Светосавски темат из Историје Српске Цркве: Ђорђе Стратимировић

Намучени српски народ, целом својом историјом био је суочен са разним ратовима, сеобама, егзодусима и катастрофама сваке врсте. Да ли због географског подручја на ком битише или због свог поноситог карактера и најчистијих особина чојства и јунаштва, био је приморан да се навикне на непрестана животна превирања. Подразумева се да је народ који егзистира у оваквим животним околностима спреман да свету поклони личности које су обележиле генерације у којима су живеле и деловале. У оваквим околностима веома битну улогу је имала породица као основна ћелија људског друштва која је представљала сигурно уточиште сваком појединцу који се сусретао са горе наведеним проблемима. Једна таква знаменита и високопоштована породица саграђена је на тврдом и поноситом херцеговачком камену. Ради се о породици Стратимировић, на далеко чувеној и поштованој у васколиком српству. Њени су представници у рату били силни а у миру мудри и трезвени.

Овим својим радом покушао сам да, макар мало, расветлим догађаје који су се одигравали у не тако давној прошлости. Деветнаести век јесте један врло занимљив период, посебно гледано из аспекта наше националне историје. Као Србину који потиче из Војводине веома су ми битни ови догађаји који су описани у раду. Кроз ове скромне редове можемо се упознати са околностима у којима је морао да живи српски народ и упознајемо се јаком вољом нашег народа да брани своје националне интересе, своју културу, наслеђе и обичаје. Кажу да је историја учитељица живота. Из ових догађаја требало би извући одређену поуку како се понашати у данашњем, за наш народ тешком времену. Ђорђе Стратимировић и његови савременици помињани у овом раду поставили су темељ за присаједињење Војводине матици Србији које ће се мало касније догодити. Они су зидали на темељима својих славних предходника а ми данас треба да наставимо да зидамо на њиховом чврстом темељу.

Ово дело састављано је превасходно на основу монографије о Ђорђу Стратимировићу, аутора господина Жарка Димића[1]. Вредна сведочанства која су ми помогла при састављану рада јесу мемоари[2] које је написао сам Ђорђе Стратимировић а објављена су првенствено на немачком те на нашем матерњем језику. Ђорђе Стратимировић је једна веома контроверзна и комплексна историјска личност као што су уопште и сами догађаји и историјске околности у којима је живео. Велико прегнуће господина Димића и труд који је учинио не би ли нам приближио лик овог доајена нашег народа било ми је водиља током писања овог рада. Мој циљ пре свега је био да ипак у једној знатно краћој форми обрадим све битне догађаје у којима је племенити гроф Ђорђе Стратмировић учествовао и да истакнем његову улогу у овим бурним временима по наш народ. Надам се да сам у томе успео.

ПЛЕМЕНИТИ ОД КУЛПИНА

Стратимировићи – силни у рату, мудри у миру.

Родоначелником ове знамените српске породице сматра се Богић Вучковић који је такође носио и презиме Петровић. Тачна година његовог рођења није позната, међутим сматра се да је рођен у првим деценијама XVIII века. Истакао се као значајан помоћник аустријском војном заповеднику грофу Херберштајну у прикупљању војске за рат против Турака. Богић Вучковић заправо није имао довољно времена да се истакне на бојном пољу будући да су Аустрија и Турска окончали ратни сукоб потписивањем Београдског мира 1739. године. Било како било, 30.000[3] хиљада војника које је Богић сакупио биле су од великог значаја за грофа Херберштајна. У наредном периоду Богић је почео да преговара са царским властима у Бечу о одбијању одређеног имања како би се са својом продицом настанио на територији Јужне Угарске. Добивши потврдан одговор из Беча, Богић и његова три брата добијају имање у Кулпину са преко десет хиљада јутара добре земље. Овакво изливање царске милости према једној православној породици до тада није забележено. Уз посед Стратимировићи су добили и племићку титулу, што не треба да чуди јер су они за себе сматрали да су властела и да потичу од знамените српске средњовековне породице Балшића[4].

Један од најистакнутијих представника ове породице је Стефан Стратимировић[5], Митрополит карловачки, контроверзна личност српске историје али уједно и човек који се целог свог живота бринуо за добро и напредак српског народа.

Дечак у судару са животом

Ђорђе племенити Стратимировић је рођен у Новом Саду 19. II 1822. године у кући свога деде (по мајци) Јована Петровића[6], угледног новосадског политичара. Ђоређетов отац Василије, поред тога што је био племић и великопоседник био је веома образован и уман човек. Био је заступник-адвокат фрушкогорских манастира[7]. Мајка Јулијана била је ћерка горе наведеног угледног новосадског грађанина и била је веома поштована од целе породице Стратимировића па чак и самог митрополита. Митрополитова наклоност према њој треба да нам буде једна врста сведочанста о њеној личности, будући да није свако могао да се допадне човеку карактерних особина које је поседовао Стефан Стратимировић. Ђорђе је још имао и брата Теодора и сестре Катицу и Софију. Прича о његовом образовању започета је у породичном дому, у каштелу на имању у Кулпину. Будући да је његова породица имала средстава да му приушти личног учитеља – тутора, у њихов каштел је долазио лутерански свештеник Рохоњи, иначе по националности Словак и опште признат и прихваћен као уман и образован човек и учитељ свога времена. Драгоцено је за Ђорђа и време проведено уз Милована Видаковића, великог пријатеља његовог оца који је, као што је речено, доста времена проводио и боравио у каштелу на породичном имању Стратимировића у Кулпину.

Напунивши једанаест година, године 1832. Ђорђе у Новом Врбасу уписује нижу евангелистичку гимназију где ће боравити у дому евангелистичког свештеника Скултетија. Његов гимназијски живот је био занимљив и разноврстан. Време је проводио читајући љубавне приче и позоришне комаде, играјући игре карата и дружећи се са својим вршњацима од којих су му најближи били Едвард Скултети[8] и извесни јеврејин Попер. Ђорђев отац изненада умире 1836. године и он је приморан да прекине школовање и врати се у Кулпин. Дуго је наговарао своју мајку да напусти гимназију[9] и она му је то на крају дозволила. У његовој глави се појавила друга замисао а то је да оде у Беч и упише војно-инжињеријску академију и тако се посвети војничком позиву[10]. Како би отишао у Беч и уписао академију морао је прво да прође припрему[11] у Тителу, будући да је тамо било битно војно средиште у Шајкашкој[12]. Преко породичних везаодносно кућних пријатеља омогућено му је да оде на ову припрему и она му је у многоме помогла јер је стекао услов да одмах упише други разред академије.

