ИНТЕРВЈУ ДАРКО ТАНАСКОВИЋ: Ердоганов циљ је: Турска СЕДМА СИЛА СВЕТА до 2023: Неоосманизам је активан, али у потпуно новом руху!
Писмо пензионисаних турских адмирала о Истанбулском каналу и најава напуштања конвенције о Монтреју усталасао је страти у Турској, које су кулиминирале најавом председника Реџепа Тајипа Ердогана да ће у јуну ове године почети изградњу канала биле су повод да о овој теми а и о најави прославе стогодишњице Републике Турске 2023. године разговарамо са професором и оријенталистом Дарком Танасковићем, бившим амбасадором у Турској, Азербејџану, Ватикану и УНЕСКО-у, који одлично познаје политичка и друштвена кретања у Турској.
Професор Танасковић пристао је да за Курир одговори на питања о теми Истанбулског канала и какав је његов значај у погледу скорог јубилеја 100 година од Ататуркове републике која ће бити обележена 2023. године. Кад се додају унутрашње политичке прилике у Турској све то значајно утиче и на дешавања на Балкану и на Блиском истоку и утолико ова тема постаје значајна и занимљива, да ли ће Истанбулски канал бити прокопан и завршен до те кључне 2023?!
Да ли се може сматрати писмо 103 пензионисана адмирала Ердогану око Истанбулског канала и изласка Турске из конвенције у Монтреју нови пучем секулариста, с обзиром да су означени као “заљубљеници у стару Турску”.
Главни јавни тужилац је као основу за притварање десет адмирала који су били најактивнији у припремању саопштења о штетности напуштања „Конвенције из Монтреа“ и агитовали за његово потписивање навео „удруживање ради злочиначког деловања против безбедности државе и уставног поретка“. То је званична квалификација, док је председник Ердоган изјавио да се пучистички акти не могу подсвести под појам слободе говора. После неуспелог војног пуча из 2016, почео је жесток Ердоганов обрачун са свима за које процењује да се озбиљније супротстављају начину на који он води Турску и управља друштвеним и политичким токовима у њој. Тај обрачун и даље траје, а проглашавање „пучистом“ и припадником „терористичке организације Фетхулаха Гулена ФЕТО“ постале су патентиране етикете које воде у притвор и пред суд. Нема сумње да после кампање хапшења и масовних пензионисања официрског кадра и практичног искључивања некад моћне Армије из утицаја на збивања у земљи и на утврђивање њеног спољнополитичког курса, у војним круговима влада велико незадовољство. Армија се у Турској традиционално сматрала и понашала као најчвршћи бедем кемализма, гарант и заштитиница Ататурковог секуларног наслеђа, за које је јасно да се постепено релативизује и уступа место наглашенијем афирмисању исламских верских вредности. Не верујем, међутим, да су незадовољници из армијских редова у овом тренутку способни да с изгледим на успех предузму било какву радикалну акцију против система који оличава Реџеп Тајип Ердоган. То, наравно, никако не значи да је сукоб између секулариста, умерених муслимана и исламиста у Турској дефинитивно окончан. То су, уосталом, показали и последњи локални избори, у којима је Ердоганова АК Партија изгубила власту у двама највећим градовима, Анкари и Истанбулу.
Истанбулски канал је евидентно да представља мегаломански пројекат турског председника Ердогана. Да ли Ердоган са њим жели да се Анкара позиционира као глобални играч и добије значајна финансијска средства као Египат од Суецког канала.
Ердоган је склон пројектима који делују мегаломански, али је он неке од њих успешно реализовао, па у проценама ваља бити опрезан. Декларисани циљ укупне турске политике, како спољне тако и унутрашње, под Ердогановом диригентском палицом, јесте да она 2023. године, на стогодишњицу стварања Ататуркове Републике, постане једна од седам најутицајнијих држава у свету. Што се конкретно тиче замисли о прокопавању Истанбулског канала од Црног до Мраморног мора, она одавно постоји. У предизборној кампањи 2011. године, председник Ердоган је најавио изградњу овог канала, како би се растеретио Босфор и омогућио несметани пролаз пловилима велике тонаже. Завршетак радова предвиђен је за 2023. годину. Босфорски мореуз је заиста преоптерећен, а Истанбул и еколошки и безбедносно угрожен све интензивнијим саобраћајем кроз овај пловни пут, али је сигурно да пројекат прокопавања нове морске спојнице између Црног и Мраморног мора за Турску има и значајну економску, безбедносну и политичку димензију. О његовој изводљивости стручна мишљења су оштро подељена, али се од ове идеје не одустаје, тако да је израда техничко-економске документације завршена крајем 2015. године, турски Парламент је 2016. усвојио закон о додељивању земљишта за његову изградњу, па је чак склопњен и посебан споразум са Панамом о размени искустава у градњи и управљању каналом. Почетак радова је, међутим, у неколико наврата одлаган.
