О „заборавним“ амбасадорима, заборавним на кости заједничких очева
Знам: али у мени се нешто тих дана преломило: и ја више никад не могу да волим савременике више него што волим све пасове очева и Отаца, не могу да будем обзиран ка онима којима су ове кости које су моја света земља – њихове само ако нису моје.
Пише: о. Дарко Ристов Ђого
Звали су ме тада кумови Работе, и прије него што смо још постали кумови (а опет: ако је благи Христос видио свако биће и сваки његов уздах, видио је и наше кумство, још тада).
У питању су били „црногорски војници“ – махом из Рашке области и старе Херцеговине, оне која је 1878, имала срећу да се присаједини српској кнежевини Црној Гори и 2006. несрећу да остане у Crnoj Gori. Након слома ка-унд-ка офанзиве на Дрини, кренула је српска војска из Србије и српска из Црне Горе нама у сусрет. Браћи која су их чекала.
Тада се нису могли задржати – доћи ће нам тек четири године касније, Али када се Швабо, Унгар и онај мобилисани несрећник некако опоравише, одбацили су ту заједничку акцију назад ка Црној Гори и Србији. Злочини су већ почињали, вјешала су за Србе већ радила на Палама, у Сарајеву. Пред таквим изгледима, дио црногорске војске остаје да заштити браћу. И док се Романијци повлаче заједно са црногорском војском, предстраже гину, да бисмо ми живјели. Мађар их закопава у плитке хумке на обрнцима Романије.
Ту је негдје и дјед Митрополита Јоаникија. Није се соко испилио већ исоколио са Бањана.
И те 2016. зову потоњи кумови, памтише, славише, здравише, гуслари, Влајко и синови ми, властелини тијела и духа – Драгослав и Радослав Работа. Да опојемо војнике и осветимо крст на хумкама, на њиховој земљи.
Нису звали само мене – зваше и амбасадора оне Crne Gore која је настала 1945. а осамосталила се од себе саме 2006. На достојанствени позив људи који памте и воле, који се труде да се не разбратимо бар и прецима, ако нас нећете за браћу данас, одговара амбасадор да он не може доћи. Вели: „šta će crnogorska vojska na Palama 1914? To je agresija na naše evropske partnere.“ На образ му. Ако га је прста остало.
И отиђосмо, тада, да обиђемо и опојемо браћу. Да им помилујемо хумке. Да се завјетујемо да ћемо овдје дићи Цркву. Да ћемо у њој служити. Да ћемо је напунити. Да се нећемо одрећи онога што је и тој браћи нашој и нама данас заједничко: косовског завјета, српскога имена, православне вјере, 318 богоносних Отаца, Христа Богочовјека.
И знам, пријатељу мили, Србине из Crne Gore, да си ми замјерио небројено пута, да те је моје писање жуљало пред данашњим твојим кумовима који су попут тог амбасадора, заборавни на кости заједничких очева који су и њима и нама били Срби. Знам, и кад ми кажеш и кад ми не кажеш. Знам: али у мени се нешто тих дана преломило: и ја више никад не могу да волим савременике више него што волим све пасове очева и Отаца, не могу да будем обзиран ка онима којима су ове кости које су моја света земља – њихове само ако нису моје.
Јер су оне моје – па нека дођу, не браним им, ја желим да нам буду опет заједничке. У мени се тих љета, када сам мирисао романијске траве, и гледао њихове дивне хумке, када сам запјевао „со духи праведныхъ…“ за војнике погинуле за уједињење једног српског збјега и другог српског збјега – у мени се нешто десило и никада више нисам могао да схватим озбиљнијом твоју непријатност пред њиховом мржњом као за мене важнију од моје љубави према и њима и нама заједничким очевима. Опрости и ти!
Али ја знам, да без ових хумки нас данас не би било. Да овом народу – за дивно чудо! – Црна Гора још никако не може да значи оно што су јој сви непоменици намијенили да буде. Да се овај народ живо чуди да има људи који се одричу славне српске војске која је тада притекла, која није изгинула узалуд јер, ево – имамо и њихову Српску. Јер – ево, почели смо да на њиховим хумакама градимо Цркву на Романији.