Четири године боравка на академији у многоме су обликовале Стратимировићеву личност и из сведочанстава о том, за њега занимљивом, животном периоду можемо сагледати његов карактер и личност као на длану[13]. Живот у академији је био веома строг за тадашње стандарде школства што је и природно јер се ипак ради о једној војној школи. Устајало се рано, затим се одлазило на јутарњу мису у храм те на доручак. У току сваког оброка са кадетима је седео по један официр-учитељ. Храна је по Стратимировићевим описима била задовољавајућа за ондашње услове и генерално се не може уочити да се Ђорђе на било шта у школи жалио[14]. Друштвени живот младог грофа је заиста био занимљив и разноврстан. За време ван-наставних активности бавио се гимнастиком, куглањем или шетњом. У вечерњим часовима одржавана су занимања на којима нису били присутни учитељи те су то време многи користили не за учење већ за разоноду, играње карата, читање романа и сл. Ђорђе је нарочито волео да чита Валтера Скота чије је романе безмало све прочитао. Најбољи пријатељ на академији му је био Фердинанд фон Бауер, потоњи министар рата у влади Хабзбуршке монархије. Млади гроф је имао солидан месечни џепарац од тадашњих шест гулдена што је за то време било изнад просека и захваљујући свом велепоседу он ће цео живот бити добро обезбеђен и готово увек најимућнији у класи и регименти[15]. Мајку је за време петогодишњег школовања видео свега два пута. Једном када је отишао на одмор у Кулпин и једном када му је мајка дошла у посету у Беч[16].

После успешно завршене војне академије, Ђорђе је стекао чин потпоручника и пошто је био одличан ученик имао је опцију да изабере место службовања. Он је изабрао коњичку регименту у Ломбардији и тамо је служио као коњички поручник. Његова текта Јелена је држала у закупу цео велепосед Стратимировића и од тог закупа она је њему месечмо слала 200 гулдена што је било и више него довољно за сасвим лагодан живот једног подофицира. У току свог боравка у Ломбардији често је долазио у сукобе са локалним становништвом и разбојницима будући да аустријски војници нису билидобро дошли у тој регији јер је она по етничкој структури била италијанска и тежила је ка уједињењу са осталим италијанским регијама и крајевима. Много је волео жене и често је због њих трпела његова војничка каријера. Можда су оне чак и биле разлог због којег је Стратимировић напустио војну службу. Једном приликом је чак био и прекомандован у Павију. За време боравка у Ломбардији време је проводио са друговима који су били сколони ка спиритизму и френологији[17]. Један његов близак пријатељ и колега у служби чије се име не наводи, ноћу је наводно разговарао са одређеним имагинарним појавама а сам је тврдио да разговара са својом покојном мајком. Ово је по сопственом сведочењу постизао путем спиритистичких ритуала. Такође је и Ђорђе учествовао у одређеним френолошким сеансама које су изгледале тако што су „вође сеансе“ позивале млађе војнике који су за долазак били награђени а старији војници би им опипавали лобање и размењивали своја френолошка мишљења. У зиму 1843. године, Ђорђе је преко Тирола отпутовао за Беч и коначно се из Беча вратио у родни Кулпин, тако привремено окончавши активну војну каријеру.

Грб породице Стратимировић

 

ПОНОВО МЕЂУ СВОЈИМА

Буран живот – буран повратак

Вративши се на своје имање у Кулпину, Ђорђе тамо није затекао своје сестре Софију и Катицу. Ово не треба да чуди јер су младе госпођице волеле да зиму проводе у Новом Саду, у кући своје тетке Јелене. Ђорђе не нашавши их у Кулпину одлази за Нови Сад али их ни тамо није затекао. Наиме, оне су отишле на путовање са својим кућним пријатељима, племенитом породицом Зако од Бајше. Инциденти су младог Ђорђа пратили целог живота па тако их није избегао ни у Новом Саду. У својим мемоарима Стратимировић пише да је испред зграде магистрата[18] пресекао ланац којим је зграда била ограђена за време одржавања седница[19]. И при овој његовој младалачкој авантури спасио га је његов породични углед. Градски капетан се пожалио команданту Петроварадина али је командант тврђаве изгладио ствари и Стратимировић је прошао некажњено.

Млада господарица од Бајше

Убрзо су се у Нови Сад вратиле тетка Јелена и госпођице Стратимировић. Са њим је пристигла и лепа госпођица Маја ( Марија) Зако, која је окупирала Ђорђетову пажњу још за време његовог боравка на академији у Бечу[20]. Њихова виђања су се наставила свакодневно у Новом Саду у кући његове тетке Јелене али ситуација није била баш тако једноставна. Млада Маја се допала окружном пуковнику, команданту једне регименте и он је имао апсолутну наклоност и подршку господара и господарице Зако[21]. Маја је била категорична и својој мајци је ставила до знања да је њој битан једино Ђорђе Стратимировић. Ђорђетова тетка Јелена му је забранила да се виђа са Мајом али су њих двоје наставили тајно да се виђају на породичном имању Закових у Бајши[22].

Где је Стратимировић ту је и невоља. Приликом својих честих путовања за Бајшу, a путовао је скоро сваки други дан, кратки предах је правио у Кули. Тамо се дружио са колегама официрима и упознао је једног поручника који се бавио продајом коња. Ђорђе је од њега купио једног коња и испоставило се да није добар колико га је поручник представљао и колико је то Стратимировић очекивао. Млади гроф је дошао да се жали поручнику и том приликом у бесу развезао коња и пустио га да побегне што је јако увредило поручника. Он је затражио од свог капетана дозволу за двобој (двобоји су тада били учестали међу војницима) која му је одобрена. Двобој се одиграо у једном винограду у Врбасу и као победник из двобоја је изашао Ђорђе. Поручник је теже рањен и дуго се опорављао од последица двобоја[23].

Велика љубав захтева и велику жртву. Ђорђе је имао много потешкоћа како би се састајао са својом вољеном драгом. Преко слуге Аврама договарао је тајна виђања са Мајом. Он би долазио у село и боравио у гостионици где би чекао вече како би се нашао са младом госпођицом Зако. Заљубљени пар би дуго шетао у шуми поред каштела Закових и уживао у заједничким тренуцима, разговорима и планирању будућности. Често су ризиковали да буду ухваћени али им то није сметало да се свако мало виђају. Једном приликом их је скоро ухватио Мајин отац Ђорђе који је јахао по имању. Стратимировић се бацио у поток а Зако је помислио да је то један од његових паса и после је изгрдио баштована упитавши га зашто је пустио пса. На срећу младог грофа Ђорђа и Маје, Зако је био кратковит те их није могао добро уочити[24]. Једном другом приликом заљубљени пар је ухваћен од стране Мајине мајке где седи на клупи у близини дворца. Од тада је Маји био забрањен самостални излазак из каштела а у селу је наређено да се Стратимировићу више не указује гостопримство. Наравно, виђање се није прекинуло. Ђорђе би се преоблачио у сељачка одела и тако долазио чак до Мајиног прозора где би могао да јој пољуби руку и евентуално уручи написано љубавно писмо.