Турска је у скорашњој историји најављивала неколико пута излазак из конвенције у Монтреју 2008, 2014, 2016 и сад 2021. Да ли се иза тог плана крије мотив да неко хоће Црно море само за земље које излазе на њега.
С обзиром на свој геостратегијски положај и улогу, тзв. „Турски систем пролаза“, који укључује Босфор, Мраморно море и Дарданеле, један је од најзначајнијих и најнеуралгичнијих пловних путева уопште. Билатерални споразуми о режиму коришћења овог морског пролаза почели су да се договарају још од краја Руско-турског рата и проглашавања независности Крима 1774. године, а од 1841. године и Лондонске конференције приступило се мултилатералном преговарању, у коме су учествовале све заинтересоване државе, како приобалне тако и велике силе. После пропасти Османског царства, Уговором из Лозане (1923) предвиђено је да Турска има територијални суверенитет над мореузима, али да њима непосредно управља „Међународна комисија за пролазе“, да би „Конвенцијом у Монтреу“ (1936), чији је потписник била и Краљевина Југославија, управљање предато Турској. Од тада је ова темељна „Конвенција“ на снази, с тим да су промене коњунктуре у међународним односима повремено доводиле до захтева појединих актера да се она у појединостима измени и прилагоди игри њиховог односа интереса и снага у датом тренутку. Још од тешких расправа које су претходиле склапању „Конвенције у Монтреу“, уз одређено поједностављивање, може се рећи да постоји континуитет трију интересних приступа успостављању режима пловидбе од Црног до Егејског мора: западне силе, међу којима је у почетку најактивнија била Велика Британија, залажу се за максималну либерализацију пловидбе трговачких бродова, али што веће растрикције за ратне, како би отежали спуштање Русије на „топла мора“, Русија, напротив, тражи слободну пловидбу, односно што мања ограничења, и за ратне бродове, док Турска настоји да у управљању пролазима обезбеди што већу самосталност. За сада нема реалних изгледа да Турска напусти „Конвенцију“, јер би то и њој створило превелике и практично нерешиве проблеме. И сâм Ердоган је ових дана демантовао повику о таквој (непосредној) намери Турске, али и рекао да ће Анкара увек тражити најбоља решења за регулисање пловидбе мореузима и да се неће либити напуштања уговорних обавеза које се за њу показују штетним. Евентуално прокопавање Истанбулског канала створило би нову ситуацију, при чему се већ данас поставља питање да ли би Турска имала право да страним пловилима налаже да не плове кроз Босфор, који је у режиму „Конвенције“, већ кроз „њен“ канал.
Да ли је Ердоган изгубио власт у Истанбулу и предао је у руке левице због Истанбулског канала.
Не бих то непосредно повезивао. Победа опозиције, коју само крајње условно можемо називати левицом, била је тесна, али има огроман политички и симболички значај. У овом кратком разговору нема услова за иоле развијеније разматрање разлога који су довели до тог, за многе изненађујућег исхода. Још је незахвалније давати одређеније прогнозе у погледу даљег развоја ситуације на друштвеној и политичкој сцени Турске, али је сигурно да ће процеси и токови збивања бити изазито динамични.
Према вашој анализи колико је реално да овако градниозни пројекат буде завршен до 2023. године, на стогодишњицу турске републике?
Нисам стручан, а ни довољно обавештен да бих могао приступити таквој анализи. Пројектни задатак је заиста грандиозан. „Истанбулски канал“ би требало да буде дуг 45 до 50 километара, широк 145 до 150 метара, а просечна дубина би му била 25. метара! Цена радова се оквирно процењује на 16 милијарди долара. Мени је све то тешко и да замислим, па и крај радова 1923. године.
Давне 2009. године написали сте књигу „Неосманизам“ и сад нову “Пусто турско”. Да ли се по вама турски поглед на регион тад и сад изменио. Да ли је ишта остало од неоосманизма, с обзиром да се Ердоган политички разишао са његовим идеологом професором Давутоглуом.
