Преносимо интервју – VOICE:Интервју са благајницом из кладионице: Све се ту врти око лове

Анонимна саговорница за ВОИЦЕ говори о томе како су надлежни и колеге у кладионици где је била запослена, солидарним дељењем наводних минуса, покушавали да изнуде новац од ње. Саговорница, која је желела да остане анонимна, радила је у кладионици годину и по дана. У току свог ангажмана, како она препричава, доживљавала је бројне непријатности – колико од колега и надлежних, тако у појединим случајевима и од гостију. Она је за ВОИЦЕ испричала своје искуство о томе како су надлежни и колеге, солидарним дељењем наводних минуса, покушали да изнуде новац од ње, дочаравајући додатно и каква је атмосфера у кладионичарским објектима. Према подацима Еуростата из 2020. године, Србија бележи пад у пријавама злочина, насиља и вандализма од 10,7 одсто у поређењу са 2013. годином. Поменути подаци приказују да се свега 9,5 одсто грађана одлучује да пријави такве случајеве надлежним органима. Попут већине оштећених особа у Србији, наша анонимна саговорница свој случај није пријавила. Н: Како је било на самом почетку Вашег ангажмана и какав је био однос надређених према Вама? С: Кад сам дошла на радно место, нису ме довољно обучили. Неко ко улази и ко нема везе са кладионицом може да има много проблема уколико није адекватно обучен. Кад год да су били мањкови на крају смене, надлежни су, заједно са колегама, тражили од мене да солидарно делим тај минус, иако ја нисам била крива за то. Прво су се кретали минуси са хиљаду, две – док нису дошле цифре од 32.000 динара. Плате су свакако мизерне, а ја сам долазила у ситуацију да се борим да ми не би и то мало плате исисали на крају. Притисак од стране надлежних и запослених је кренуо кад нисам пристала да делим минусе. Елементе изнуде сам препознала јер нама ништа није стизало од централе, а ја нисам добијала никакав званични папир по том питању од фирме. Нисам хтела да плаћам тај “солидарни минус” јер нисам учествовала у креирању мањка. То сам могла и да докажем, пошто у локалу постоје камере. Међутим, када год сам тражила да врате камере уназад, никад нису враћали. Н: Колико често су се ти мањкови дешавали и шта сте урадили поводом тога? С: Рупе су се дешавале крајем сваког месеца. Кад су се већ стоти пут дешавале, запретила сам да ћу контактирати централу. Немогуће је да крајем сваког 20. у месецу, па до доласка плате – ми имамо неки проблем са финансијама. То значи да неко краде. Онда када треба то да се покрије, или се “солидаришемо” сви или онај који остане на крају смене мора да плати целу суму. Када су схватили да сам спремна да се жалим централи, покушали су да ме отерају. Касније, сваки пут кад је био мањак, звала сам техничку контролу. Једном се десило да је шеф уплатног места направио рупу од 300.000 динара. Како би тај трошак покрио, он је од нас запослених тражио да ми то, опет, “солидарно” покријемо. Он је од свих нас тражио да дамо по 25.000 динара – што је било ван сваке памети. „Можда се неком замериш па ти направи хаос у животу“ Н: Зашто овај случај нисте пријавили надлежним органима? С: Ја сам на тој позицији осећала велики страх и касније сам добијала неуролошке испаде. Адвокати нису хтели да се баве тиме, они могу једино са мобингом да помогну. Нисам на крају пријавила, јер живимо у таквој држави да ти можеш очекивати последице од тога. Можда се неком замериш, па ти направи хаос у животу. Нисам пријавила тужилаштву због тог страха. Опет, са друге стране, пролазила сам кроз прихичко злостављање, а једном и физичко. Н: На који начин сте доживели физичко насиље? С: У једном моменту сам звала регионалног директора да дође у контролу и да реагује. Дан после његовог доласка, шеф уплатног места је физички насрнуо на мене. Ја сам дошла, обукла униформу, скувала кафу – иако су ми клецале ноге. Он је пришао, узео свеску где смо записивали колико је прометовано и пресек смене. Почео је нервозно да прелази ту свеску и да лупа цифре које, опет, нису имале везе са мном. Након тога, он је стао испред мене и кренуо раменом на мене – на главу. Почела сам да плачем, срамота ме је било јер сам довела себе у ту ситуацију да радим тамо. Н: Помињали сте да сте се обраћали неурологу. Можете нам рећи нешто више о томе? С: Обратила сам се стручној помоћи кад је био први покушај да ме скину са позиције. То је био период кад сам ја, уз помоћ техничке контроле, почела да водим евиденцију о тим мањковима и да контролишем ситуацију. Шеф уплатног места ми је, због тога, послао поруку да би било најбоље за мене и њега да одем са посла. После те поруке сам почела да имам крварење, па сам завршила код лекара. У том периоду сам имала велике главобоље, а последице тога осећам и сада. Психологу сам се такође обратила, али нисам била за психолога – већ за неуролога. Никад ми раније није био отваран картон код неуролога. Јављали су ми се напади страха, имала сам ситуацију да се тресем јер мислим да сам добила отказ. Н: Колико често се дешавало да долазе малолетници у локал? С: Није се баш често дешавало. Међутим, постоје главна врата и споредни улаз у кладионици, па су се неки малолетници ушуњавали на споредном улазу. Углавном су то били дечаци, 16-17 година или на кораку до 18. Ја нисам никад давала да уђу јер нисам хтела да одговарам. Нама је после карантина долазило једно дете од 17 година, другар од колеге и син једног од надређених. То дете је тако седело, пило сокић и играло бинго. Више пута је