Бег у брачну срећу

Тајно виђање потрајало је до у зиму 1843. године. Тада је Маја преломила и одлучила да са Ђорђем побегне од куће. Стратимировић је у воску утиснуо кључ од врата каштела, нарезао га и тако дошао по своју Мају. Испред куће их је чекао четвороспрег и заједно су побегли према Кулпину. На опште изненађење испред куће их је сачекао Мајин брат, млади гоподар Петар Зако и он им је пожелео срећан пут и будући заједнички живот. Овај акт се није допао Ђорђу Заку који је послао жупанијске жандаре у потеру за одбеглим паром.

Ђорђе и Маја су хтели да се што пре венчају али њихову жељу није хтео да испуни кулпински парох, бојећи се реакције митрополита Рајачића али се млади пар ипак венчао у суседном селу Пивницама у кући месног пароха. Овај парох је касније сносио последице због учињеног доброг дела. Митрополит Јосиф Рајачић је ишао дотле далеко да је послао и комисију из Карловаца како би одговорили Ђорђа од овог, како су га они називали, „конкубинатског живота“. Свој став Рајачић је оправдавао чињеницом да Стратимировић није тражио дозволу за венчање од свог надлежног команданта (што је тада била неопходност за сваког подофицира и официра). Овом приликом одиграла се једна комична сцена. Маја је пустила псе на комисију и како Стратимировић пише „духовници су се брже побегли са имања него што су на њега стигли“[25].

Њихов медени месец био је обележен Стратимировићевим здравственим проблемима, насталим због претходних напрезања. Маја га је неговала. Нестручност лекара још више је погоршала његово стање. Тек је професор Шкода, који је дошао из Беча да га прегледа, установио праву дијагнозу. Новосадски лекари су тврдили да је у питању била урођена срчана мана. У време болести Стратимировић се поново посветио спиритизму. Наиме, док је трајао један напад, у сну му се појавио деда Јован Петровић, којег је веома волео. Овај га је тешио речима: „Ја сам ноћас умро, али ти ћеш живети још дуго!“[26] Неколико часова потом стигла је вест о изненадној дединој смрти. После вишенедељног опоравка у Мехадији, Стратимировић је потпуно оздравио. Помирио се са Мајином породицом, па су касније сваке године неколико летњих недеља заједно проводили у Бајши. Зими су боравили у једном изнајмљеном стану у Новом Саду, преко пута куће породице Зако, у којој је живео његов зет Пишта са породицом. Оно што им је кварило срећу била је околност да је све троје њихове деце умрло убрзо по рођењу.

Каштел Стратимировића у Кулпину (Касније у власништву Дунђерских

У ВРТЛОГУ БУНТА

На прагу пролећа

Године 1848. Европом се шири талас револуција које су познате по заједничком називу „Пролеће народа“. Искра је севнула у Француској и то је де факто био наставак Француске буржоаске револуције (1789-1799) која није до краја завршена. Пламен овог бунта савхавтиће и остале земље Западне и Централне Европе. Ова револуција има двојак карактер. Тражи се коначно укидање превазиђеног феудалног система али такође и долази до националног буђења то јест борбе за национални идентитет. Буде се Чеси, Италијани и Мађари који су под влашћу Хабзбуршког царства. За нас је веома битно мађарско питање. Наиме, Мађарска је била наследна територија, нешто слично као Хрватска и Чешка. Ове територије биле су сматране круновинама царства али нису имале свој интегритет већ су углавном зависиле од царских канцеларија у Бечу које су, свакако, контролисали влада и цар. Слободно речено, све је зависило од воље Беча.

Попут Мађара у том моменту долази и до потреса међу Србима у „Војводини“ (Јужној Угарској / Шајкашкој, Срему, Бачкој, Барањи и Банату). У почетку, мађарска револуција и све оно што се збивало на подручју где такође живе и Срби имала је социјални карактер. Како Мађари тако и Срби упадали су на манстирске поседе и пљачкали јер су до тада они били у кметском односу а манастири су били богати. Такође упада се и у већа складишта хране као и у јеврејске продавнице. Дакле, у првом делу ове револуције изузетно је наглашен социјални моменат. Веома брзо долази до успостављања мађарског националног одбора у Будимпешти и формирања њихове владе која је до некле била призната од стране Беча[27]. Полако долази до афирмисања националног и политичког става Мађара. У првом тренутку Срби пристају уз ту „мађарску причу“. У Новом Саду оснива се једна српска организација чији задатак је био да чува јавни ред и мир и спречи могућу појаву анархије. Ова организација је у одређеном погледу била револуционарна али не тотално и крајње. На чело ове организације стаје Ђорђе племенити Стратимировић[28].

„Уједињени“ Срби у потрази за својим правима

Истакнути Срби из Новог Сада састављају делгацију која ће се упутити у Пожун на разговоре са , горе поменутом, тзв. мађарском владом. Делегација је дочекана и лепо примљена и могло се приступити преговорима. Срби ни сами нису коначно знали шта желе. Став је био да се подржавају модернистичке тековине започете револуције али и тражи се равноправност српског и мађарског, као и осталих, народа у питању доделе одређене територије која би мала неку врсту аутономије у односу на Беч. Веома битну улогу у целој овој ситуацији одиграо је Ђорђе Стратимировић. Наиме, према одређеној мемоарској грађи постоји прича да је у Пожуну приликом сусрета српске делегације са Лајошем Кошутом, истакнутим предводником револуције у Мађарској и тадашним министром финансија у тзв. мађарској влади, дошло до сукоба између Ђорђа Стратимировића и поменутог мађарског револуционарног вође[29]. Сукоб се десио тако што је Ђорђе ,видевши уздржаност мађара према српским захтевима, рекао Кошуту да ће уколико им се не призна аутономија у склопу Мађарске, савезнике потражити на другој страни, алудирајући на Беч (Аустрију) . Наводно је Кошут тада „плануо“ и рекао да ће ако буде тако доћи до „укрштања мачева“ између Мађара и Срба. Иако за ове наводе немамо потрврду у документима, после повратка српске делегације у Нови Сад нема више преговара између Срба и Мађара.