Турски поглед на регион се није изменио, он у вредносној, идеолошкој и стратегијској дубини остаје неоосманистички, али тактика наступања према и на Балкану делимично јесте, посебно према Србији и државама на бившем југословенском простору. Приступ је сада уравнотеженији и конструктивнији, а ја бих рекао и реалистичнији. Неоосманизам је старији и дуговечнији од свог најпознатијег теоретичара Давутоглуа. Његов разлаз са Ердоганом је ствар разлике у погледу на актуалну политичку праксу и, можда, текуће спровођење неоосманистичке доктрине, а не и на саму доктрину. Прочитајте студије садашњег најутицајнијег Ердогановог спољнополитичког саветника, професора Ибрахима Калина, па ће вам бити јасно да се он и Давутоглу крећу двама тротоарима исте улице, али у истом смеру.
(Андреј Млакар)
Биографија
Дарко Танасковић, рођен 4. јануара 1948. у Загребу. Класичну (осмогодишњу) гимназију завршио у Београду (1996). На Филолошком факултету, такође у Београду, дипломирао оријенталну филологију (1970), магистрирао (1972) и докторирао (1979), дисертацијом Арапски језик у савременом Тунису на истом факултету, где је, на Катедри за оријенталистику, изабран за асистента-приправника за оријенталну филологију (1971).
Као доцент (1980), ванредни професор (1981) и, од 1988. године, редовни професор на овој катедри, предавао је више предмета (Арапски језик, Турски језик, Увод у оријенталну филологију, Арапску књижевност, Персијску књижевност, Основе исламске цивилизације, а на постдипломским студијама Увод у упоредну граматику семитских језика, Лингвистичку и Књижевну арабистику, Ислам и хришћанство, Исламски фундаментализам…).
Објавио преко 700 научних и стучних радова из области широко схваћене оријенталистике, међу којима и књиге: Арапска поезија (1977), Суфизам (с И. Шопом, 1981, 2012), Арапски језик у савременом Тунису (1982), Контрастивна анализа арапског и српскохрватског језика (1982), У дијалогу с исламом (1992), Турско-српски речник (у коауторству са С. Ђинђићем и М. Теодосијевићем, 1997), На Истоку Запада (са М. Јевтићем, 2000, два издања), Ислам и ми (2000, четири издања) , Југоисток Србије. Континуитет кризе и могући исходи (с групом аутора, 2001), Граматика арапског језика (са А. Митровићем, 2005, два издања) , Ислам:догма и живот (2008, два издања), Аутономија мишљења ( са М. Јевтићем,2009), Неоосманизам (2010, 2011, 2015), Голуб који није постао птица (2012), Белези времена (2014), Из дана у дан (2015) и најновија књига Пусто Турско (2021).
Дарко Танасковић је по позиву предавао на универзитетима у Сарајеву , Скопљу, Алжиру и Риму, као и на Високој школи за друштвене науке ((Ецоле дес Хаутес Етудес ен Сциенцес Социалес – ЕХЕСС)) у Паризу (1984); од 1990 је члан Извршног комитета Евроарапског универзитета (Университé Еуро-Арабе Итинéранте) у Риму, а 1995. је изабран у Европску академију наука и уметности (Ацадемиа Сциентиарум Ет Артиум Еуропеа – Салцбург). Дописни је члан друштва за турски језик ((Тüрк Дил Куруму)) у Анкари (2000) и инострани члан Академије наука и умјетности Републике Српске (2015). Гостовао на већем броју универзитета у земљи и свету и одржао низ јавних предавања из домена оријенталистике и исламологије. Почасни је председник Друштва српско-азербејџанског пријатељства (2016).
Дарко Танасковић је, током универзитетске каријере, поред осталог, био управник Катедре за оријенталистику, продекан, председник Савета и Управног одбора Филолошког факултета, члан Комисије за матичност , Управног одбора и Савета Универзитета у Београду,као и председник Одбора за хуманистичке науке при Заједници, односно Министарству науке Србије. Од 1995. до 1999. године обављао је дужност амбасадора СРЈ у Турској и (1998-1999) у Азербејџану. Именован је, марта 2001, за члана југословенске Комисије за истину и помирење. Од 2002.до 2008. године Дарко Танасковић је био на дужности изванредног и опуномоћеног амбасадора СРЈ при Светој Столици ( у Ватикану) и при Малтешком витешком реду. Од фебруара 2016. до 2018. био је стални представник Републике Србије при Унеску у Паризу. Папа Јован Павле ИИ одликовао га је (октобра 2004) орденом Великог крста реда Пија ИX, а Велики Мајстор Малтешког витешког реда (октобра 2005) орденом Великог крста Реда за војничке заслуге. Говори француски, енглески, арапски, турски, италијански и руски језик, а познаје и латински и старогрчки.
