Самарџић и Побједа показна вјежба СХИЗОФРЕНИЈЕ ИДЕНТИТЕТА: Светосавље ЖИВА ВЕЗА СРБА СА САМИМ СОБОМ, а такви Срби непотребни и авнојевској Србији и авнојевској „Црној Гори“
„На онтолошком плану, оно је подсјећање на морал, на то да нека норма, међу људима, мора да постоји, да нас лик Светог Саве обавезује и ка прошлости и ка садашњости и ка будућности. Други разлог је онај политичке природе: Светосавље је и даље жива веза Срба са самим собом, а такви Срби су непотребни и авнојевској Србији и авнојевској „Црној Гори“
Извјесни професор историје Филозофског факултета у Београду, Никола Самарџић, изнио је низ скандалозних тврдњи на рачун свенародних литија у Црној Гори, светосавља и Српске православне цркве. Он се у интервјују датом новинарки Тамари Никчевић за Побједу, поред тога, дотакао и односа између Србије и Црне Горе али и спољне политике „великих сила“ према Балкану.
Самарџић је, између осталог, истакао како су литије биле антидемократског и антисрпског карактера, те да их је осмислио митрополит Амфилохије са Жељком Ражнатовићем Арканом, док је светосавље назвао назвао „идеологијом инспирисаном нацизмом под утицајем руске антисемитске емиграције“.
Упитали смо професора Богословског факултета у Фочи и Источном Сарајеву, о. Дарка Ђога за коментар поводом ових напада из српске престонице, и то од стране особе која се бави историјом (науком која му, очиглено – служи за изношење опскурних политичких и пропагандних тврдњи заснованих на лажима) и предаје српској омладини на државном факултету.
„Како је Васкрс дан када се, након вишеседмичног поста, ваља мало и насмијати, за најновији (траги)комични материјал за пошалицу побринули су се Никола Самарџић и Побједа. Већ комбинација саговорника и медија није нам остављала ни промил сумње да ће главна тема бити Срби, а заједничка позиција – политичка, псеудо-историјска и псеудо-цивилизацијска – она бриселовска. Можда је једина истинска корист од Самарџићеве комбинације полуинтелектуалистичких увида у савремену геополитику (осим оне да понекоме дукљанину али и кориснику медијских наркотика из спектра Друге фамилије омогући дневну дозу „културне“ србофобије) та што се проф. Самарџић експлицитно поставио као портпарол снага које су бомбардовале српски народ 1995. и 1999. године. Све остало је, како рекосмо, помало комично, али још више тужно, када се осврнемо на чињеницу да проф. Самарџић и даље образује генерације будућих српских тумача и познаваоца историје„, рекао је за ИН4С о. Дарко Ђого.
Ђого додаје да му се међу „бравурама“ проф. Самарџића, као свештенику, једна учинила нарочито занимљивом.
„Издвојићу је зато што на њеном примјеру можемо уједно да видимо како функционише систем манипулативне криминализације темељних појмова српског идентитета и духовног искуства, али и да се увјеримо у чињеницу да проф. Самарџић, очигледно, не прати рецентну литературу о ономе о чему доноси судове. Ријеч дајемо проф. Самарџићу:
„Светосавље је идеологије инспирисана успоном нацизма у Немачкој, а под утицајем руске царистичке антисемитске емиграције.“ У овој реченици не постоји нити један тачан исказ. Најприје: Светосавље није идеологија већ културни образац. Бриселовско виђење геополитике код многих је, попут Самарџића, праћено и постмодернистичким раскидом са било којом идејом, па је сваки идејни систем – а најприје онај геополитички предвиђен за одстрел – потребно прогласити идеологијом, иако Светосавље ни према једној дефиницији идеологије то не би могло да буде. Наравно, заступницима бриселовске геополитике као цјеловите теорије свега није познат ни појам „културног обрасца“ – иако је српски културни образац, и то управо онај светосавски већ еминентно описан у дјелима саврмених теоретичара културе и књижевности (упућујемо проф. Самарџића на књигу блажене успомене проф. др Милана Радуловића „Српски културни образац и српска књижевност“. Тамо може наћи епохалну констатацију да „постоји само један изворан, унутра себе конзистентан и непромењив иако разуђен, а ка напоље отворен и за различите прображаје способан српски културни образац – онај изграђен и заснован на Светосављу и Косовском завету“ сттр. 53)„, наводи у коментару о. Ђого.