Већ од 20. марта 1848. године почињу побуне међу Србима. Побуне избијају у Панчеву, Земуну, Карловцима, целој Шајкашкој, Сремској Митровици, Сентомашу, Старом Бечеју, Кикинди… У овом периоду долази до изражаја разилажење између Срба и Мађара. Мађари су Србима нудили грађанске али не и националне слободе. Новосадски магистрат пелази под мађарксу надлежност, уводи се закон о службеном мађарском језику, како у државним тако и у црквено-административним деловодима, врши се агитација на Румуне да пристану уз „мађарску страну“… Битно је напоменути да је Српска Црква на челу са митрополитом Јосифом Рајачићем претежно подржавала Беч односно аустријску страну. Јосиф Рајачић је покушавао да што дуже одложи захтеве Главног одбора на чијем је челу као председник стајао Ђорђе Стратимировић[30]. Много личности се помиње у „вртлогу овог бунта“ а најзначајније су Петар Чарнојевић, Србин постављен од стране тзв. мађарске владе као управник јужних жупанија и посредник за дијалог са побуњеним Србима, Јован Хаџић, Чарнојевићев секретар и познати српски књижевник, Јанош Храбовски, заповедник Петроварадинске тврђаве, прота Павле Стаматовић, свештеник новосадски.

Сви они су на неки начин учествовали, како у преговорима Срба и Мађара, тако и у каснијем ратном сукобу између ова два народа. Срби су се ,свесни ситуације, припремали за све извеснији сукоб са Мађарима. Социјали карактер револуцијe пада у други план а српске вође истичу важност одбране националног идентитета који им је од стране Мађара био оспораван. Велику помоћ српска страна имала је у личности хрватског бана Јосипа Јелачића који је непрестано вршио притиске на мађарску страну да има разумевања за Србе.

Да би Срби до краја афирмисали своје националне ставове требало је натерати митрополита Јосифа Рајачића да сазове црквено-народи сабор који је Србима загарантован још приликом I Сеобе од стране цара Леополда I . Рајачић је ово затражио од власти још на сабору у Пожуну и добио је за то дозволу. Почетак скупштине је био предвиђен за 1. мај (13. по новом календару) одмах по Васкрсу. Митрополит је раније разглазио преко свештенства да је потребно да општине изаберу своје представнике за сабор. Ђорђе Стратимировић је био изабран као представник грађанства Куле. Стратимировић и његово окружење су организовали да у Карловце дође много народа како би били сигурни да ће до сабора доћи, будући да је митрополит Рајачић покушавао да одужи почетак скупштине бојећи се реакције Беча и Будимпеште. У Карловцима је основан „Главни одбор Српске Војводине“ на чије је чело стао Ђорђе Стратимировић. Он је такође саветовао српски народ какве представнике треба да бирају за предстојећу најављену скупштину у Карловцима. Митрополит Јосиф Рајачић је морао да на крају одобри одржавање скупштине јер је био веома притиснут од стране Стратимировића и „српског покрета“ као и од целокупног српског јавног мњења и представника месних одбора.

У Карловце су тог јутра, 13. маја 1848. године стизали сви који су у својим срцима гајили искрене српске родољубиве осећаје. Од представника месних одбора (народних посланика) преко шајкаша који су масовно прелазили Дунав упркос забрани старијих официра, војника Петроварадинске, Немачко-банатске и Илирско-банатске регименте те сремских сељака обучених у свечану народну ношњу присутни су били и представници грађанства, адвокати, лекари, трговци, омладина из Јужне Угарске и Кнежевине Србије као и по који велепоседник и граничарски официр. Заиста, малени Карловци нису били спремни да приме толику масу раздрагане Србадије. Ту су били присутни и гости из Србије међу којима најзначајнији Прота Матеја Ненадовић као и гости из Црне Горе и Хрватске. Било је и нешто Чеха, Пољака, Румуна и Руса. По неким проценама у Карловцима се тога дана окупило између 10 и 15 хиљада људи[31].

Првог дана скупштине митрополит Јосиф је одслужио Свету Литургију и у беседи се позивао на Светог Саву, Цара Душана, Кнеза Лазара, Обилића, Југовиће… После Литургије којом је отпочет рад скупштине Рајачић се повукао у двор где је почело заседање одбора ради доношења програма рада скупштине. У исто време одржава се скуп омладине на коме Стратимировић предлаже да се састави делегација која ће званично позвати митрополита да се укључи у рад скупштине. Реториком исказаном у беседи митрополита као и општим мишљењем присутног српства било је јасно у ком ће се правцу одвијати скупштина. Митрополијски протосинђели Сергије Каћански и Никанор Грујић су подражавајући народу изнели правне основе о уздизању митрополита Јосифа у ранг патријарха, будући да после смрти Арсенија IV Јовановића Шакабенте није биран нови патријарх[32], као и о избору војводе који ће предводити српски народ и војску. Тада су у црвеној кадифи изнете и оригиналне привилегије из 1690. године. Потврђен је избор Рајачића за патријарха а за војводу је изабран генерал Стеван Шупљикац, командант огулинског пука царске војске, по националности Србин. Као и многи и Стратимировић је претендовао на овај положај те је остао мало разочаран али он је свакако имао своје место у овим догађајима као председник Главног одбора и српски вожд те подвојвода. Следећег дана скупштина није радила али је зато служена свечана патријарашка Литургија, прва још од времена Шакабентиног управљања српском црквом. У понедељак је настављен рад скупштине и тада су донешене одлуке претежно организационе природе. За вођење послова, уз патријарха је изабран и Главни народни одбор, као привремена влада Српске Војводине. Одбор је требало да разради ове одлуке сабора, да их спроведе и приреми оружану одбрану одлука скупштине. Имао је овлашћење да може сазове народни сабор. Одлучено је о слању трију делегација: цару да га обавестити о жељама Срба, Хрватском сабору и делегација на Словенски конгрес у Прагу. Одређена је територија Српске Војводовине: Срем с Границом, Барања, Бачка с Бечејским дистриктом и Шајкашким батаљоном и Банат с Границом и Кикиндским дистриктом. Према члану 12. Устава за Српску Војводину, преузети су грб и застава црвено-плаво-бела тробојка Кнежевине Србије.

Јосиф Рајачић, на челу српске депутације, је отпутовао у Инзбрук да цару Фердинанду V саопшти закључке Мајске скупштине, у присуству преставника млађарске владе принца Естерхазија. Срби нису прихваћени као народ и остали су на нивоу верописповести, у потпуној зависности од Будимпеште. У Загребу је хрватска демократска струја, првенствено народњачка интелигенција и омладина, поздравила савез с војвођанским Србима, а одлуке Мајске скупштине прихватио је и Хрватски сабор, у којем је Јосип Јелачић изабран за бана, док га је на бански престо инсталирао сам патријарх Јосиф Рајачић. Угарска се противила одлукама Мајске скупштине, брзо је реаговала на овај јавни иступ Срба. Сматрајући Србе бунтовницима, Кошут је позвао Угарски сабор да одобри буџет од 22 милиона форонти за припрему војне силе од 200.000 војника. Са друге стране, 8. јуна Ђорђе Стратимировић је изабран за главног команданта српских снага које су бројале око четрдесет хиљда војника. У Кнежевини Србији је кнез Александар Карађорђевић поклонио 12.000 форинти и започело је окупљање добровољаца, док су се званичне власти уздржале од итервенције. Сматра се да је било око 15.000 добровољаца из Србије, са око 2.000 коњаника, на чије чело је 5. августа постављен Стеван Книћанин[33].

