Епископ бачки Иринеј: На лошем гласу смо наизменично сви, укључујући и мене

Епископ бачки Иринеј Буловић, портпарол Српске православне цркве, разговарао је, између осталог, о устолочењу патријарха Порфирија, Косову и Метохији, хришћанству на Западу, „медијском линчовању“ и „џендеризацији“ језика с ауторком емисије Марином Рајевић Савић.

Патријарх Порфирије – поглавар за ново доба

Говорећи о патријарху српском, епископ Иринеј каже да ће Порфирије имати више чула за нове изазове и искушења, него што би их имао он или неко други његових година.

„Ја сам се до сада уверио да он уме да сво искуство са разних страна, разних квалитета и садржаја, удене у своје искључиво духовно и очинско служење као патријарх. Никада то није њему повод за неки површан однос или да остави утисак на некога. Наравно, увек има ситних душица, тако да кажем, које ће увек наћи шта да замерају. Једнима ће сметати што је сувише либералан, доступан разним људима и на улици или било где. Другима ће сметати што је у неким стварима непопустљив. Што кажу код нас у Бачкој: ‘Србима никад не можете напећи довољно погачица’“, прича епископ Иринеј.

Косово и Метохија

Епископ бачки осврнуо се и на период живота који је провео на Косову и Метохији, заједно са блаженопочившим патријархом Павлом. Као и сва искуства, казао је Иринеј, и оно је, с једне стране, било трагично, а с друге, неупоредиво благотворно.

„Често, док не видимо живот наше Цркве и нашег народа у најтежим могућим условима, немамо довољно осећај реалности. Олако дајемо савете и кад нам их неко не тражи. Олако осуђујемо друге. Имате и таквих који се бусају у прса и позивају на безусловну борбу против свега што је опасност за наш народ, притом сами нису као туристи, а камоли као посланици или поклоници отишли у наше светиње тамо или посетили било које насеље на Косову и Метохији. Косово и Метохија за нас нису ефемерна чињеница. Ми сматрамо да је то кичма нашег идентитета“, истакао је епископ бачки.

Однос између државе и Цркве

Епископ Иринеј напоменуо је да Црква и држава никада не могу бити смешане у једну целину, јер су им природе сасвим другачије:

„Држава је, ипак, од овога света, ограничена историјским условљеностима и њен задатак је да омогући што цивилизованији и нормалнији живот једног друштва или, по апостолу Павлу, да сузбије зло међу људима. Замислите шта би било да нема државе и закона, а постоји, рецимо, дозвола да свако употребљава оружје и купује га на првом углу, као што је случај на великом прекоморском континенту. Држава, принципијелно, није зла по себе. Постоји нека манихејска склоност, у неким хришћанским круговима, да је држава оличење зла, а да Црква треба да буде издвојени чистунац, што је апсолутно немогуће. Ми живимо у свету, иако као Црква нисмо од света, по речима Светог писма, али живимо за тај свет, не против њега. За живот света. У том смислу, увек је корисно да односи државе и Цркве буду, што је више могуће, хармонични. Да држава препозна да Црква није партијски или политички фактор, него да је она духовна сила која обједињује све, независно од било каквих подела и посебних идеолошких или других ставова“.

Хришћанство на Западу

Како је рекао, иако на Западу постоје заједнице које се грчевито држе за основе хришћанског живота и учења, култура и цивилизација тог дела света, у својим најопштијим цртама и особинама, више није хришћанска.

„Долазе нови људи, оптерећени најчешће економијом, профитом, зарадом, интересом и то данас више нико и не крије. Неко време се говорило о европским вредностима, начелима итд. Међутим, утихла је прича на ту тему, бар је ја последњих година ретко срећем, а непрекидно се говори на претходно поменуте теме. Ту долази до ситуације да ти, нови људи, који воде ту заједницу, Унију, одбијају предлоге, не само црквених, него и многих других људи у својим друштвима, да се на почетак тог оснивачког акта, повеље, неке врсте устава, ако не призив Бога у молитви, што је у ранијим временима било обавезно, бар помене да је Европа, као култура и цивилизација, утемељена на хришћанској вери или, ако баш неће да посебно истичу хришћанство, на јудео-хришћанској традицији“, казао је епископ Иринеј.

Медијско личновање – недопустиво

На констатацију ауторке емисије да му неки приговарају да је пригрлио браћу у Христу која су била на лошем гласу, епископ бачки је рекао да су наизменично на добром или лошем гласу сви, укључујући и њега, те да људи, поготово новинари, који о некоме говоре рђаво, тешко могу да знају колико је неко лош или није.

„Заменити медијским линчом редовне судове, то је апсолутно недопустиво. То је знак колика је декаденција у нашој јавној, медијској и свакој другој сфери. Не улазећи у то колико је ко лош, ја сам сматрао, а и сада сматрам, да је приципијелно да не може без јаког разлога, а то значи или проповедање јереси или јавна саблазан, да се разреши епископ. To мора бити доказано. Онда црква може да у трен ока разреши неког епископа“, предочава епископ Иринеј.

„Праштајмо и молимо се“

Епископ Иринеј истакао је да хришћанином не може да се назива онај ко је спреман да на зло одговара злом и да зло жели било коме, те да би хришћанин требао да прашта и да се моли за оне који га клевећу:

„Ја не кажем да смо сви способни за то, не кажем да сам ја увек способан за то. Порив неки се понекад појави, поготово ако имам утисак да се ради о неправди, клевети, злој вољи и, поготово, неким нечасним поступцима, али после сам себе подсећам и молим се Богу да ми да снаге да схватим да је то на духовну корист моју, ако прихватим са трпљењем и смирењем и ако кажем сам себи: ‘Па, можда ти људи и нису потпуно на погрешном становишту. Можда сам ја далеко од онога што би требало да будем’. У том смислу можемо разумети једно од блаженстава које Христос изговара, да треба да се радујемо, не да ропћемо, када нас људи срамоте и због његовог имена изговарају разне рђаве речи и клевете против нас и прогоне нас. То није лако. То не може човек само својом снагом. То једино уз помоћ Божију можемо“.