАНАСКОВИЋ: Куртијево поновно преузимање премијерске функције, као и избор његове истомишљенице Вјосе Османи, после много натезања, за председницу „Косова“, за косовскометохијске Србе, за Србију и за будућност дијалога између Београда и Приштине, свакако није добар предзнак. Ово двоје политичара имају изричито негативан однос према било каквој нормализацији односа са Србијом која не би подразумевала признање независности „Косова“, чему додају и потребу да се Србија покаје и извини за наводне злочине почињене на КиМ и да се размотри плаћање ратне штете Приштини. Курти није оптерећен хипотеком деловања у редовима ОВК и, бар за сада, учешћем у патолошкој корупцији која обележава косовско друштво, а Османи је веома способна политичарка, доктор права америчке школе, познавалац више страних језика и особа јаке воље, али и ароганције. Са њима никоме неће бити лако, па чак ни покровитељима косовске државности и независности на Западу, под условом да им је стварно стало да се у односе између Београда и Приштине унесе дух конструктивности. Не очекујем ни позитиван ни брз развој на том плану, а не искључујем ни непријатна изненађења на терену. Волео бих, искрено, да се варам.