У Сремске Карловце је тек 24. септембра/6. октобра 1848. дошао војвода Стеван Шупљикац, који је за свој избор сазнао налазећи се на ратишту у Италији и није желео да се прихвати функције док за то није добио царево одобрење. У Сремским Карловцима је свечано дочекан. Преузео је војну команду од Ђорђа Стратимировића. Свој рад је ограничавао углавном на војничке послове, организовањем војске и њеним оспособљавањем за борбу. Тада је на територији Српске Војводине проглашена општа мобилизација. Све је припремано за неизбежни сукоб са Мађарима.

Територија Српске Војводине

„Ако дакле хоћете рат, имаћете га (Der Serbe war nie feig dazu)[34]!

Почетком јуна месеца наставља се са мобилизацијом, бодрењем народа, агитацијом против Мађара и коначним припремама за рат. Војна граница и управник Петроварадинске тврђаве генерал Јанош Храбовски су одлучили да се предају мађарским властима али Срби за то нису хтели ни да чују. Били су приморани да бране свој етнички идентитет и загарантоване привилегије и права[35]. Поред српских тробојки свуда су биле присутне државне царске заставе и често се клицало у име цара. Наравно овим су Срби отворено опонирали Мађарима и њиховим тзв. министарствима у Будимпешти. Српска војска је била највише сконцентрисана око Карловаца и на Римским шанчевима пред Новим Садом. Велику подршку и помоћ српски устаници су имало од браће са друге стране Дунава и Саве који су масовно прелазили државну границу и притицали у помоћ. Српски кнез Александар Карађорђевић послао је Ђорђу Стратимировићу српску генералску униформу руског кроја и тако му указао велику част и подигао његов углед међу устаничком војском.

Како одмичу дани јуна, све већи је притисак мађарске стране на Храбовског да се обрачуна са Србима. Генерал је првенствено покушао да се извуче из ратног сукоба али је на крају подлегао притисцима. Ђорђе Стратимировић је преко свог доброг пријатеља у мађарској војсци сазнао да се 11. јуна спрема напад на Карловце[36]. Главна војна управа била је смештена у старој згради гимназије а основана је и болница у близини варошке пијаце. Цела управа Војводства била је смештена у старој згради гимазије а муниција је држана у Капели мира. Други дан Духова отпочет је напад Мађара на Карловце. Српска војска је била бројчано и технички слабија од мађарске али то није сметало да пружи жестоки отпор и „сломи зубе“ Мађарима код Карловаца. Харизма и предводнички дух Ђорђа Стратимировића имао је пресудну улогу на морал бранилаца Карловаца. Срби су победили уз око десетак жртава и око четрдесетак рањених док су мађарски губици били знатно већи. Храбовски и његова поражена војска приморани су на повлачење у Петроварадинску тврђаву. Словенска, пре свега хрватска штампа је са великим усхићењем и одушевљењем објавила и поздравила прву српску победу код Карловаца. Немачка штампа преноси своју верзију догађаја и тврди да су Срби имали на стотине жртава а Мађари свега неколико. У војно-стратешком смислу ова битка није имала нарочити значај али у моралном смилу свеома велики. Стратимировић се истако као велики предводник а овај епитет ће у каснијим биткама сачувати и потврдити.

После битке код Карловаца све је већи број српских војника, који су се до тада колебали, прилази Стратимировићу и Главном одбору. Највише шајкаши из Тителске и Земунске регименте. Одбор је позивао српске војнике који су били ангажовани на фронту у Италији да се враћају кућама и придруже српском покрету. Српска војска није била довољно наоружана и опремљена те је Стратимировић одлучио да заузме магацин тителског батаљона што је и урадио успешно. У време ових дешавања мађарска војска је своја упоришта свела на Петроварадинску тврђаву, Вуковар и места у Северној Бачкој. Мађарска војска је била изолована и испресецана српским трупама а Србима је главно упориште био Срем због свог стратешког положаја и добрих веза са Кнежевином Србијом.

У току јула долази до озбиљнијих војних припрема и једне и друге стране. Први већи сукоб био је у селу Влајковац код Вршца где је српска војска претрпела пораз изгубивши око 60 војника и 4 топа. Стратимировић је за то кривио српске вође који нису имали добру међусобну комуникацију. После успеха код Вршца, Мађари су одлучили да крену на Сентомаш који је била етнички измешана варош а држали су је Срби. Мађарски генерал, барон Бетхолд доживео је неуспех и после шесточасовне борбе његова војска је одбијена. Пропао је и мађарски напад на села Турију и Чуруг. Срби су планирали контра-напад и ковали су планове о нападу на Бечкерек (данашњи Зрењанин) и Фелдвар. Ђорђе Стратимировић се веома истакао и у бици код Перлеза (Ечке) где је српска војска однела победу. У међувремену српско становништво Баната се организује у војне формације и купи оружије од Немаца по њиховим кућама и магацинима. Стратимировић непрестано покушава да придобије што већи број банатског становништва како би појачао своју војску. Ни мађарска страна не седи скрштених руку. Они припремају своју војску и разрађују ратну стратегију током читавог јула и почетком августа. Крајем јула организовани су преговори о евентуалном склапању мира али до тога ипак није дошло и сукоб је још више продубљен.

Док се све ово догађа, Ђорђе Стратимировић је суочен са још једним великим проблемом. Нагло се разболела његова вољена жена Маја која га је подржавала у току његовог војевања против Мађара. У ранијим поглављима рада напоменуто је да су Ђорђе и Маја изгубили сво троје рођене деце. Ђорђе је био мишљења да су симптоми Мајине болести проузроковани приликом једног њеног побачаја. Племенити гроф почетком августа са бојишта долази у Тител и Маја је већ тада била на самрти. Умрла је 3. августа 1848. године и сахрањена је на манастирском гробљу у Ковиљу. Ђорђе је наменио одређена средства за изграђну капеле на њеном гробу али до подизања исте никада није дошло. Та средства су подразумевала и да се сваког петка држи помен почившој Маји. Патријарх Јосиф Рајачић није волео Стратимировића и његову породицу те се противио томе[37]. Стратимировић је јако тешко поднео прерану смрт своје вољене драге али је био свестан да је потребан своме народу и покрету на чијем је челу био.