долазило само, док кафићи нису радили и кад није имао тренинг. Била је једна колегиница која је била флегма – њој је могла двогодишња беба да ушета, а не би приметила да је ушла. Ти средњошколци гледају и прате ко ради, јер знају код кога могу проћи. Они најчешће играју апарате, убацују од 200 до 500 динара. Поред апарата, често играју и бинго. Најћешће долазе викендом и четвртком да би накрцкали новца за излазак. Имају мотив зашто долазе – то им је начин да дођу до неких пара. Такође, кладионица је на 600 метара од школе. Ја их том брзином терам напоље да ни не примећујем да ли имају још ранац на себи или не. Н: Колико често су се дешавали инциденти у локалу? С: Дешава се редовно да се два пијана или дрогирана играча потуку, али то се може свуда десити. Поред тога, занимљиво је да играчи не воле када су момци куцачи тикета. Не могу са њима да улазе у расправе. Кад губи тим или су изгубили више тикета у исто време, играчи су веома нервозни. Једном је колегиница, под притиском, откуцала погрешан тикет – што се дешава, нормална грешка. Човек ком је откуцала тај тикет је кренуо да прелети пулт да је удави. Шеф уплатног места тада није могао да дође јер је, како каже, пекао паприку. Ми до тада нисмо имали обезбеђење, а у том неком интервалу, радио је само један момак, било је више жена него мушкараца. Тек два месеца након тога смо добили редовно обезбеђење. Наша екипа је радила на уплатном месту са малим улозима, тамо где долази много нервозна категорија играча. Десило се једном да је играч, за кога смо знали да је проблематичан, напао дечка. То се брзо решило, али опет – нема обезбеђења, а шеф уплатног места – пече паприку. „Ту се главе губе“ Н: Постоји ли неки део овог посла који је опаснији од других? С: Оно шта такође може бити незгодно са играчима јесте рулет. Зато је веома важна обука у овом послу. У неким кладионицама се иде на обуку и по шест месеци. Не радиш – већ идеш на посебне обуке. То је важно јер ако играчу у току рулета падне рука, а ти у том моменту не знаш да искључиш како треба – играч може да те убије те секунде. Ту се главе губе. И ми који радимо, али и играчи међусобно. То су ти коцкасти мозгови. Добије 100.000 па каже скини ми 96.200, ти то мораш искалкулисати и урадити одмах – а њему рука пада. То су јако стресне ситуације и за нас и играче. Ипак, све се то да некако опеглати. Они се сроде са нама, са запосленима. Као нека врста породице. Н: Јесте ли имали можда ситуације да вам долазе неки озбиљнији играчи за које знате да су можда у дуговима, да играју на озбиљнији новац или да позајмљују? С: Сви тамо позајмљују новац, немаш ти тамо неког ко није на некој камати. Кад треба да падне џекпот на апарату, тад се ради као у руднику. Онда су играчи пре мене испред врата и чекају да ја откључам. Имала сам ја више проблематичних. Једном је човек седео за апаратом за који смо сви ми, запослени, знали да не даје паре. Баш зато што знамо тај апарат, ми смо га посматрали. Тако је он играо, много губио новац, а улетао са више десетина хиљада динара. После неког времена ми се обратио, рекао да не дирам ништа и отишао. Вратио се потом са великом количином новца, вероватно био код каматара. Касније, нешто је пало у казину, а тај човек је изашао крвавих руку напоље. Испоставило се да је ударио апарат. Ми кад смо дошли до апарата где је играо, дисплеј је попуцао и био је пун његових крвавих трагова. Н: Колико често су вам се исповедали играчи? Каквих сте се прича наслушали? С: Био је један дечко који вози камион у Америци, који је имао неку саобраћајку у којој је ударио главу. Он је једне вечери дигао око 700.000 динара. Отворио ми се, причао ми о саобраћајки. Људи који иначе долазе и кладе се, често су склони и да цугну. Знаш како то иде, пијан човек се и отвара – неким играчима сам била и раме за плакање. На крају дана, битно је да они долазе, јер они остављају паре. То је тај неки амерички систем: кези се, слушај све, буди пријатан – а они ће долазити и остављати бакшиш. Да се разумемо, плата је мала, на крају дана, тамо изађеш са добром ловом – а то је све бакшиш. Зато гледаш да будеш добар са њима: кад су лоше воље, скуваш кафу да се орасположе, потрефиш шта пију, како пију и тако их на неки начин освојиш. Играчи ту, на неки начин траже вентил, да издуше. Обично их људи третирају као стоку, а опет са друге стране, ту је лепа атмосфера, чисто је. Виде да неко брине о њима на неки начин. Н: Какав је генерално однос са играчима и запосленима? С: Играч није гост који долази у кафић. То је посебна врста госта. Ти са њим немаш шта да улазиш сам у разговор. Тек тада када он покрене, онда смеш. У супротном, са њима се не разговара. То је тако јер су они дошли овде због једног разлога, они су фокусирани на тикет, на паре – пустиш их. Чак и компанија води рачуна да не улазимо ни у какве интимне односе нити са играчима, нити једни са другима. Интимизација са играчем може да доведе до ситуација које су се раније дешавале. Ако си добар са играчем, играч је такав човек да ће 99,9 посто да ти каже у једном моменту: “Дај ми да се извадим”. То ће бити 5, 10, 15 или више хиљада. Исто тако може и да навуче запослене, као што је био случај код нас – један бивши запослени је тако направио дуг од 40.000 евра. Зато је важно бити посебно пажљив у односима са играчима – они те гледају и знају да имаш приступ парама. Све се врти око пара. IMiloš Katić i Sanja Kosović (VOICE, nasovna fotografija: Pixabay) извор: autonomija.info