Министарство за бригу о селу је једна од бољих ствари која нам се десила у последње време!
Када сам пре две године почео са писањем научне монографије ,,Регионални развој Србије – између шансе и нужности“ која је јуна ове године угледала светлост дана мотивисале су ме две ствари – страх од чињенице да су диспропорције у развоју различитих делова Србије велике, да је у Србији од 4.700 села 1.200 у фази нестајања, да чак 86% села проживљава пад становништва, да у скоро 200.000 сеоских кућа нико не живи и други суморни показатељи, али и нада да је такве трендове могуће зауставити и преокренути у нашу корист кроз иницијативе попут ,,500 задруга у 500 села“ коју су покренули министар Милан Кркобабић и Академијски одбор за село САНУ.
Започет 2017. године, овај пројекат је у време када сам писао прве странице своје књиге превазишао сва очекивања са преко 650 новооснованих задруга, а данас, када је моја студија завршена, тај број озбиљно прети да постане четвороцифрени. Као некога ко је одрастао на селу и чији преци генерацијама живе у истом, те као младог научног истраживача који се бави проблематиком равномерног регионалног развоја, посебно ме је обрадовала вест да је Србија 2020. године коначно добила дуго ишчекивано Министарство за бригу о селу. Српско село било је запуштено и препуштено забораву деценијама уназад, толико да га чак нема ни у Уставу из 2006. године, иако сеоско становништво чини 40,5% популације у нашој земљи. На факултету су нас учили да када држава жели да неком озбиљном и горућем проблему приступи системски и одговорно, она оснује министарство, јер је министарство највиша државна установа која управља одређеним сектором и располаже значајним финансијским, материјалним и људским ресурсима. Управо зато оснивање овог министарства није нечији хир, како се понекад може чути или прочитати, већ последњи аларм свима нама да ступимо, колико можемо и умемо, у одбрану српског села. Без села и сељака, Србија неће и не може опстати и зато у тој борби не сме бити дезертера.
Ако се по јутру дан познаје, разлога за оптимизам и те како има. Поменути пројекат отварања задруга се наставља, акција ,,52 поште за 52 села“ одавно је успешно реализована, првих 14 породица је добило бесплатне сеоске куће од државе за шта је одобрено 16 милиона динара, а укупно предвиђено у наставку конкурса 500 милиона динара, најављена је акција набавке минибусева за неразвијене локалне заједнице, инвестиционим планом „Србија 2020-2025“ предвиђено је 5 милијарди евра за изградњу 5.000 километара регионалних и локалних путева и 3 милијарде евра за изградњу водовода и канализације јужно до Дунава и Саве, а покренута је и законодавна иницијатива за формирање сеоских општина. Никако не треба заборавити први велики корак који је морао нужно довести до оваквих позитивних помака, а то је оснивање Националног тима за препород Србије 2019. године на иницијативу министра Кркобабића, а уз подршку председника Србије Александра Вучић, САНУ, Српске православне цркве и других верских заједница.
Чињеница да су пројекат опоравка српског села подржале кровне институције у земљи и најеминентнији академици, професори, уметници и многи други говори о његовој нужности. Стручњаци уско везани за ту материју, попут проф. др Зорице Васиљевић, проф. др Ратка Лазаревића, проф. др Зорана Кесеровића, проф. др Радмиле Пивић и многи други стали су иза плана опоравка села и задругарства. Не само да је задругарство иманентно српској предузетничкој традицији, већ је оно данас европски и светски тренд у условима беспоштедне борбе на слободном тржишту. Довољно је рећи да данас у свету постоји око милијарду задругара организованих у више од 750.000 задруга, где скоро 3 милијарде људи, дакле више од једне трећине светске популације, непосредно или посредно зарађују за живот захваљујући њима. То очигледно није бацање новца, већ исплатив вид његовог инвестирања.
Студије су показале да је четворочланој породици у плодној Војводини која се бави пољопривредом потребно 50 хектара земљишта да би њихов посао био исплатив, а тај просек у Србији износи испод 6 хектара. Отуда нужност задруга, не као места за сликање и политичку рекламу, већ као јединог начина да сељаци са ситним поседима постану конкурентни на тржишту. С тим у вези, радује и охрабрује вест да ниједна од до сада отворених задруга није угашена, али и нови програм министарства према коме ће држава уступати по 50 од укупно 200.000 хектара сопственог земљишта које није дато у дугорочни закуп младим брачним паровима заинтересованим за пољопривредну производњу. Треба, у сваком случају, бити стрпљив у борби за оживљавање српског села, јер је реч о маратонској и рововској бици за коју сам унапред сигуран да ћемо је добити зато што другог избора немамо.
Мср Рајко Петровић, истраживач-сарадник Института за европске студије у Београду