Веома важна битка одиграла се у августу исте године. Мађари су се спремали поново нападну Сентомаш а Срби су знали стратешки значај овог места и спремали су се за одсудну одбрану. Стратимировић је из Жабља допутовао у Сентомаш где га је чекао још један српски заповедник и његов саборац Новак Голубски. Мађара је било три пута више а командовали су им генерал Волнхофер као и главнокомандујући генерал Бехтолд. Мађарска власт и јавност ову битку је сматрала као пресудну за гушење српске буне. Битка је трајала неколико дана а мађарска војска је Сентомаш нападала са четири стране. Срби су били смештени у четири шанца око вароши која је непрестано нападана и бомбардована топовским ударима. Битку је будно пратила и београдска штампа. Мађари су жестоко нападали, највише из правца Врбаса али су поражени уз заслуге свих српских војних заповедника као и Ђорђа Стратимировића који се опет показао као изузетан организатор. Он је у овој бици и рањен. Топовско ђуле га је окрзнуло по темену главе и овај ожиљак је остао видљив кроз цео његов живот. Мађарима није преостало ништа него да се повуку.

Мађарски покрет је био љут и огорчен на генерала Бехтолда који је смењен а на место главнокомандујућег мађарских снага за Јужну Угарску постављен је министар војни Месарош. Ове јесени било је још пар мањих битака код Темерина Јарка, Беле Цркве, Сирига, Перлеза и Бечкерека… Све у свему племенити Стратимировић је настојаo да освоји Средњу Бачку и тако прекине комуникацију између Петроварадинске тврђаве и Сегедина те на крају и Будимпеште.

У октобру 1848. године Стеван Шупљикац стиже у Карловце како би заузео место војводе и команданта српских снага. Ову дужност преузима од Ђорђа Стратимировића. Стеван Шупљикац је настојао да формиране српске војне одреде што више интегрише у регуларну аустријску војску. До одређене мере је у томе успео а тај посао ће довршити његов наследник Мајерхофер. Српска војска организационо постаје много озбиљнији фактор на бојишту. Тежиште сукоба преноси се на Банат где Срби заузимају Бечкерек и Кикинду. На другој страни Ђорђе Стратимировић на позив неких новосађана разматра могућност напада на Нови Сад. Ово баш није био најбољи потез у датом тренутку јер није било довољно људства на терену. Због тога Шупљикац захтева од кнеза Александра Карађорђевића да му пошаље још добровољаца. Они убрзо стижу на челу са Милутином Петровићем, братом хајдук Вељка Петровића. Приликом поздравног говора добровољцима, војводи Стевану Шупљикцу је нагло позлило и он је ту у Панчеву и преминуо истог дана. Команду од њега преузима пуковник Фердинанд Мајерхофер и задржаће је свега неколико дана. Патријарх Рајачић се ипак одлучио за генерала Кузмана Тодоровића.

У пролеће 1849. године заузети су Бечкерек, Вршац, Бела Црква, Сомбор… Велику заслугу у овом подухвату имао је Стеван Петровић Книћанин као и Кузман Тодоровић. Аустијска влада интервенише код кнеза Александра Карађорђевића и он наређује Книћанину да се врати у Србију. За њим одлазе одлазе и многи српски добровољци а остају само цигани који су почели да пљачкају и мађарске и српске куће. Овде се поново наметнуо Стратимировић као веома частан човек и сваки овакав покушај је спречио. Завео је војне судове и свако ко је пљачкао био је осуђен и стрељан. Стање у српској војсци је све лошије. Тежиште ратних дејстава се поново пребацује на Шајкашку. Значајније битке су биле код Мошорина, Вилова, Каћа, Будисаве, Римских шанчева пред Новим Садом… Значајну подршку тада је Стратимировићу пружао бан Јосип Јелачић који је са својом Јужном армијом дошао у Шајкашку. Јелачић и Стратимировић одлучују да нападну Нови Сад у јуну месецу 1849. године. Стратимировић је планирао да са Јелачићем нападну Петроварадин не би ли Мађари предали тврђаву али су их они предухитрили и отпочело је бомбардовање Новог Сада са Петроварадинске тврђаве. Ово је било страховито разорење Новог Сада. Једно од најстрашнијих страдања овог града у својој историји. Од целог града остала је читава само Успенска црква и пар кућа[38]. Стратимировић је једва извукао живу главу из Новог Сада, докопао се муниције и заједно са војском побегао према Футогу. Тога дана срушена је и кућа његовог почившег деде у којој је рођен. Ђорђе је још од раније био болестан јер је често боравио у мочварним подручјима Шајкашке те је добио одсуство и отпутовао је у Беч на лечење.

Нови Сад и Петроварадинска тврђава у првој половини XIX века

 

У НЕ БАШ ТАКО ЗАМИШЉАНОМ МИРУ

Крај једне лепе идеје

Када је постајало све извесније да ће револуција бити угушена и да ће аустријска страна однети победу, Беч је све више почињао да маргинализује српске захтеве и идеју Српске Војводине. Српска народна војска почела је да се трансформише у аустријско-царску тако што су постављани команданти лојални царском двору у Бечу. На чела општинских одбора и магистрата постављани су људи који су били по вољи Беча. Стратимировићева идеја Српске Војводине као једне од државних круновина пропала је. Доношењем Октроисаног устава 4. марта 1849. године српској страни је постало јасно да је њихова политика издана и да су били само инструмент у рукама Беча за борбу против Мађара. Хабзбуршка монархија је установљена као централистичка држава, јединствена и не дељива. Србима у Војводини гарантоване су само старе привилегије и, на њиховој основи, национални развој и верске слободе. Нигде није било ни речи о аутономији Војводине. Аустрија је сломила оштрицу мађарског бунта уз помоћ Русије. Последње упориште Мађара био је Петроварадинска тврђава чија се посада предала тек 7. новембра 1849. Тако је окончана револуција у Хабзбуршкој монархији.