Према његовим ријелима, подједнако је смијешно да један професор Универзитета није прочитао можда најважнију књигу која се у скорије вријеме појавила на српском језику – „Светосавље и философија живота“ проф. др Богољуба Шијаковића у којој би видио да је Светосавље – упркос ангажованим мантрама авнојевске паланачке квази-елите на цијелом простору српског свијета и шире – уопште ни идејно, ни својом генезом, ни унутрашњом динамиком није везано ни са идејним пежоративима са којима га Самарџић повезује.
„Да је читао Шијаковића, Самарџић би увидио не само контекст у коме се појављује уобличење идеје о Светосављу (иако је оно, као културни образац старије од саме ријечи!) а које је изразито повезан са ондашњом савременом европском мишљу, нарочито са философијом живота Бергсона и Шпенглера. Светосавље је – како изван сваке сумње показује Шијаковић – било управо начин да се српско искуство Великог рата, страдања, жртве искаже насупрот тада, и а сада актуелним поривима да се основни појмови ток искуства (жртва, етос, завјет) делегитимишу, расточе и на крају одбаце. Светосавље се као философија живота код Св. Аве Јустина али и код данас мање познатих мислилаца попут Живана Маринковића и Владана Поповића уобличило управо у додиру са питањима ондашњег времена и философије живота. Оно је зато универзално (свељудско) искуство исказано на српски начин. Оно је „универзална нормативност којом једна посебна нација кроз историју потврђује себе у универзалности хришћанског живота“ (Шијаковић 127)“, рекао је Ђого.
И за сами крај, додаје он – не морамо много ни да се питамо зашто су Самарцић и Побједа по ко зна који пут оклеветали Светосавље.
„На онтолошком плану, оно је подсјећање на морал, на то да нека норма, међу људима, мора да постоји, да нас лик Светог Саве обавезује и ка прошлости и ка садашњости и ка будућности. Други разлог је онај политичке природе: Светосавље је и даље жива веза Срба са самим собом, а такви Срби су непотребни и авнојевској Србији и авнојевској „Црној Гори“. Присуство Светог Саве као сиболичке фигуре од непроцјењивог идентитетског значаја је историјски непобитно, не само кроз народно сјећање и топониме, већ и у адекватним документима. Већ је небројено пута поновљена чињеница да се празник Св. Саве налази у свим нашим првим штампаним књигама од Макаријевих штампаних у Ријеци Црнојевића на даље – Оно је присутно и у тзв „Босанској пловдивској књизи“ коју је сасвим скоро приредила Лејла Накаш (и дала јој, успут, епитет „босанска“), мање познатом рукопису из 17.вијека који се у конструкцији босанске посебности покушава некако уклопити – сасвим паралелно покушају који дукљанска историографија чини са Макаријевим књигама – иако се у свим тим књигама спомиње славње Св. Саве Српског. Али живимо у доба пост-чињеница. То што је Св. Сава Српски забиљежен на цијелом простору српског свијета не значи да нове нације, историографије и њихови авнојевски саборци неће покушати да чињенице игноришу а своје бесмислене интерпретације представе као чињенице. Заједничка им је схизофренија идентиета, у чему су нам дивну показну вјежбу одржали проф. Самарџић и Побједа чији ћирилично лого и даље подсјећа на дане када су је уређивали свјесни другови, а данашњи бриселски садржај дивно сједочи идеолошку и сваку другу флексибилност сходно диктатури центра Моћи. Све је ту комично, како отвориш. Па се не насмиј!„, закључио је о. Дарко Ђого у изјави за портал ИН4С.