Живот изнова

Након слома Српског покрета, Стратимировић се поново посветио војничкој каријери у царској војсци. Ђорђе се други пут оженио Албином Беко, ћерком једног аустријског племића и официра Јосипа Бека. Кум на венчању му је био кнез Миахило Обреновић који је тада био у изгнанству. У православној цркви у Бечу их је венчао владика бачки Платон Атанацковић. Из брака са Албином остало му је четворо деце, синови Милан, Ђорђе и Милош и ћерка Љубица. У аустријској војсци је напредовао до чина генерал-мајора и пензионисан је 1859. године. Са породицом је живео у престоном Бечу. Године 1907. умире му син Иван. Овај животни ударац Ђорђе је веома тешко поднео. Он је веома патио за својим сином и наредни једногодишњи период свога живота је провео у болу и тузи због трагичног одалска вољеног сина. Пред своју смрт говорио је да ни за чим не жали, да се наживео и да је апсолутно спреман за своју кончину. Године 1908. 15. децембра умро је велики Србин и борац за свој народ. Узрок његове смрти била је болест бешике. Сахрањен је 17. децембра на српском одељењу Централног гробља у Бечу . Опело му је служено у српској цркви Светог Саве. Његова велика жеља која није испуњена била је да се његово тело пренесе и сахрани у његове вољене Карловце где је и започео своје јавно деловање на историјској позорници.

ЗАКЉУЧАК

Посматрајући лик и дело племенитог грофа Ђорђа Стратимировића у садашњем моменту када смо далеко удаљени од тадашњих интрига и пристрасног расуђивања, јасно је да се ради о једној импозантној личности наше историје. Као и сви велики људи, овај човек је оптуживан и оспораван као и хваљен и поштован од својих савременика. Закључци који су доношени о њему ишли су из крајности у крајност. Од великог народног хероја и митског ратника до диктатора, издајника свога народа и лошег стратега. Потицао је из веома познате породице и сам је био племенитог порекла. Апсурд његовог живота јесте што је сам био веома образован, васпитан и културан и као такав највише је био оспораван од њему сличних људи. Овај апсурд се огледа у томе што га је највише волео и подржавао прости народ. Проучавајући ову личност стекао сам утисак да се он најбоље слагао са таквим, простим народом, његовим сународницима и људима искрених родољубивих осећања. Потврду ове тврдње можемо пронаћи у ратним годинама 1848/49. када је он, највише од свих народних вођа, време проводио са српском војском, непрестано хитао са фронта на фронт бринући се о сваком појединцу. Доказао је да је његово школовање, иако пуно турболенција, уродило плодом и у пракси показао оно за шта се спремао целе своје младости. Поред овога био је и добар политичар, романтичарски занесен својим идејама. Његове идеје можда нису тренутачно уродиле плодом због чега је био дубоко разочаран, али посматрајући са данашње тачке гледишта оне су се и те како оствариле. Са друге стране, иако је био присан са обичним народом кроз цео свој живот, од школских дана до смрти, стицао је и имао пријатеље познате и цењене у друштву свог времена. Био је веома храбар и није презао да се сукоби са било ким ако зна да брани своја дубока убеђења и идеале. Имао је све одлике да остане запамћен и записан на страницама историје и ту се и обрео. Својим радом и животом је био задовољан и пред своју смрт је то свима исповедао. Говорио је да не жали да умре, да се наживео и да је свега у животу имао. Када је пао у кревет позивајући се на народну песму рекао је: Наљубио сам се лепих жена, најахао сам се добрих коња, наносио сам се светлог оружија“[39]. Много је био поносан на своје ратне дане. Био је носилац црногорског државног ордена- Медаље Обилића али је његово највеће одликовање његово дело које нам је оставио.

Веома дирљиви стихови написани су од стране његове продице и уклесани на његовом надгробном споменику. Иако је прошао кроз велике животне трагедије, преживео одласке својих најмилијих: оца, мајке, прве жене, сестре и на крају сина, Ђорђе је остао усправан, и из његових мисли закључујемо да је волео живот и да ни за чим није жалио. Горе поменути стихови, које овде у целости наводим, најдубље описују његову личност и читав његов живот и причају нам причу о једном великом човеку – племенитом грофу Ђорђу Стратимировићу од Кулпина.

„Српство, породицу љубећ’ више свега,

Живот им посвети до последњег даха;

Жарка љубав наша, вечно пратећ’ Њега,

Дати никад неће забораву маха!“[40]

Слика[41]

 

 

ЛИТЕРАТУРА

 

1. Васин, Горан, Национално-политичка борба Срба у Угарској 1848–1884, Истраживања, 22, Нови Сад 2010.
2. Гавриловић, Владан, Обавештења и сазнања Вука Караџића о Српском народном покрету 1848–1849, Зборник МС за историју, 58, Нови Сад 1998.
3. Гавриловић, Славко, Ђорђе Стратимировић о својој улози на бојним пољима 1848–1849, Зборник Матице српске за историју, 2, Нови Сад 1970.
4. Гавриловић, Славко, Срем пре и у току Српског народног покрета 1848–1849, Београд–Ваљево 1997.
5. Димић, Жарко, Ђорђе Стратимировић у Револуцији и рату 1848-1849, Сремски Карловци, 2018.
6. Екмечић, Милорад, Револуција, балкански покрети и интереси Русије 1848– 1849, Зборник радова научног скупа Српски покрет у револуцији 1848–1849, Реферати и саопштења са научног скупа у Београду и Сремским Карловцима од 15. до 17. септембра 1998, САНУ, огранак у Новом Саду, и Архив Војводине Нови Сад, Нови Сад 2000.
7. Ерцеган Срђан, Шпановић Марко,Саборни храм и Ризница музеја Српске павославне цркве у Сремским Карловцима,Сремски Карловци,2015.
8. Крестић ,Василије, Срби у Угарској(1790-1918), Нови Сад, 2013.
9. Сава,епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд, Подгорица, Крагујевац, 1996.
10. Слијепчевић, Ђоко, Историја Српске православне цркве,књ.I, Београд, 1991.
11. Стратимировић, Ђорђе, Успомене, Мало историјско друштво, Нови Сад 2013.
12. Стрика,Бошко,Фрушкогорски манастири,Загреб,1927.
13. Was ich erlebte, Erinnurungen von general von Stratimirović; Wien-Leipzig 1911.

[1] Димић, Жарко, Ђорђе Стратимировић у Револуцији и рату 1848-1849, Сремски Карловци, 2018.

[2] Стратимировић, Ђорђе, Успомене, Мало историјско друштво, Нови Сад 2013.

[3] Димић, Жарко, Ђорђе Стратимировић у Револуцији и рату 1848-1849, Сремски Карловци, 2018. стр. 14.

[4] Ђорђе Стратимировић је лично сведочио да је његова породица носила ознаке властеле и као таква била уписана у венецијанској „Златној књизи“. Исто 1. стр. 15. (Was ich erlebte, Erinnurungen von general von Stratimirović; Wien-Leipzig 1911, 6; Стратимировић, Богић Стратимировић, 118-120; Александар Сандић, Диплома властелинска и родослов породице Стратимировића – Кулпинских, Летопис Матице српске, књ. 142, свеска друга, Нови Сад, 1885, стр. 115-118.)

 

[5] Веома је битна његова улога у развоју српске просвете на територији Јужне Угарске. Његовим личним залагањем отворена је најстарија гимназија српског народа у Сремским Карловцима 1791. године као и гимназија у Новом Саду 1810. године. Такође и богословија у Карловцима 1794. године , најстарија клирикална школа тога типа у православљу после Кијевске семинарије. Веома је битна његова помоћ српској браћи преко Дунава и Саве, који су се у матици борили за ослобођење тамошњег народа од турског зулума и угњетавања. Не постоје званичне потврде о материјалној помоћи устаницима иако се веровало да је она постојала. Чињеница је да се митрополит код царских власти у Бечу залагао да макар „зажмуре на једно око“ по питању решавања устанка у Београдском пашалуку.

[6] Његов рођени брат је био чувени бачки епископ Гедеон Петровић.

 

[7] Често је проводио време са познатим српским књижевником Милованом Видаковићем.

 

[8] Иначе син свештеника Скултетија у чијој је кући боравио.

[9] Гиманзија је у то доба обухватала период од 5 разреда данашње основне школе.

[10] Овај позив је у то доба веома био популаран, посебно за племиће јер су стекавши војно образовање лакше и брже напредовали на друштвеној лествици

[11] Предмети који су изучавани током припреме били су ,пре свега, математика као и инжењерство

[12] Шајкашка је била војна област у Јужној Угарској претежно насељена Србима. Добила je име по шајкашима. Шајкаши су били специфичан род аустријске војске, који се кретао у уским, дугачким бродовима, познатим као шајке. Ове војне јединице су оперисале на Дунаву, Тиси, Сави и Моришу.Територија Шајкашке је обухватала четири већа места од којих су познатији Тител, Ковиљ, Жабаљ, Ковиљ-Сентиван (Шајкаш) и Сентомаш (Србобран).

[13] Веома лепе описе боравка на академији оставио је у својим мемоарима чију нам лепо укомпоновану садржину преноси господин Жарко Димић у својој монографији о Ђорђу Стратимировићу.

[14] Занимљива чињеница је да је кадетима недељом и празником за ручак служено печење а такође су добијали и комад чоколаде. Исто 3. , Ђорђе Стратимировић, Успомене, стр. 6, Stratimirović, Was ich erlebte, стр. 3-4. ***Напомена: Стратимировићева мемоарска грађа је оригинално објављена на немачком језику под називом „ Was ich erlebte, Erinnurungen von general von Stratimirović; Wien-Leipzig 1911.“ а постоји и српски превод: „Стратимировић, Ђорђе, Успомене, Мало историјско друштво, Нови Сад 2013.“ Могуће је да се у току рада наиђе на различите референце које су углавном извучене из горе наведене књиге „Успомене“ или из монографије г. Жарка Димића.

[15] Регимента- синоним за пук. То је виша војна јединица у саставу копнене војске.

[16] Приликом мајчине посете шетајући са њом једним парком у Бечу, сусрео се са надвојводом Карлом од Аустрије-Тешена, сином цара Леополда II и чувеним победником над Наполеоном у битки код Асперн-Еслинга 1809. године, који се том приликом одушевио када је чуо његово презиме и схватио да је он синовац Митрополита карловачког. Исто 14. стр. 24.

[17] Френологија- актуелно учење тога доба по којем се на основу облика лобање могао спознати нечији карактер.

[18] Магистрат- градско управо тело. Према данашњој терминологији магистрат као институција је најсличнији данашњој општини.

[19] Ланац је везиван око магистрата како грађанство које је боравило на пијаци не би ометало ток седница и рад скупштине.

[20] Она је са својим оцем, племенитим Ђорђем од Бајше посетила Беч и тада се сусрела са Стратимировићем.

[21] Стеван Зако, родоначелник ове породице је 01.III 1751.г. за ратне заслуге (попут Стратимировића) даровницом од Марије Терезије стекао племићку титулу и посед Бајшу. Стеван је колонизовао Србе, Мађаре и Словаке на иначе опустелом поседу Бајша и тамо изградио кућу на чијем ће месту касније његов унук Ђорђе (Мајин отац) изградити прелепи каштел у којем ће се тајно виђати Ђорђе Стратимировић и Маја, његова ћерка.

[22] Данас је Бајша једно мало село у општини Бачка Топола.

[23] Исто 14. стр. 27-28.

[24] Исто 23. стр. 24-25.

[25] Исто 24. стр. 30.

[26] Исто 25. стр. 29-30.

[27] Беч је у моменту избијања револуције морао да се суочи са немирима и протестима омладине и грађанства на својим улицама те није имао ни снаге ни времена да се тада бави „мађарским питањем“.

[28] Занимљиво је да се на оснивању ове организације Стратимировић појавио окићен кокардом у мађарским националним бојама. Исто 25. стр. 61.

[29] Ова прича се не може узимати историјски тачно јер није научно утврђено да ли је било тако али постоји у једном виду мемоарског сведочења

[30] Oн је у историографији остао упамћен и као вожд устанка и подвојвода српске војске

[31] Исто 25. стр. 102.

[32] Беч није дозбољавао избор новог патријарха већ је инсистирао да следећи поглавар буде у чину митрополита

[33] Гавриловић, Славко, Срем пре и у току Српског народног покрета 1848–1849, Београд–Ваљево 1997. стр. 86.

[34] Стратимировићеве речи изговорене Лајошу Кошуту приликом сусрета српске делегације са њим у Пожуну (данашња Братислава).

Der Serbe war nie feig dazu (нем.) – превод на српски: „ Србин никад није био кукавица“

Исто 4. стр. 33.

[35] Веома је битно знати да је у српској војсци и народу владао веома позитиван став према цару и аустријским властима у Бечу који руку на срце, није гајио узајамне осећаје.

[36] Исто 31. стр. 37.

[37] Један стари монах је на своју руку сваког петка држао помен Маји о чему сведочи и сам Ђорђе у својим мемоарима. Исто 36. стр. 31.

[38] Исто 36. стр. 390.

[39] Стратимировић, Ђорђе, Успомене, Мало историјско друштво, Нови Сад 2013. стр. 86.

[40] Исто 38. стр. 33.

[41] Аутор слике: Милан Стојков. Преузето: https://agroplus.rs/agroplus/wp-content/uploads/2014/03/5-210-1.jpg.

Аутор: Никола Јовановић

Никола Јовановић рођен је у Новом Саду 2000. године. Основну школу похађао је у Сремским Карловцима. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа сремског Г. Василија 2014. године уписује се у Богословију Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Петогодишње средњошколско образовање завршава 2019. године, полагањем стручног богословског испита зрелости у Српској Православној Богословији Светог Кирила и Методија у Нишу. Студент је Православног Богословског Факултета у Београду.